Budno oko gospođe Modre

Fetus jednog kosmosa je trn na dlanu
Senka zove iskru sumnje da šapne svoj mrak iz detinjstva
Zaboravljene godine su prazni hodnici
Provešću život sklupčana u grumenu zemlje
Rašiveno nebo plače potpuno tajno
Otkrivam jutro po navici
celu noć pokrivene glave su gušile Mesec
I šta umem kada mi nije dobro
Da dišem duboko
Da gledam visoko
Miriše kuvani kesten
Sa druge strane vrata je zid
Preduzimač je zabetonirao jednu porodicu
U zablindiranu sobu, u stan
U grobnicu
Plač probija kroz cigle i kruni se u krv,
Po koži se prelama zaleđen vazduh
Svetlost,
zraci su igle,
usijane
zabodene u telo
I kosa je vezana u rep
Drvene lutke imaju gvozdeno srce
I tužne oči im padaju na beton
Ne vidim ili neću da znam
odakle im prsten na poludragim prstima
Trnu mi ruke,
Gomila prećutanih investicija udara pečat
Po grudima i čelu iscrtane ruže
Crne latice pokrivaju izgubljen dan
Ovi ljudi su stabla iz korena života
Moćnici se šepure uz plastični kez
Znam da gledam visoko
Oblaci su kao posedele vlasi
I neće prestati da rastu dok mi na ramena ne legnu
Tada ću znati težinu proživljenog veka u zapaljenom ambaru
Kajmak i pokupljena stoka sa površine
Prespavani sni su krvni delikventi
Na vrhu zgrade ih čeka kamena peć
Krvarim u posteljici
Kroz pupak im dodajem kutiju šibica
Pretim i kunem ih vatrom
Iz pepela moje ime ne zovite
Budim se sklupčana i udišem duboko
Dublje od vas,
Neprobojna vrata istine bez ključa
Večno grizeš nokte tuđe sramote
Gvozdeni grozd zastaje u grlu
Srce kuca kao crkveno zvono
Sve što umem kada je kraj
Dišem, dišem do rođenja unazad
izdišem seme i kost pod sakriveno parče kože.

Autorka: Jelena Janković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *