Crvena soba

Vreme je teklo pravo u nju, a kažu da kada se ona prepuni vremenom tada nastaje jalovost, topla i mokra smrt, bepotrebnost. Ne tako davno, pre samo dve nedelje bila je potencijal novog života, savršenstvo u mikroprostoru koje još uvek niko nije odgonetnuo kako funkcioniše. Izašavši iz svoje čaure, bila je snažna, ponosna, krupna… Niko joj nije mogao doskočiti, ali danas… Od danas se sve menja. Počelo je spuštanje niz zidove uspeha. Klizala se polako, umorno i tromo. Sluz je pokušavala da joj umanji nelagodu, ali neuspešno. Njena žalost izaziva bolove i grčeve. Njena tuga nije otmena, niti gorda, ona je ne skriva. Ludi, brekće, čupa i kida sve što je pod njom! Neće lako da se preda! Ne želi da bude ono što joj je suđeno! On je izdao. Nije došao na vreme. Postaće prazna mahuna graška koje se niko neće ni sećati. Zato će sada napraviti simfoniju bola. Bol koji razdire utrobu i guši sve oko sebe. On se ne locira na jedno mesto. Prenosi se poput muzike vibracijama na sve strane sveta. Njena bol će postati univerzalna. Niko ne voli bol, ali je svi dobro pamte, zato ona ima bogatiju istoriju od svih. Imajući to u vidu, ona smelo donosi odluku da će njena besplodnost i odbačenost dobiti pozadinu najgoreg bola ikada, samo tako će ostati vredna pamćenja.

Dani prolaze, ona klizi sve niže, ali pruža svoje pipke svuda. Ubrzava rad srca i kopa po mozgu. Ipak to nije dovoljno, ona ne želi da stane na tome. Koči sve želje i nade na budućnost. Nepravedno je da ona pati, a da se drugi nadaju i žele. Uostalom ovo je njen poslednji trenutak. Našla se u trouglastoj crvenoj sobi koja i nije tako loša, kao što su ranije pričali za čistilište. Ipak, zidovi su natopljeni vlagom i čini se da će malter uskoro otpasti. ‚‚Sve će se srušiti” – pomisli ona. ‚‚Svet će otići dođavola, pa i ja sa njim. Nisam nikada mislila da će biti tako. Govorili su mi – rasti, razvijaj se, bićeš sutra najvrednija čestica na svetu, mnogi će te želeti. Retko je danas sresti lepu krupnu devojku, kao što si ti.” Ja sam rasla, razvijala se i maštala kako se udvajam i udvajam dok ne postajem mnogobrojna i neuništiva, dok ne dostignem večnost. Smrt mojih prethodnica je bila posvećena nadi u moj uspeh, a sada sam i ja postala samo jedna smrt, koja je posvećena nečijem uspehu. Priroda je surova! Ona ne žali život, jer su joj džepovi puni njime. Zato gavranovim perom, koje često zadene iza šešira, lako potpisuje smrtne presude, pogotovu ovako sićušnim bićima.

Prošao je još jedan dan. Soba je potpuno popucala po svim zidovima. Užasna crvena prašina je svuda oko nje i daje oseća nemoći, bolesti. Pomislila je da odustane, da se prepusti. Grč i bol u tom trenutku zastanu. Zatim se nastaviše sa još više siline. Neću dopustiti da moja smrt bude besmislena, da ništa ne uradim pre nje. Neću se predati. Neću izgubiti i poslednji san. Ako me neće pamtiti i videti u obliku divne umnožene večnosti, ja ću dati svoj potpis na mojoj strani života. Ruke su joj onemoćale i nisu više mogle da se drže za popucali zid, ipak i dalje je kandžama na nogama grčevito bila zakačena za crvenu podlogu. Urlala je u ludilu i strahu. Iz njenih urlika presečenih smehom širio se zadah smrti. Zidovi naopakog crvenog trougla su se još jače osipali, a zemljotres je postajao divalj. Sve joj je govorilo da nestane, da više nije potrebna, da treba da umre, jer time čini uslugu životu. ‚‚Tuđa smrt rađa novi život” – šaptala je. Jedna noga joj je visila iznad crnog ponora valjkastog oblika koji je mamio da se prepusti. Osećala je da su i zidovi sobe protiv nje, čak i oni su hteli da je se otresu, da je bace u ponor koji je vodio ko zna gde.

Pripremali su je za život, nikada za smrt. Rekli su joj kako da živi, ako joj život dopadne, ali ponor niko nije pominjao. U udžbenicima je pisalo da nema naučnog opisa susreta sa crnom rupom jer se niko nije vraćao iz crvene sobe, a kamoli iz crne rupe. Neki, pomalo religiozni, su tiho šaputali da uvek ima nade i da možda svi koji odu u crvenu sobu žive negde srećno i zadovoljno. Deo zida na kojem je bila zakačena njena poslednja noga počeo je da se kruni. Još jednom je snažno zarila svoje kandže u njega, a zatim se bacila u ništavilo.

Sedeći u svojoj sobi jedna devojka je ucrtala krstić u kalendar označivši prvi dan menstrualnog ciklusa.

Autorka: Isidora Ana Stambolić

Foto: Yoël Benharrouche

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *