Borba sa osećanjima

Borba sa osećanjima

U životu imam puno osećanja. Sve su to moji prijatelji i često se sretnem sa nekima od njih.

Ponekad mi Tuga pokuca na vrata. Skine svoj stari kaput, okači ga na čiviluk i onda me podseti na izgubljene trenutke i osobe. Povede Tuga sa sobom često i Dosadu. Uz šolju toplog čaja Tuga i ja sedimo dugo, dok Dosada prevrće očima, mi se site isplačemo.

Nedeljom mi u goste dodje Lenjost. Udje tako polako. Svojim monotonim glasom mi priča svoje priče i natera me da zevam po ceo dan. Sramežljivost obično viri kroz neku rupicu na zidu i ne progovara ni reč.

Nekako, najdraži gost mi je Ljubav. Kada Ljubav dodje, obasja sve oko sebe. Dan postane lepši i svetliji. U svojoj crvenoj haljini, voli da dominira i uvek pevuši neku veselu pesmu. Ljubav nikada nije sama. Uvek vodi društvo sa sobom. Tu su verni drugari Sumnja, Vernost i Ludost. Kada se sastanemo nastane tako luda žurka, da prosto ne znam gde sam. Sumnja sedi sa strane, posmatra nas ispod oka i odmerava sve što radimo. Sa takvim društvom mi je sve lako i sve mi je potaman. Obično trčimo po zelenom polju sa puno cvetova, leptirići su svuda oko nas. Sunce nam se smeška, a drveće nam maše svojim listićima.

Na prašnjavom putu sretnemo gospodje Zavist i Sebičnost. One u svojim dugim haljinama koje se šire u struku, mašu lepezama, komentarišu i čude se mojoj sreći i druženju sa Ludosti. Uvek imaju neki komentar i stalno me kritikuju.

Gospodja Zavist mi je jednom prilikom šapnula da je Ljubav slepa i da je Ludost zato prati gde god da ide i da moram da se pazim. Sebičnost mi govori da ostanem sa njima, jer kad Ljubav ode od mene, doći će zla Bol koja će me slomiti i dovesti opet Tugu u goste.

Zamislim se ponekad i znam da su u pravu, ali druženje sa veselom družinom je toliko zabavno da sve zaboravim. Znam da su sva moja osećanja tu uz mene i veoma su mi draga sa svim svojim dobrim i lošim osobinama.

Autorka: Jovana Šumanović II-2 

Autor: Dennis Gatz

Priznajem 

U nedoumici si, granica izmedju dobra i zla. Razum ti se muti onim najcrnjim mislima. Šta li će sada biti? Da li je priznanje pravi odgovor na to kada dovedeš u pitanje čistinu svoje duše?

Život je večiti sud. Samo, neće te niko terati Bogom da se kuneš. Ne priznaš li učinjeno, lanci i duša ostadoše zauvek vezani okovima. Okovima bola, nečasti, griže savesti i još svačega što će te do groba pratiti, nedajući ti ni trunku sna i nedopuštajući ni tad tvojoj duši da u miru počiva. Okovi tvoje nečasne sudbine, tvojim nagomilavanjem laži postaju sve teži. Vuku te u ponor bez dna. Tek kada si na samoj ivici litice, shvataš dokle te je to dovelo. Proklinješ Bogom druge, kao da su oni za to krivi. Čak i da si imao saveznika uz sebe, nepoznajući grdno zle ljude, ne shvataš da će se i njegov teret na tebe svaliti. Ne shvataš da će tvoji okovi biti podmazani sa još bola i muke. Truneš uzaludno. Vreme nas neće pomilovati vrativši se korak u nazad. Gde bi sada bio da si priznao? Šta bi sada dao za još jedno rutinsko čišćenje duše? Platićeš ceh koji si nemarno okačio sebi na ledja kao da je ruksak za školu.

Situacija je takva kakva je. Sigurno bi postojala neka cena i u priznanju, no bila bi znatno manja. Priznanje bi ti došlo kao rana, ali rana koja je dobro očišćena i pomilovana zbog tvoje hrabrosti i čistoće. Učini život sebi lakšim.

Priznaj!

Autorka: Gorana Večerinac II-2

Autor: Dennis Gatz

Putovanje kroz vreme

Sedam u voz. Krećem na dug put. Spakovala sam sve bitne stvari i krenula u nepoznato. Kroz prozor se menjaju slike polja, šuma, brda… U daljini se vidi velika reka koja mirno teče.

Voz se zaustavlja na stanici. Gledam kroz prozor i vidim momke u odelima i šeširima na glavi. Pored njih stoje devojke u dugim haljinama, šeširićima i kišobrančićima. Svi nešto pričaju i svi su nasmejani. Deluju tako bezbrižno. Kondukter mi govori da smo u 19. veku i da su to ljudi koji čekaju svoj prevoz, prvom parnom lokomotivom. Voz kreće dalje. Vreme je sunčano i kroz prozor ulazi topao vetar koji nosi mirise. Gledam kroz prozor i vidim ljude koji kopaju na poljima. Na konju sedi čovek koji zadovoljno posmatra njihov rad. Kondukter se stvori ispred mene i kaže mi da je to veleposednik koji ima puno zemljišta i koji posmatra rad seljaka kako bi svi punih ambara dočekali zimu. Čovek na konju mahne rukom. Crna rukavica koju nosi ostade u vazduhu još dugo.

Smeškam se kondukteru koji pevušeći odlazi dalje. Vraćam pogled kroz prozor. U daljini vidim veliko zeleno brdo, polja prošarana raznim bojama.

Na sred polja stoji srna sa mladunčetom, podigne glavu u pravcu voza i zaštitnički stane pored njega. Put nas dalje vodi pored dvorca na čijim zidovima se vide tragovi vremena. U dvorištu dvorca stoji devojka koja nam maše. Kondukter opet progovara. Kaže da je dvorac iz 16. veka i da je to princeza koja još uvek čeka svog princa. Gledam je, iuma divnu belu haljinu koja se meša sa crvenim ružama oko nje. Plavi leptir joj sleće na rame. Vesela i lakog koraka potrča ka zidu mašući nam. Dvorac se lagano gubi u daljini, a princeza još uvek maše i smeška se.

Sledeća stanica. Voz staje. Kondukter mi prilazi i kaže da je ovom putovanju kroz vreme došao kraj. Trgnem se iz misli i začudjeno ga pitam: „Zar već?“

Vidi da mi je teško što moram da krenem, namigne mi i kroz osmeh kaže: „Vidimo se uskoro opet.“

Autorka: Jovana Šumanović II-2

Tehnička škola, Stara Pazova
Mentorka: Jasmina Tešić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *