Crni dirižabli

Rožnjače mi pulsiraju. Pokušavam da otvorim oči ali mi kapke neko silom pritiska.
Javlja mi se slika jednog razbesnelog uma, uskovitlanog i namučenog.
Pred sobom vidim nepregledni niz crnih borova u dolini.
Teških, savijenih, raščerupanih, golih drva,
koja bedno odolevaju mrtvom vetru.
Osećam miris, zemljani, onaj kao u trule cvekle ili grobljanskog kišnog dana.
Nada mnom se nalazi skerletno nebo.
Po njemu su tačkice beline,
nemarno razmazane kao u pastelnoj slici,
a osvetljava ga crno, zamračeno sunce.
Skerlet pulsira i približava mi se.
Ta nesnosna vaseljena,
koja se kao crvena, otrovna magla nadvija nad mračnim borovima.

Dišem, isprekidano i sklanjam pogled.
Bežim od te pletore krvi,
koja se izliva, potapa i boji sve.
San, ovo je samo san, znam to. Ali da li je moj?
Vidim neke figure u daljini…
Približavam im se, hodam, teško, kao u vodi.
Mučim svoje noge, psujem ih, guram ih rukama iz sve snage
i stižem, napokon.
Napokon.

Ljudi su tamo.
Sitni, androgini, bezirazni.
Oko vrata imaju čvrste omče, a konopci tih omči povezani su sa nečim što ne vidim.
Pitam ih: Ko ste vi? Šta radite tu?
Jedna prilika viša od ostalih pokazuje volšebno prstom prema gore.
Prema onom nebu koje guta sve.
Škiljim, trudim se da vidim, a onda mi upada u oči
i ostaje utisnuto u potreseni um…
Crni dirižabli plutaju po nebu i prosipaju iz svojih rana,
na sve nas,
krv
i
naftu.

Autor: Ilija Vuletić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *