Апатија

У мислима живим тамо
где се чекају трамваји.
Од изласка направим седељку.
Можда сам се превише трудила
да уклопим вино и Били Холидеј.
Можда сам премало псовала
што добре песме не трају дуже.

Устанем из кревета да бих легла у празну каду.
Свака таваница ми је напуштено бојно поље.
Анксиозност ме убедила да верујем у
астрологију и суђаје.

Направићу тврђаву од јоргана да се сакријем
од свих извињења.
Моја тврђава је глува за изговоре.
Понећу са собом све мачке света.

Помишљам, бићемо велики, а никада ми неће читати
у неком плавом поткровљу
након летњег пљуска.
Не плашим се
што нисам грлила више.
Нису ми потребне те две речи.
Зурим у мрак и чекам да ми нешто узврати.

Ауторка: Маријана Ристић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *