Бајковити кошмар у црном: Урота

У богатом граду на северу земље, једног прохладног јутра, журио је грађанин Дикан сунчаном страном пространог булевара ка административном центру града у намери да обави ситан бирократски посао. Правна перипетија коју данас треба размрсити заиста није претерано компликована, али је веома битно да се процедура коначно приведе крају. Више, дакле, због важности но због тежине предстојеће обавезе, тражио је Дикан и слободан дан у фирми, а надређени су му, као вредном и одговорном колеги, и по том питању изашли у сусрет. Што се тиче потребних докумената, све је благовремено прибављено, претходних седмица, паралелно са редовним обавезама. Преостаје још да се тај напор крунише једном лепом потврдом која би му омогућила да постане пуноправни наследник спорне имовине. Очекивао је, тако рећи, свечани тренутак, а осунчано слободно јутро обећавало је управо такав расплет. Чак је и шарена река људи деловала енергично и орно, у складу са наговештајем позитивног разрешења. Преко пута улице опази лице које му узврати љубазним погледом, но недовољно дуго да га и препозна.

Кад мало боље размисли, долазио је Дикан до закључка да се фамилија последњих месеци према њему односила најблаже речено – непримерено. Траје то откако је покренуто питање расподеле незанемаривог иметка након смрти чувеног рођака, са којим је био делимично близак (колико је то било могуће, јер је старина последњих година живота отворено показивала одбојност према човечанству, особито према рођацима). Одједном су се појавили сви ти људи који су услед блиских родбинских веза полагали право на наследство, са чудним ставом да Дикану не треба да припадне ништа. А опет, свима је добро познато да је једино он са знаменитим старцем, у његовим последњим данима, проводио онолико времена колико су му обавезе допуштале. Тада се око самртника прећутно стварао некакав празан простор, тако рећи вакуум, да би се сада око имовине, напротив, збијали непробојни редови. Погледавши нехотице на другу страну булевара, угледа поново оно полупознато лице. Још увек није могао да се сети одакле га зна, али овог пута покуша да оствари контакт подигавши импулсивно руку у знак поздрава. Прекасно, лице је само тренутак пре тога уронило у гомилу. Дикан се врати својим премишљањима.

Рођаци су имали силну дечурлију о којој се ваљало бринути, али колико је њему познато, нико од њих никада није оскудевао. Иако се највећим делом радило о необразованим људима, пливали су кроз живот као рибе у води, на неки њему непојмљив, тако рећи волшебан начин. Није због тога осећао љубомору, али понекад се заиста искрено питао како је могуће да неуки људи који не поседују ни делић некакве професионалне стручности (о научним спознајама да и не говоримо), успевају да себи обезбеде прилично лагодан и комфоран живот, док се он и за најмање признање или положај грчевито борио свим снагама. И још увек се бори, иако је полако задирао у другу половину живота. Тренутно, ето, на неки начин, ратовао је и против те и такве родбине. Потпуно утонуо у оваква размишљања, постаде наједном необично свестан нечијег погледа на себи. Окренувши се махинално у правцу извора нелагоде, угледа исти онај лик како га нетремице посматра, недефинисаног израза. Пренувши се на моменат, у недостатку бољег потеза, Дикан понови исту радњу руком. Сигуран је, лице је увидело поздрав, али без икакве реакције. Одмах потом утону у гужву. „Ко је то?“, запита се. Никако није успевао да се досети где виђа тај лик, а виђа га редовно, можда свакодневно, толико је већ сигуран. Уздрхта на кратко, у покушају да збаци остатке погледа познатог незнанца. „Као да већ није довољно непријатно размишљати о родбини“, прође му кроз главу, док је настављао планирани пут и непланирано анализирање фамилијарних односа.

Он, ето, нема деце, никада се није ни женио, али то никоме не даје за право да га разбаштини. Да ствар буде још гора, радило се о некој врсти уроте с циљем да се, како изгледа, он елиминише са списка наследника. Почело је тиме да није позван на оставинску расправу, што је прихватио као нехотичну омашку. Тек касније је постао свестан чињенице да се не ради о нехату већ о унапред договореном плану. Ништа није случајно! Требало је времена да спозна да је жртва опште завере. Лепо богами! Но, неће то тако лако проћи. Није бадава високе школе завршио. Искористио је познавање правне регулативе и упрегао све своје снаге како би правоснажно озваничио и свој захтев пуноправног уживаоца оставштине.

Лице са друге стране булевара, потамнело и са изразом прекора, више се није губило у шаренилу. Нетремице га је посматрало, пратећи га у стопу, док се овог пута Дикан правио да га не примећује. Уроњен у тешке мисли, али непоколебив у одлуци да оставинску заврзламу истера на чистац, он убрза корак, у нади да ће се и мрачно лице поново повући у масовно ништавило.

Грабећи сигурним и одсечним корацима напред, попут усамљеног ратника који познајући добро своја наређења храбро маршира ка непријатељу, не обраћајући више пажњу ни на разнобојне пролазнике са којима се нехотично сударао, бодрио се Дикан пред коначни обрачун. “Или они или ја”, мрмљао је натмурено. Понављао је тих неколико речи одлучно и упорно, попут мантре. Све док аутосугестија није почела да даје резултате. Река људи испред њега крену да се размиче, ослобађајући пролаз. Попут старозаветног пророка који једним покретом руке раздваја море, осети Дикан како му тело носи нов налет сигурности и снаге. Убеђен у своју вишу мисију и позив који превазилазе оквире баналног рођачког неспоразума, стезао је жустро ознојене прсте у скамењене песнице. Праведник! Незаустављив!

Но, некаква непојмљива сила пресече му пут. Тик испред себе угледа страшни тамни лик који загрме: „Мене нећеш преварити!“ Ноге се залепише за тротоар, талас ледене језе продрма му тело, а на темену осети боцкање накострешених длака које ударише о шешир и шал. Престрављено срце више није куцало а Дикан последњим трачком свести коначно препозна у том ужасном лику никог другог, до главом и брадом – самога себе.

Stefan Zsaitsits

* * *

Веровали, не веровали, све се одиграло управо онако како је исприповедано. Ни више, ни мање. Тако, ето, и сам Дикан накнадно резонује, када у сећање поново призове догађаје који су се одвијали тог дана. Дана фаталног “коначног обрачуна”. Једино га још увек болно тишти што, како изгледа, никада неће бити сасвим сигуран да ли је тамо, тог прохладног јутра, са друге стране осунчаног пространог булевара, у тој сенци заиста све време паралелно корачао управо – он. Исти, а опет, другачији. Када боље размисли, а ко би други? Тако нешто себи може да приреди само он.

Уосталом, коначно сасвим слободан од фирме, без бирократских обавеза и родбинских веза, пред собом сада има вечност да поштено распреда ко се ту против кога уротио.

Аутор: Јован Павловић (MozGoDERiNA)
Насловна фотографија: Stefan Zsaitsits

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *