Четири игре за Дунав

пролећни рондо
у пролеће
разноси мед
и млеко на трешњиној латици
разбраја шупљике
хлеба од душе
каже ми: не везуј клавир, ни ветар
не уме боље да пуца
у пролеће
кад глад почне
да расте баршун у срцу прве руже
па зрнцима песка међу прстима
и диркама
постане тесно, довољно је
да сам река, у твојим венама разапет
у пролеће

летњи рондо
у лето
простире плаве столњаке
на коцке
и штрафте онда пусти
стакленце у мишје рупе да буду само тачке
и рибе на суво, све до једне
хватају мало сунце, јер се црни
у лето
шапне ми: не улази, сад и трава убија
једно око, одмара
јер подне је
и не расте се
нити се шкољки радује
и гардошу, ето, звоно замуцкује
у лето

јесењи рондо
у јесен
кад кестени свлаче
рубље он скида
жуте и црвене
мрље од кармина, па их пушта
међу поштен свет на обали
да се нађу, голи и без стида
у јесен
зна да ми каже: покупи мрве, размакни
столове, требаће
јер зима иде, наступају грдне
и алаве магле
видим све саме лопове, сунца звезда месеца,
хајде, позови у помоћ кошаве
у јесен

зимски рондо
у зиму
кад нестају редом цвркути
и све се смањи
шћућури
он ледом би јавно
да прозбори, као некада
црвени нептуни
у зиму
он ми тајно шапуће: дај да ме неко одвеже
јер ја сам онај који тече
и обећава
излаз из депре и монотоније
белог, а што би да пукне низводно ако може
и трајно
у зиму

Ауторка: Јагода Никачевић
Насловна: Красимир Колев, Сунце изнад Дунава

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *