Бајка о хлебу и девојци с прозора

Та улица је ишла некако уз брдо. А на крају улице сунце. Обасјавало је жутим плаве фасаде, које су добијале окер ружичасти одсјај. Калдрмисани пут водио је црвеним тапациране фијакере према католичкој цркви. Њима су се богати златари филигранџије возили на мису. Људи су излазили из својих дрвених врата боје чоколаде и ишли до пекаре из које се ширио топао мирис румених векни. Седи крупни човек дебелих модро пурпурних шака, вадио их је дрвеном лопатом из ужарене пећи. Ређао их је на тезгу једну до друге и рутински премазивао четком за ципеле умоченом у кантицу с уљем.

Ко није стигао на време да преузме своју врелу векну, бивао је обавештен за колико времена ће узренути друга тура за вађење. Свако је морао да добије своју врућу векну у цегеру донетом од куће. Људи су у групама ишли носећи своје цегере с хлебом и поздрављали се речима: Сунчан дан данас! Улицом се ширио мирис топлог хлеба. У овој хлебовој улици сви прозори су били затворени и застрти чипканим завесама. Са њих су на калдрму гледале само јарко црвене мушкатле у конзервама од мешане мармеладе и по нека стидљива љубичица у земљаној саксији. Само је при крају улице сваке суботе један прозор без завеса био широм отворен и његова стакла су бацала одбљесак сунца, као огледало светионика.

На њему је стајала жена – девојка, бујних гузова, груди, усана, и непрекидно прала прозоре. Стакла су се временом прилично истањила, али она то није примећивала. Истуривши задњицу преко ивице прозора трљала је крпом угланцана огледала од стакла, гледајући у њима улицу с неким узбуђујуће ћезнутљивим очекивањем. Јер, суботом су туда пролазили војници. Онај који је на рукама носио векну топлог хлеба, могао је да покуца на њена врата. А ту малу тајну за коју су знали сви становници ове улице могао је сазнати само онај војник који је умео да се у сусрету с њима поздрави речима: Сунчан дан данас! Тада би добио отпоздрав: Леп за куповину хлеба и прање прозора!

Један је војник то случајно провалио јер је био нов и није знао да се у овој улици сваки дан купује хлеб и сија сунце. Тако су врата девојке с прозора постала отворена за војнике. Она је постала срећна, али остала је чежња. Временом је у улици бивало све више војника који су с хлебом у рукама хрлили ка прозору који сија. Становници улице се више суботом нису поздрављали на уобичајени начин. Забринутих лица они који иду ка пекари питали су оне који иду од ње: Хоће ли бити хлеба данас?

Почели су да мрзе девојку с прозора, војничку љубавницу.

А њој се хлеб гомилао, па је почела свим осталим данима сем суботе да стоји на вратима и дели га сиротињи која би туда пролазила. После су почели сами да долазе по хлеб, тако да су становници ове улице почели да причају како је њихова комшиница луда, јер они хлеб не дају ни птицама. Онда су се договорили да угасе сунце. Мислили су да ће девојка тада престати да пере прозоре, читав овај ланац ће се прекинути и све опет бити као пре.

Цветни универзум – Славко Мали

Када су сви заједно пошли у правцу сунца, нешто мало изван града наишли су на манастир који је тако снажно сијао, да је то заправо било светло које је обасјавало њихову улицу. Покуњено су се вратили кућама и наставили да мрзе своју сусетку, а стари пекар је једва постизао да испече довољно хлеба. Године су пролазиле, и војници. Увек неки други и нови. Али девојка са прозора је од мржње својих суседа почела да вене.

Онда је једног дана изненада на њена врата покуцао човек који није био у унформи. На рукама је носио своје срце.
– Је л’ ме се сећаш – погледао је у очи.
Она је ћутећи гледала у њега. У униформи су јој сви били исти. Ја сам онај први војник који је покуцао на твоја врата.

И ако није препознала овог некадашњег голобрадог младића, девојци је одједном потекла бујица суза из згаслих очију, које су одједном заискриле некадашњим сјајем, сјајем тренутка кад је на својим скромним вратима угледала првог војника. Из них се појавила дуга која је премостила град. Нестала је, кад су заувек нестали и њих двоје из сиротињске улице хлебова. Сутрадан су се људи са цегерима радосно поздрављали улицом: Манастиран дан данас! Биће хлеба!

Аутор: Славко Мали

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *