Бескрај под чеоном куполом

Aurora borealis
 
Одувек будна
Лутам
Кроз имагинарне сусрете
Под чеоном куполом

Где си се скрио
На небеском своду
Да те никад не пронађем
Да те заборавим
Пре него што сам те упознала
Читаву вечност раније

Поларна светлост
Звучи
Као стаклене перле
Просуте по мермерном плочнику

Тишина
Сија
Као најлепша успомена
Као судар наших речи
Скривених чежњи
И снова

Маузолеј мисли
Нити времена
Чари заборава
И поновног рађања

Магична тама
У нама
Стварност још недосањана

Додирни даљине
Скупи их у оку
Док се аурора прелама
Из твојих зеница

Да те поново сретнем
Пре него први пут
Издалека сањам
Облак звездане прашине

Калеидоскоп семантике
Труне у нама
Ослободи га
Да се разбије
У вечност

Пут до звезда за 80 реинкарнација

Пробудићемо се у неко време
Недосањано
Неизмишљено
Као у магновењу
Са рукама високо изнад главе
И подигнутим ролетнама
На очним капцима
И откључаном капијом ума
Тог строгог чувара мисли луталица
Које јурцају у суноврат низ литицу

Нема нигде ограде – помислиш
Док хиташ даље стазом неразума
Као да ти се нешто одшрафило
Као да никад није ни било притегнуто
А устезали смо се и пренемагали
Од трена када смо изашли из мајчине утробе
Онако модри, слузави и крвави
Какви смо уствари
Какви ћемо заувек бити
Испод ових маски
Потпуно сраслих са телом

Скинућу са себе те окове
Стругаћу их месецима
Стругати годинама
Све док поново не пронађем
Оно изгубљено мусаво дете
Које чучи у дворишту
До последњег атома тужно
Због страшне судбине једног птичета

Како смо заборавили све то?
Како смо се усудили да помислимо
Да смо већи од тога
Да смо храбрији и снажнији
Од тог уплаканог детета
Које својим сузама
Окајава грехе
Читавог човечанства
Од прапостања
У недоглед

Линије се нижу у неповрат
Једном ће се сустићи
Једном ће се сусрести
У тачки опроста
И тада ће све друго бити неважно
Тада ћемо спознати
Да нисмо изгубљени
Да је вредело
Да су наша рошава плућа
Удисала звездану прашину

Акрилик у предвечерје

У сутон
Кад излију се боје
Ово небо изнад нас
Има одсјај вечности

Под истим сводом
Кличемо
Клизимо
И уздишемо

Тако смо мали

Речи
Велике речи
На постаменту
Бели мермер
Хладан и чаробан

Сивило
И акрилик
У вечитом двобоју
Ко ће први пасти?
Штафелај виси у међупростору

Печат једног времена
Слике заувек урезане
У сећање
У младост
У крвоток

Питања
Без одговора
Неиздрж
Непролаз
Безизлаз

Паукова мрежа
Танка и крхка
И у њој две аниме
Ухваћене у клопку

У сутон
Кад излију се боје
Под истом небеском капом
Стојимо

Прапочетак

Тамо високо
Где смо се срели
И заволели
Кад погледаш доле
Шта видиш
Понор
Или море без дна
Шта ако скочим
Слободан пад
У неухват
У несхват
У прапочетак
Шта ако полетим
Небу под облаке
Тамо високо
Где је све почело

Прасвитање

Свиће
Увек будна
Чекам
Да слијеш ми у крвоток
Последњи крик слободе

А ти не долазиш
Да се речи сажму
У сувисле мозаике
Што их ствара разума траг

Тихо стојиш
Нем
Последњи од свих вечности
Далек као врхови Хималаја
До којих никад нећу стићи

Моја те младост дозива
Да те никад не додирне
Да у трену ишчезнеш
Као прве пахуље

Остани
Блед
Као месечева сенка
Далеко од очију јаве
Да те никада
Зора не угледа
Док у ноћи
Пред свитање
Вапим
За твојим ребром

Ауторка: Милица Шећеров

One thought on “Бескрај под чеоном куполом”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *