Care Dušane tražim pomilovanje

Care Dušane tražim pomilovanje za Srbiju

Sveti vladaru naš, silni care srednjovekovne Srbije, pogledaj nas! Od kada tebe više nema, Srbija je kroz mnoge patnje i muke prošla da bi opstala do danas. Srbija više nije ono što je nekad bila pod tvojom vlašću. Izgubila je mnogo od onoga što si ti u svoje vreme stvorio. Izgubila je slavu, moć i ugled, a vremenom će izgubiti svoj narod.

Traži pomilovanje od Boga za nas, slavni naš care! Teška vremena su pred nama i sami smo nemoćni da se izborimo sa njima. Više nemamo tako  hrabrog i plemenitog vladara, kao što si ti, koji će nas pouzdano povesti u budućnost. I ne samo to, nego smo i na pragu da zauvek izgubimo Kosovo, srce naše zemlje, za koje su se naši preci borili i izgubili živote da bi ga sačuvali. Care Dušane, pogledaj svoje srpstvo i srpske potomke. Sada si nam najpotrebniji, sada si Srbiji najpotrebniji! Znam da si ti jedini koji može da sačuva nas i naš identitet. Jedino ti možeš Srbiji da vratiš staru slavu kada bi sada ustao iz zemljice crne.

Ako me sada čuješ, silni care, traži od Boga pomilovanje za Srbe i Srbiju, jer ga i ja tražim. Tražim pomilovanje za svoj narod, za bolju budućnost i za našu Srbiju!

Autor: Milan Kekić 4b

Marioneta

Ne postoji ništa gore od situcije u kojoj viša sila sve dublje u tebe zakucava kolac nepravedne sudbine,  ostavljajući sve dublju ranu nemoći na tvojoj duši. Iskreno, u ovom trenutku ne mogu reći da imam bilo kakav identitet, ja sam najobičnija slagalica kultura i potkultura kao što to postaju moja braća. Samo ime nije predstavnik celokupnog identiteta. Ne znam čak ni vreme ni mesto sopstvenog rođenja, kao ni ko su moji pravi roditelji. Vrlo je nepristojno što se nisam predstavio, mada iako znate moje ime, njegovo otkrivanje će nastupiti, ali mnogo kasnije, na kraju krajeva, koji veliki junak sa još većom pričom žuri sa predstavljanjem? Mnogi ljudi govore da me matičari lažu o mom poreklu, međutim, kako bih izbegao konfuziju, autobiografiju ću započeti od kolektivno priznatog početka mog života i neodvojive tranzicije ličnosti koja mi je životni saputnik u neku ruku.

Nisam rođen u svom trenutnom mestu boravka, postoji više teorija o mestu stvaranja izvora moje veoma bogate reke života. Kako je reka mog života dalje tekla, svojim talasima odnela me je u moj novi grad. Kipteo sam od mladalačkog buntovništva, kao i moja braća ,mladost je za nas bila najobičnija magla koja nam je zamućivala vid i bili smo poput marionete našem novom prijatelju. Apsolutno bezrazložni kriminal je bio njegov am i predstavljao njegovu celokupnu ličnost. Glavni cilj mog društva bio je uznemiravanje našeg suseda. Međutim, kako sam stario, sve sam više shvatao da moje sazrevanje crpi snagu sa potpuno drugog izvora u odnosu na onog čiju snagu crpi moje društvo. Smatrao sam oduvek da su tradicija i porodica najvažniji i ta misao mi je sagradila splav kojim sam svojom rekom života otplutao u drugi deo grada. Vremenom, smrt je prekinula fizičku vezu sa mojim roditeljima, braća i ja smo se zakleli da ćemo biti dostojni naslednici naše porodice. Intelektualno unakaženi, slabi, bez bilo kakvog talenta, neki od moje braće i ja, zaposlili smo se kao šegrti suseda kog smo u mladosti uznemiravali. Ostala braća su, sa druge strane, odlučila da budu šegrti susedovog suparnika. Smatrao sam da taj naizgled banalan čin predstavlja samo tup nož koji može jedino da pokuša da preseče jaku nit naših veza. Nisam ni sumnjao da je taj događaj prva scena u trileru koji život na žalost i dalje režira sa mnom u jednoj od glavnih uloga. Majstor mi je bio pobožan Pravoslavac, bio je važna religijska ličnost našeg komšiluka i imao dosta uticaja na same komšije i  neke moje rođake u verskom pogledu. Krstio sam se u lokalnoj crkvi odmah po dolasku, međutim, braću koja su došla sa mnom u početku to nije puno zanimalo. Nakon lanaca sukoba sa gazdom, napustio sam ga i od sopstvenih para kupio sebi zemlju. Dok sam ja orao zemaljske njive, mnoga moja braća su već uveliko počela orati nebeske njive, ostalo je samo nas četvoro najrođenijih koji živimo i dalje, a poreklo je danas jedino bratsko što imamo. Ličnost poput kule od karata koju sam tada imao činila me je slabim, međutim vremenom sam skupio dovoljno hrabrosti i volje, i ciglu po ciglu, sagradio sam sebi preduzimljivu, nezavisnu i sposobnu ličnost dodatno učvršćenu cementom ljubavlju prema porodici. Gradio sam identitet kroz Pravoslavlje, posao sa zemljom svakiim danom išao je sve bolje zbog mog odlučnog karaktera, ne znajući da će me upravo on zaslepiti. Želja za moći bodrena mojom novonastalom ohološću nametnula se zdravom razumu, ostavljajući kao posledicu moju imovinu na nemilost mojim novonastalim protivnicima. Iz nekog razloga, čvrst karakter koji sam izgradio propao je u rupu nepreduzimljivosti. Nedugo zatim, moju braću zadesila je slična sudbina. Možda sam, konkretno ja i želeo drugačiju sudbinu, ali neko drugi je povlačio konce, moj alter ego. Postao sam predmet interesa dvojici saveznika, kao i ostatak komšiluka i postali njegovi nametnuti vlasnici.Poznavajući njihovu prirodu, nikad se ne bi moglo reći da su saveznici. Gluma je najbolja maska. Posmatrate li svet očima poput mojih, vidite stvari mnogo jasnije, vidite više sile i borbu za opstanak zamršene nerazmrsivim klupkom vune koju život koristi kako bi ispleo razne pozitivne i negativne situacije. Nastupio je gorak deo života. Od tog kobnog dana život mi je samo povremeno slao zaslađene pozitivne situacije radi ublažavanja gorčine, mada, one su služile samo kao pauza, zatim bi se problemi nastavili.

Zanimljivo je to prezime Nemanjić, u potpunosti je predvidelo naredni period mog života. Vera koju sam propovedao bila je bure baruta, a interesi mog nadređenog, kao i njegova vera, Islam, bila je varnica. Eksplozija koja je potom nastala bila je poprilično razorna, ostavljajući ogromne telesne i duševne ožiljke. Mnogo toga ostalo je na mojoj duši iz tog vremena što nisam ispoljio, a nemogućnost istog činila je taj teret težim, ali,previše sam osetljiv ta tu temu, treba, na kraju krajeva, da zadržim nešto i za sebe. Neprestano sam pokušavao da posadim seme jake ličnosti u zemljištu svoje klonule duše, ali ga je moj psihički izobličeni nadređeni svaki put uspeo ubiti. Zaista ne znam kada i kako, jedno seme je počelo klijati, posadio sam ga u Orašcu. Veoma brzo proklijalo je i sazrelo, postajući razgranato drvo čije su grane zahvatale prostor između Beograda, Loznice, Aleksinca i Negotina, čak možda i veći prostor. Nažalost, to ponosno drvo je ubrzo uvenulo, ali na sreću, posadio sam dva semena za svaki slučaj. Izraslo je i drugo drvo, dovoljno veliko da se njime popnem do samostalnog i nezavisnog položaja prema bilo kome. Petnaesti dan u februaru slavim i danas kao dan pobede i drugi rođendan. Nakon opekotine koju mi je napravio život zbog svoje ranije nepažnje, prouzrokovane rastućom gordošću i ohološću, rešio sam da ću sebe početi usavršavati u drugom smislu. Veliki deo zemlje mi nije vraćen, ali je honorar koji sam od nje dobijao bio sasvim dovoljan. Počeo sam da se bavim umetnošću, naukom, bilo čim što mi je palo na pamet. Prijatno svetlo kvalitetne budućnosti počelo je napokon i mene da obasjava. Na žalost, dar preduzimljivosti je nešto što ili dobiješ na životnoj lutriji ili ne. Gledajući moju braću kako se ne snalaze, bodren zakletvom koju sam dao roditeljima na samrti, shvatio sam da moram da probudim svoju uspavanu agresivnost iz njenog lakog sna. Nizom izuzetno nespretnih postupaka došli smo do našeg cilja i obezbedili slobodu za jednog brata, dok su dvojica još uvek imala nametnut status imovine. Smirivao sam ih, tešio, međutim, dok je jedan ostao hladnokrvan, drugi je gajio vrelu, nametnutu nepravdu koja ga je užasno pekla i rešio je da je ugasi jednim od najnemoralnijih činova. Naneo je, za život izuzetno pogubnu, ranu njegovom nadređenom. Kobni događaj desio se u Sarajevu, a spletom nesrećnih okolnosti postao sam direktno uvučen u njegov problem. Izbio je strašan sukob koji je sticajem okolnostii sebi stvorio i mnoge druge učesnike. Zbog novonastalih duševnih ožiljaka o ovom događaju  takođe nisam u stanju da pričam, a nakon njegovog završetka došlo je i naših pet minuta. Braća i ja izgradili smo sebi novu , zajedničku kuću, podelili zemlju među sobom i nastavili sa svojim životom. Život bi mi od tada pa nadalje trebao biti spokojan, mada, moj spokoj se prerano probuduio, a život ga je poprilično nehumano uspavao.

Počela je epidemija duševne izobličenosti i umišljenosti u svetu, a ova kobna bolest zahvatila je i jednog mog brata. Nisam ni trepnuo, a već sam rob sopstvenom bratu, ostatak porodice takođe je odveden u ropstvo. Naredne tri godine koje sam proživeo ne treba da proživi ni sam đavo. Sadističko mučenje bilo je slagalica koja se satojala od povremenog trovanja raznim gasovima, zatim mi je zadavao ozbiljne telesne povrede u većini slučajeva ne bi ni zacelile, a on bi nastavio sa sprovođenjem svoje torture. Nisam siguran da li je uzrok tome niz neprijatnih životnih situacija ili šta već, ali jedno je sigurno, počeo sam da patim od poremećaja višestruke ličnosti, i to u trenucima kada mi je jedinstvo ličnosti bilo najpotrebnije. Borba na dva fronta između moje druge, novonastale ličnosti i ostalih protivnika izazvala je zamor moje glavne ličnosti koja je potom ušla u dubok san. Bila je to skroz nenamerna, ali ogromna greška, jer druga ličnost koja je preuzela moje telo ostavila je na njemu ogromne rane koje još uvek bole i ne verjem da će skoro zaceliti. Nastavila je umesto mene zajednički život sa mojom braćom, učinila neke dobre i loše stvari, zatim me je probudila i nestala u tajanstvenoj senci iz koje je došla. Međutim, loših stvari koje je napravila postao sam svestan odmah po buđenju. Braća su se, delimično zbog moje krivice, kolektivno okrenula protiv mene, a zaštita od mene koju su našli me je izbombardovala i bukvalno i metaforički. Lanac užasnih i po razum pogubnih događaja napravio je od mog identiteta slagalicu kultura i potkultura. Postoje oni koji se rode pod srećnom zvezdom, ja očigledno nisam jedan od takvih i sa tim sam se odavno pomirio. Međutim, nije to ono što boli.

Glavni izvor velike reke bola dolazi od svake negativne kritike na moj račun, pogotovo ako ona dolazi od mlade osobe koja je digla ruke od mene. Ljudi ne shvataju da ja nisam kriv za loše stvari koje sam uradio, međutim, to je više od praznog opravdanja, to je činjenica. Uvek sam bio marioneta viših sila, takođe, uvek marioneta svojih vladara, zapetljan samim tim sa njima u klupko sudbine, bio sam samo nečije telo. Zar se još nisam predstavio? Moje ime je Srbija.

Autor: Stefan Ekmedžić 3d

Autori su učenici gimnazije “Branko Radičević” iz Stare Pazove i njihova mentorka je Dijana Vlainić Dragin

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *