БУЂЕЊЕ

Преко терасе: преко влажне и топле бетонске ограде чија је текстура остала утиснута на мојој кожи, стопалима и леђима као сећање, као тајна порука, несхватљива али блиска, између рубља које на том комаду жице на кратко осети дах ветра и поверује да на тај начин живи сан о слободи, испод фењерчића који никада нису засијали, преко цвећа, ког ове године нема и неће га бити… Сунце и месец се тискају до прозора – мед и млеко се сливају низ стакло, прскају по јастуку, воде у сан или изводе из њега, а између тога, ништа.

Полако и плашљиво, некако неодлучно излазим из мрака, плахо газим, под ногама крхотине, заривају се у кожу, по њима цури црвено, најлепша боја. Тањир који сам јуче сломила? Или се то сан тако распукне кад нас сунце позове натраг у живот? Бледи црно, бледи црвено, оштре ивице се тање па постају  прах и полећу негде високо изнад моје главе, изнад крова, изнад дана. И чује се сат… Не знам зашто откуцаје сата могу да чујем само ујутру, у полусну, док се живот још није разгаламио и навалио на мене са свим својим замкама, клопкама, варкама… Данас сам се први пут након ко зна колико времена пробудила не мислећи на тебе. И рекох себи: „Добро сам“.

Мирис кафе се меша са мирисом јутра, умивају стан, велика црвена шоља – моја омиљена, мир, тишина, самоћа. И све је тако савршено. Дан је тек почео, а већ тријумф: данас сам добро!

Звонки звук допире из купатила: нешто је пало на плочице, нешто се сад котрља по њима. Вичем: „Марго, остави тај кључ!“ И мислим каква је напаст та мачка, и да сам безброј пута од када сам је набавила помислила како би боље било да нисам, и како је упркос свему томе обожавам, како ми је ушла под кожу, како сада не бих могла да замислим дан без њених испада. Али боље да пожурим ако планирам да пронађем кључ… Подижем га и враћам на место, мада, можда ми више и неће требати. Сад живим сама. И питам се: није ли закључак како сам се пробудила не мислећи на тебе сам по себи управо то, размишљање о теби? Зашто ових дана сви осећају потребу или дужност да ме теше, кад сам ја сасвим добро, толико добро да понекад осећам грижу савести због тога? Или лажем себе? Онда мора бити да сам врхунски лажов, јер знаш, ја много и најрадије разговарам са собом, стално упознајем и испитујем себе, и чини се да ту више нема места недоречености. А ипак, још увек успевам и да се заварам и поиграм, и изненадим.

2701998
Andy Prokh

И одједном, затичем себе како пишем! Нисам осетила потребу за тим већ годинама. Ма јесам, само сам је потискивала. Прилагодила сам се теби и бринула сам о реалним стварима, јер од фантазирања се не живи.  „Одрасла сам“ јер си ти тако хтео. Али људи се не мењају, и не обликују као глинене фигурице по нечијем нахођењу. Та наша егзибиција је морала бити осуђена на пропаст. И на крају, морала сам се удаљити од тебе да бих се вратила себи. Та стара ја, права ја, морала је једном да се пробуди. А сада видим протекле године као сан: тежак и лепљив, грозничав. Сан чије се крхотине тање и повређују ме све мање, постају прах и нестају.

Нови дан је почео, тек почео, а већ тријумф: Ја поново могу да пишем!

Ауторка: Наташа Танасић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *