Борба са осећањима

Борба са осећањима

У животу имам пуно осећања. Све су то моји пријатељи и често се сретнем са некима од њих.

Понекад ми Туга покуца на врата. Скине свој стари капут, окачи га на чивилук и онда ме подсети на изгубљене тренутке и особе. Поведе Туга са собом често и Досаду. Уз шољу топлог чаја Туга и ја седимо дуго, док Досада преврће очима, ми се сите исплачемо.

Недељом ми у госте дође Лењост. Уђе тако полако. Својим монотоним гласом ми прича своје приче и натера ме да зевам по цео дан. Срамежљивост обично вири кроз неку рупицу на зиду и не проговара ни реч.

Некако, најдражи гост ми је Љубав. Када Љубав дође, обасја све око себе. Дан постане лепши и светлији. У својој црвеној хаљини, воли да доминира и увек певуши неку веселу песму. Љубав никада није сама. Увек води друштво са собом. Ту су верни другари Сумња, Верност и Лудост. Када се састанемо настане тако луда журка, да просто не знам где сам. Сумња седи са стране, посматра нас испод ока и одмерава све што радимо. Са таквим друштвом ми је све лако и све ми је потаман. Обично трчимо по зеленом пољу са пуно цветова, лептирићи су свуда око нас. Сунце нам се смешка, а дрвеће нам маше својим листићима.

На прашњавом путу сретнемо госпође Завист и Себичност. Оне у својим дугим хаљинама које се шире у струку, машу лепезама, коментаришу и чуде се мојој срећи и дружењу са Лудости. Увек имају неки коментар и стално ме критикују.

Госпођа Завист ми је једном приликом шапнула да је Љубав слепа и да је Лудост зато прати где год да иде и да морам да се пазим. Себичност ми говори да останем са њима, јер кад Љубав оде од мене, доћи ће зла Бол која ће ме сломити и довести опет Тугу у госте.

Замислим се понекад и знам да су у праву, али дружење са веселом дружином је толико забавно да све заборавим. Знам да су сва моја осећања ту уз мене и веома су ми драга са свим својим добрим и лошим особинама.

Ауторка: Јована Шумановић II-2 

Аутор: Dennis Gatz

Признајем 

У недоумици си, граница између добра и зла. Разум ти се мути оним најцрњим мислима. Шта ли ће сада бити? Да ли је признање прави одговор на то када доведеш у питање чистину своје душе?

Живот је вечити суд. Само, неће те нико терати Богом да се кунеш. Не признаш ли учињено, ланци и душа остадоше заувек везани оковима. Оковима бола, нечасти, гриже савести и још свачега што ће те до гроба пратити, недајући ти ни трунку сна и недопуштајући ни тад твојој души да у миру почива. Окови твоје нечасне судбине, твојим нагомилавањем лажи постају све тежи. Вуку те у понор без дна. Тек када си на самој ивици литице, схваташ докле те је то довело. Проклињеш Богом друге, као да су они за то криви. Чак и да си имао савезника уз себе, непознајући грдно зле људе, не схваташ да ће се и његов терет на тебе свалити. Не схваташ да ће твоји окови бити подмазани са још бола и муке. Трунеш узалудно. Време нас неће помиловати вративши се корак у назад. Где би сада био да си признао? Шта би сада дао за још једно рутинско чишћење душе? Платићеш цех који си немарно окачио себи на леђа као да је руксак за школу.

Ситуација је таква каква је. Сигурно би постојала нека цена и у признању, но била би знатно мања. Признање би ти дошло као рана, али рана која је добро очишћена и помилована због твоје храбрости и чистоће. Учини живот себи лакшим.

Признај!

Ауторка: Горана Вечеринац II-2

Аутор: Dennis Gatz

Путовање кроз време

Седам у воз. Крећем на дуг пут. Спаковала сам све битне ствари и кренула у непознато. Кроз прозор се мењају слике поља, шума, брда… У даљини се види велика река која мирно тече.

Воз се зауставља на станици. Гледам кроз прозор и видим момке у оделима и шеширима на глави. Поред њих стоје девојке у дугим хаљинама, шеширићима и кишобранчићима. Сви нешто причају и сви су насмејани. Делују тако безбрижно. Кондуктер ми говори да смо у 19. веку и да су то људи који чекају свој превоз, првом парном локомотивом. Воз креће даље. Време је сунчано и кроз прозор улази топао ветар који носи мирисе. Гледам кроз прозор и видим људе који копају на пољима. На коњу седи човек који задовољно посматра њихов рад. Кондуктер се створи испред мене и каже ми да је то велепоседник који има пуно земљишта и који посматра рад сељака како би сви пуних амбара дочекали зиму. Човек на коњу махне руком. Црна рукавица коју носи остаде у ваздуху још дуго.

Смешкам се кондуктеру који певушећи одлази даље. Враћам поглед кроз прозор. У даљини видим велико зелено брдо, поља прошарана разним бојама.

На сред поља стоји срна са младунчетом, подигне главу у правцу воза и заштитнички стане поред њега. Пут нас даље води поред дворца на чијим зидовима се виде трагови времена. У дворишту дворца стоји девојка која нам маше. Кондуктер опет проговара. Каже да је дворац из 16. века и да је то принцеза која још увек чека свог принца. Гледам је, иума дивну белу хаљину која се меша са црвеним ружама око ње. Плави лептир јој слеће на раме. Весела и лаког корака потрча ка зиду машући нам. Дворац се лагано губи у даљини, а принцеза још увек маше и смешка се.

Следећа станица. Воз стаје. Кондуктер ми прилази и каже да је овом путовању кроз време дошао крај. Тргнем се из мисли и зачуђено га питам: „Зар већ?“

Види да ми је тешко што морам да кренем, намигне ми и кроз осмех каже: „Видимо се ускоро опет.“

Ауторка: Јована Шумановић II-2

Техничка школа, Стара Пазова
Менторка: Јасмина Тешић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *