Четири пјесме

Сјена

Много је гласна када шути.
Тада чујем све њене мисли и жеље.

Зато и волим шутити са њом.

Сјећање

Слушаш стално исту пјесму локомотиве,
узнемирује твоје уморне мисли
тонеш у празан сан.

Наслоњена на граници
између перона прошлости и будућности
нешто те вуче са обје стране
кида те полако
из дана у дан.

Чекаш кишу да сапере
твоје прљаве мисли
не молиш се
твоја молитва се ионако не чује више.

Чекање

Чекам зелено бусење
да израсте умјесто мојих рана.

Чекам мразеве
да заледе моје страсти.

Чекам
да моје руже процвјетају.

Пустит ћу крв
натопити земљу.

Буђење

Јутрос је у мом врту умирало цвијеће.
Окна прозорска су пустила
двије-три сузе
а ја ни бола више нисам имала.

Јутрос је све побјегло од мене.

Ауторка: Николина Тодоровић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *