Црни дирижабли

Рожњаче ми пулсирају. Покушавам да отворим очи али ми капке неко силом притиска.
Јавља ми се слика једног разбеснелог ума, усковитланог и намученог.
Пред собом видим непрегледни низ црних борова у долини.
Тешких, савијених, рашчерупаних, голих дрва,
која бедно одолевају мртвом ветру.
Осећам мирис, земљани, онај као у труле цвекле или гробљанског кишног дана.
Нада мном се налази скерлетно небо.
По њему су тачкице белине,
немарно размазане као у пастелној слици,
а осветљава га црно, замрачено сунце.
Скерлет пулсира и приближава ми се.
Та несносна васељена,
која се као црвена, отровна магла надвија над мрачним боровима.

Дишем, испрекидано и склањам поглед.
Бежим од те плеторе крви,
која се излива, потапа и боји све.
Сан, ово је само сан, знам то. Али да ли је мој?
Видим неке фигуре у даљини…
Приближавам им се, ходам, тешко, као у води.
Мучим своје ноге, псујем их, гурам их рукама из све снаге
и стижем, напокон.
Напокон.

Људи су тамо.
Ситни, андрогини, безиразни.
Око врата имају чврсте омче, а конопци тих омчи повезани су са нечим што не видим.
Питам их: Ко сте ви? Шта радите ту?
Једна прилика виша од осталих показује волшебно прстом према горе.
Према оном небу које гута све.
Шкиљим, трудим се да видим, а онда ми упада у очи
и остаје утиснуто у потресени ум…
Црни дирижабли плутају по небу и просипају из својих рана,
на све нас,
крв
и
нафту.

Аутор: Илија Вулетић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *