Царе Душане тражим помиловање

Царе Душане тражим помиловање за Србију

Свети владару наш, силни царе средњовековне Србије, погледај нас! Од када тебе више нема, Србија је кроз многе патње и муке прошла да би опстала до данас. Србија више није оно што је некад била под твојом влашћу. Изгубила је много од онога што си ти у своје време створио. Изгубила је славу, моћ и углед, а временом ће изгубити свој народ.

Тражи помиловање од Бога за нас, славни наш царе! Тешка времена су пред нама и сами смо немоћни да се изборимо са њима. Више немамо тако  храброг и племенитог владара, као што си ти, који ће нас поуздано повести у будућност. И не само то, него смо и на прагу да заувек изгубимо Косово, срце наше земље, за које су се наши преци борили и изгубили животе да би га сачували. Царе Душане, погледај своје српство и српске потомке. Сада си нам најпотребнији, сада си Србији најпотребнији! Знам да си ти једини који може да сачува нас и наш идентитет. Једино ти можеш Србији да вратиш стару славу када би сада устао из земљице црне.

Ако ме сада чујеш, силни царе, тражи од Бога помиловање за Србе и Србију, јер га и ја тражим. Тражим помиловање за свој народ, за бољу будућност и за нашу Србију!

Аутор: Милан Кекић 4б

Марионета

Не постоји ништа горе од ситуције у којој виша сила све дубље у тебе закуцава колац неправедне судбине,  остављајући све дубљу рану немоћи на твојој души. Искрено, у овом тренутку не могу рећи да имам било какав идентитет, ја сам најобичнија слагалица култура и поткултура као што то постају моја браћа. Само име није представник целокупног идентитета. Не знам чак ни време ни место сопственог рођења, као ни ко су моји прави родитељи. Врло је непристојно што се нисам представио, мада иако знате моје име, његово откривање ће наступити, али много касније, на крају крајева, који велики јунак са још већом причом жури са представљањем? Многи људи говоре да ме матичари лажу о мом пореклу, међутим, како бих избегао конфузију, аутобиографију ћу започети од колективно признатог почетка мог живота и неодвојиве транзиције личности која ми је животни сапутник у неку руку.

Нисам рођен у свом тренутном месту боравка, постоји више теорија о месту стварања извора моје веома богате реке живота. Како је река мог живота даље текла, својим таласима однела ме је у мој нови град. Киптео сам од младалачког бунтовништва, као и моја браћа ,младост је за нас била најобичнија магла која нам је замућивала вид и били смо попут марионете нашем новом пријатељу. Апсолутно безразложни криминал је био његов ам и представљао његову целокупну личност. Главни циљ мог друштва био је узнемиравање нашег суседа. Међутим, како сам старио, све сам више схватао да моје сазревање црпи снагу са потпуно другог извора у односу на оног чију снагу црпи моје друштво. Сматрао сам одувек да су традиција и породица најважнији и та мисао ми је саградила сплав којим сам својом реком живота отплутао у други део града. Временом, смрт је прекинула физичку везу са мојим родитељима, браћа и ја смо се заклели да ћемо бити достојни наследници наше породице. Интелектуално унакажени, слаби, без било каквог талента, неки од моје браће и ја, запослили смо се као шегрти суседа ког смо у младости узнемиравали. Остала браћа су, са друге стране, одлучила да буду шегрти суседовог супарника. Сматрао сам да тај наизглед баналан чин представља само туп нож који може једино да покуша да пресече јаку нит наших веза. Нисам ни сумњао да је тај догађај прва сцена у трилеру који живот на жалост и даље режира са мном у једној од главних улога. Мајстор ми је био побожан Православац, био је важна религијска личност нашег комшилука и имао доста утицаја на саме комшије и  неке моје рођаке у верском погледу. Крстио сам се у локалној цркви одмах по доласку, међутим, браћу која су дошла са мном у почетку то није пуно занимало. Након ланаца сукоба са газдом, напустио сам га и од сопствених пара купио себи земљу. Док сам ја орао земаљске њиве, многа моја браћа су већ увелико почела орати небеске њиве, остало је само нас четворо најрођенијих који живимо и даље, а порекло је данас једино братско што имамо. Личност попут куле од карата коју сам тада имао чинила ме је слабим, међутим временом сам скупио довољно храбрости и воље, и циглу по циглу, саградио сам себи предузимљиву, независну и способну личност додатно учвршћену цементом љубављу према породици. Градио сам идентитет кроз Православље, посао са земљом свакиим даном ишао је све боље због мог одлучног карактера, не знајући да ће ме управо он заслепити. Жеља за моћи бодрена мојом новонасталом охолошћу наметнула се здравом разуму, остављајући као последицу моју имовину на немилост мојим новонасталим противницима. Из неког разлога, чврст карактер који сам изградио пропао је у рупу непредузимљивости. Недуго затим, моју браћу задесила је слична судбина. Можда сам, конкретно ја и желео другачију судбину, али неко други је повлачио конце, мој алтер его. Постао сам предмет интереса двојици савезника, као и остатак комшилука и постали његови наметнути власници.Познавајући њихову природу, никад се не би могло рећи да су савезници. Глума је најбоља маска. Посматрате ли свет очима попут мојих, видите ствари много јасније, видите више силе и борбу за опстанак замршене неразмрсивим клупком вуне коју живот користи како би исплео разне позитивне и негативне ситуације. Наступио је горак део живота. Од тог кобног дана живот ми је само повремено слао заслађене позитивне ситуације ради ублажавања горчине, мада, оне су служиле само као пауза, затим би се проблеми наставили.

Занимљиво је то презиме Немањић, у потпуности је предвидело наредни период мог живота. Вера коју сам проповедао била је буре барута, а интереси мог надређеног, као и његова вера, Ислам, била је варница. Експлозија која је потом настала била је поприлично разорна, остављајући огромне телесне и душевне ожиљке. Много тога остало је на мојој души из тог времена што нисам испољио, а немогућност истог чинила је тај терет тежим, али,превише сам осетљив та ту тему, треба, на крају крајева, да задржим нешто и за себе. Непрестано сам покушавао да посадим семе јаке личности у земљишту своје клонуле душе, али га је мој психички изобличени надређени сваки пут успео убити. Заиста не знам када и како, једно семе је почело клијати, посадио сам га у Орашцу. Веома брзо проклијало је и сазрело, постајући разгранато дрво чије су гране захватале простор између Београда, Лознице, Алексинца и Неготина, чак можда и већи простор. Нажалост, то поносно дрво је убрзо увенуло, али на срећу, посадио сам два семена за сваки случај. Израсло је и друго дрво, довољно велико да се њиме попнем до самосталног и независног положаја према било коме. Петнаести дан у фебруару славим и данас као дан победе и други рођендан. Након опекотине коју ми је направио живот због своје раније непажње, проузроковане растућом гордошћу и охолошћу, решио сам да ћу себе почети усавршавати у другом смислу. Велики део земље ми није враћен, али је хонорар који сам од ње добијао био сасвим довољан. Почео сам да се бавим уметношћу, науком, било чим што ми је пало на памет. Пријатно светло квалитетне будућности почело је напокон и мене да обасјава. На жалост, дар предузимљивости је нешто што или добијеш на животној лутрији или не. Гледајући моју браћу како се не сналазе, бодрен заклетвом коју сам дао родитељима на самрти, схватио сам да морам да пробудим своју успавану агресивност из њеног лаког сна. Низом изузетно неспретних поступака дошли смо до нашег циља и обезбедили слободу за једног брата, док су двојица још увек имала наметнут статус имовине. Смиривао сам их, тешио, међутим, док је један остао хладнокрван, други је гајио врелу, наметнуту неправду која га је ужасно пекла и решио је да је угаси једним од најнеморалнијих чинова. Нанео је, за живот изузетно погубну, рану његовом надређеном. Кобни догађај десио се у Сарајеву, а сплетом несрећних околности постао сам директно увучен у његов проблем. Избио је страшан сукоб који је стицајем околностии себи створио и многе друге учеснике. Због новонасталих душевних ожиљака о овом догађају  такође нисам у стању да причам, а након његовог завршетка дошло је и наших пет минута. Браћа и ја изградили смо себи нову , заједничку кућу, поделили земљу међу собом и наставили са својим животом. Живот би ми од тада па надаље требао бити спокојан, мада, мој спокој се прерано пробудуио, а живот га је поприлично нехумано успавао.

Почела је епидемија душевне изобличености и умишљености у свету, а ова кобна болест захватила је и једног мог брата. Нисам ни трепнуо, а већ сам роб сопственом брату, остатак породице такође је одведен у ропство. Наредне три године које сам проживео не треба да проживи ни сам ђаво. Садистичко мучење било је слагалица која се сатојала од повременог тровања разним гасовима, затим ми је задавао озбиљне телесне повреде у већини случајева не би ни зацелиле, а он би наставио са спровођењем своје тортуре. Нисам сигуран да ли је узрок томе низ непријатних животних ситуација или шта већ, али једно је сигурно, почео сам да патим од поремећаја вишеструке личности, и то у тренуцима када ми је јединство личности било најпотребније. Борба на два фронта између моје друге, новонастале личности и осталих противника изазвала је замор моје главне личности која је потом ушла у дубок сан. Била је то скроз ненамерна, али огромна грешка, јер друга личност која је преузела моје тело оставила је на њему огромне ране које још увек боле и не верјем да ће скоро зацелити. Наставила је уместо мене заједнички живот са мојом браћом, учинила неке добре и лоше ствари, затим ме је пробудила и нестала у тајанственој сенци из које је дошла. Међутим, лоших ствари које је направила постао сам свестан одмах по буђењу. Браћа су се, делимично због моје кривице, колективно окренула против мене, а заштита од мене коју су нашли ме је избомбардовала и буквално и метафорички. Ланац ужасних и по разум погубних догађаја направио је од мог идентитета слагалицу култура и поткултура. Постоје они који се роде под срећном звездом, ја очигледно нисам један од таквих и са тим сам се одавно помирио. Међутим, није то оно што боли.

Главни извор велике реке бола долази од сваке негативне критике на мој рачун, поготово ако она долази од младе особе која је дигла руке од мене. Људи не схватају да ја нисам крив за лоше ствари које сам урадио, међутим, то је више од празног оправдања, то је чињеница. Увек сам био марионета виших сила, такође, увек марионета својих владара, запетљан самим тим са њима у клупко судбине, био сам само нечије тело. Зар се још нисам представио? Моје име је Србија.

Аутор: Стефан Екмеџић 3д

Аутори су ученици гимназије “Бранко Радичевић” из Старе Пазове и њихова менторка је Дијана Влаинић Драгин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *