BUDjENJE

Preko terase: preko vlažne i tople betonske ograde čija je tekstura ostala utisnuta na mojoj koži, stopalima i ledjima kao sećanje, kao tajna poruka, neshvatljiva ali bliska, izmedju rublja koje na tom komadu žice na kratko oseti dah vetra i poveruje da na taj način živi san o slobodi, ispod fenjerčića koji nikada nisu zasijali, preko cveća, kog ove godine nema i neće ga biti… Sunce i mesec se tiskaju do prozora – med i mleko se slivaju niz staklo, prskaju po jastuku, vode u san ili izvode iz njega, a izmedju toga, ništa.

Polako i plašljivo, nekako neodlučno izlazim iz mraka, plaho gazim, pod nogama krhotine, zarivaju se u kožu, po njima curi crveno, najlepša boja. Tanjir koji sam juče slomila? Ili se to san tako raspukne kad nas sunce pozove natrag u život? Bledi crno, bledi crveno, oštre ivice se tanje pa postaju  prah i poleću negde visoko iznad moje glave, iznad krova, iznad dana. I čuje se sat… Ne znam zašto otkucaje sata mogu da čujem samo ujutru, u polusnu, dok se život još nije razgalamio i navalio na mene sa svim svojim zamkama, klopkama, varkama… Danas sam se prvi put nakon ko zna koliko vremena probudila ne misleći na tebe. I rekoh sebi: „Dobro sam“.

Miris kafe se meša sa mirisom jutra, umivaju stan, velika crvena šolja – moja omiljena, mir, tišina, samoća. I sve je tako savršeno. Dan je tek počeo, a već trijumf: danas sam dobro!

Zvonki zvuk dopire iz kupatila: nešto je palo na pločice, nešto se sad kotrlja po njima. Vičem: „Margo, ostavi taj ključ!“ I mislim kakva je napast ta mačka, i da sam bezbroj puta od kada sam je nabavila pomislila kako bi bolje bilo da nisam, i kako je uprkos svemu tome obožavam, kako mi je ušla pod kožu, kako sada ne bih mogla da zamislim dan bez njenih ispada. Ali bolje da požurim ako planiram da pronadjem ključ… Podižem ga i vraćam na mesto, mada, možda mi više i neće trebati. Sad živim sama. I pitam se: nije li zaključak kako sam se probudila ne misleći na tebe sam po sebi upravo to, razmišljanje o tebi? Zašto ovih dana svi osećaju potrebu ili dužnost da me teše, kad sam ja sasvim dobro, toliko dobro da ponekad osećam grižu savesti zbog toga? Ili lažem sebe? Onda mora biti da sam vrhunski lažov, jer znaš, ja mnogo i najradije razgovaram sa sobom, stalno upoznajem i ispitujem sebe, i čini se da tu više nema mesta nedorečenosti. A ipak, još uvek uspevam i da se zavaram i poigram, i iznenadim.

2701998
Andy Prokh

I odjednom, zatičem sebe kako pišem! Nisam osetila potrebu za tim već godinama. Ma jesam, samo sam je potiskivala. Prilagodila sam se tebi i brinula sam o realnim stvarima, jer od fantaziranja se ne živi.  „Odrasla sam“ jer si ti tako hteo. Ali ljudi se ne menjaju, i ne oblikuju kao glinene figurice po nečijem nahodjenju. Ta naša egzibicija je morala biti osudjena na propast. I na kraju, morala sam se udaljiti od tebe da bih se vratila sebi. Ta stara ja, prava ja, morala je jednom da se probudi. A sada vidim protekle godine kao san: težak i lepljiv, grozničav. San čije se krhotine tanje i povredjuju me sve manje, postaju prah i nestaju.

Novi dan je počeo, tek počeo, a već trijumf: Ja ponovo mogu da pišem!

Autorka: Nataša Tanasić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *