Bajka o hlebu i devojci s prozora

Ta ulica je išla nekako uz brdo. A na kraju ulice sunce. Obasjavalo je žutim plave fasade, koje su dobijale oker ružičasti odsjaj. Kaldrmisani put vodio je crvenim tapacirane fijakere prema katoličkoj crkvi. NJima su se bogati zlatari filigrandžije vozili na misu. Ljudi su izlazili iz svojih drvenih vrata boje čokolade i išli do pekare iz koje se širio topao miris rumenih vekni. Sedi krupni čovek debelih modro purpurnih šaka, vadio ih je drvenom lopatom iz užarene peći. Redjao ih je na tezgu jednu do druge i rutinski premazivao četkom za cipele umočenom u kanticu s uljem.

Ko nije stigao na vreme da preuzme svoju vrelu veknu, bivao je obavešten za koliko vremena će uzrenuti druga tura za vadjenje. Svako je morao da dobije svoju vruću veknu u cegeru donetom od kuće. Ljudi su u grupama išli noseći svoje cegere s hlebom i pozdravljali se rečima: Sunčan dan danas! Ulicom se širio miris toplog hleba. U ovoj hlebovoj ulici svi prozori su bili zatvoreni i zastrti čipkanim zavesama. Sa njih su na kaldrmu gledale samo jarko crvene muškatle u konzervama od mešane marmelade i po neka stidljiva ljubičica u zemljanoj saksiji. Samo je pri kraju ulice svake subote jedan prozor bez zavesa bio širom otvoren i njegova stakla su bacala odbljesak sunca, kao ogledalo svetionika.

Na njemu je stajala žena – devojka, bujnih guzova, grudi, usana, i neprekidno prala prozore. Stakla su se vremenom prilično istanjila, ali ona to nije primećivala. Isturivši zadnjicu preko ivice prozora trljala je krpom uglancana ogledala od stakla, gledajući u njima ulicu s nekim uzbudjujuće ćeznutljivim očekivanjem. Jer, subotom su tuda prolazili vojnici. Onaj koji je na rukama nosio veknu toplog hleba, mogao je da pokuca na njena vrata. A tu malu tajnu za koju su znali svi stanovnici ove ulice mogao je saznati samo onaj vojnik koji je umeo da se u susretu s njima pozdravi rečima: Sunčan dan danas! Tada bi dobio otpozdrav: Lep za kupovinu hleba i pranje prozora!

Jedan je vojnik to slučajno provalio jer je bio nov i nije znao da se u ovoj ulici svaki dan kupuje hleb i sija sunce. Tako su vrata devojke s prozora postala otvorena za vojnike. Ona je postala srećna, ali ostala je čežnja. Vremenom je u ulici bivalo sve više vojnika koji su s hlebom u rukama hrlili ka prozoru koji sija. Stanovnici ulice se više subotom nisu pozdravljali na uobičajeni način. Zabrinutih lica oni koji idu ka pekari pitali su one koji idu od nje: Hoće li biti hleba danas?

Počeli su da mrze devojku s prozora, vojničku ljubavnicu.

A njoj se hleb gomilao, pa je počela svim ostalim danima sem subote da stoji na vratima i deli ga sirotinji koja bi tuda prolazila. Posle su počeli sami da dolaze po hleb, tako da su stanovnici ove ulice počeli da pričaju kako je njihova komšinica luda, jer oni hleb ne daju ni pticama. Onda su se dogovorili da ugase sunce. Mislili su da će devojka tada prestati da pere prozore, čitav ovaj lanac će se prekinuti i sve opet biti kao pre.

Cvetni univerzum – Slavko Mali

Kada su svi zajedno pošli u pravcu sunca, nešto malo izvan grada naišli su na manastir koji je tako snažno sijao, da je to zapravo bilo svetlo koje je obasjavalo njihovu ulicu. Pokunjeno su se vratili kućama i nastavili da mrze svoju susetku, a stari pekar je jedva postizao da ispeče dovoljno hleba. Godine su prolazile, i vojnici. Uvek neki drugi i novi. Ali devojka sa prozora je od mržnje svojih suseda počela da vene.

Onda je jednog dana iznenada na njena vrata pokucao čovek koji nije bio u unformi. Na rukama je nosio svoje srce.
– Je l’ me se sećaš – pogledao je u oči.
Ona je ćuteći gledala u njega. U uniformi su joj svi bili isti. Ja sam onaj prvi vojnik koji je pokucao na tvoja vrata.

I ako nije prepoznala ovog nekadašnjeg golobradog mladića, devojci je odjednom potekla bujica suza iz zgaslih očiju, koje su odjednom zaiskrile nekadašnjim sjajem, sjajem trenutka kad je na svojim skromnim vratima ugledala prvog vojnika. Iz nih se pojavila duga koja je premostila grad. Nestala je, kad su zauvek nestali i njih dvoje iz sirotinjske ulice hlebova. Sutradan su se ljudi sa cegerima radosno pozdravljali ulicom: Manastiran dan danas! Biće hleba!

Autor: Slavko Mali

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *