Чекаћу да схватиш, Одисеју мој

Чекаћу да схватиш 

Спуштајући главу пред раскалашним
погледима других,
као бетон хладна према њиховој слаткоријечивости,
настављајући отужни ламент над твојим ликом
ноћас сам опет опорила покров,
поклањајући ти вријеме.
Чекам те
седамнаест јесени
мање од Пенелопиних двадесет.
Све то вријеме
невјеста сам
без кроткости бијела вела
да на лицу покрије бразде од гријеха.
На глави ми вијенац увела ловора.
Невјеста сам
без прољећњег цвијећа у рукама
да прикрије јесен у венама.
Невјеста сам без заклетве на добро и зло,
без пијаних сватова,
без свадбеног марша.
Испод мојих дојки
чује се само посмртни марш
удовица чежње
што распара утробу
ломи ребра
и доводи ме до лудила.
Потуцам се од немила до недрага
не бих ли ти постала мила
и драга.
Далек си.
У очима ти ни траг стрепње
да је ову велелепну бјелину
одежде купила моја уобразиља
од садаке коју је неколико твојих погледа удијелило мојој сиротињској машти.
Стран си.
На лицу ти ни грч сумње
да изобличавам своје све
према калупу твоје воље.
Нијем си.
У устима ти, мјесто језика нож,
пробадаш ме ћутањем.
Вријеме зарива канџе у рану,
копка је и продубљује.
Допире до костију.
Ту ме болиш.
Ту ме режеш.
Ту те ћутим.
Ту те вриштим.
Са изгрижених ми усана
пружа се урлик мучног бола.
Глув си.
Моја незасита,
похлепна,
чедна,
срамежљива,
лакомислена,
храбра,
озлојеђена
жеља за тобом
ни да те надражи,
а све си ми дражи.
Још три прољећа,
мање од Пенелопиних двадесет,
ја ћу ткати и опарати покров.
Заваравати оне бешчедне
што ме брзо пожеле,
још брже прежале
и каткад због тога зажале,
а које никада нећу додирнути.
Чекаћу да схватиш,
Одисеју мој.Чекаћу
да грану маслине из кљуна
невино бијеле голубице
спустиш на свели ловоров вјенац,
да јадан озелени и он.
Неће(ш) још дуго.
Зар не?

Црвеној

Моја Црвена,
отклони вјечност ћутања
са својих усана.
Сабиј ме у кут самоће
и шапни ми,
дошапни ми нешто лијепо,
нешто лијепо као:
први пољубац,
прво пијанство,
прва лаж,
прво кајање,
први инат,
прво извини,
прво волим те,
прво јебига.

Моја Црвена,
покажи ми нешто лијепо,
нешто лијепо као:
Кремљ о ком си маштала,
као Карвер гдје су прољећа најљепша, била.
Као Његошев парк гдје је љето најбезбрижније, било.
Као црвени мермер раскоши и сјаја џамије Алхамбре,
светости и свјетлости по којој носиш то црвено име.
Покажи ми гдје Дунав љуби небо, покажи ми гдје постајеш бескрај.

Моја Црвена,
побићу богове, увјерења, митове.
Побједићу смрт,
изгубићу живот,
добићу тебе,
само тада имаћу све.

Моја Црвена,
обмотај додир кожом,
испуни  га крвљу,
стопи га са мном
да га осјетим,
да већ једном оживим,
јер мртва сам одавно:
очи без погледа,
уста без ријечи,
руке без додира,
тијело без страсти,
љубав без сласти.

Моја Црвена,
жељом те дозивам,
болом те волим,
љубављу оживљавам.

Моја Црвена,
све је лаж,
црвљива лаж као твоје тијело
које ме вара,
јер видим те,
ноге ти не дотичу земљу,
а под земљом су.

Моја Црвена, све је лаж.
Ти се никад нећеш вратити?

Ауторка: Лејла Кашић 

2 мишљења на „Чекаћу да схватиш, Одисеју мој“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *