Anamneza jedne bolesti

Gospodin Fos je živeo mirno i staloženo svoje rane četrdesete, ali i proračunato, kako samo dolikuje čoveku njegovog položaja. Boravio je na istoj adresi kao i njegova supruga, gospođa Fos, i petogodišnje detence, Matilda Fos, a što je suprug, odnosno, otac smatrao nedovoljnim. Pa ipak, ovaj gospodin je vreme provodio prigodno, kako je to nazivao, radeći posao za koji se školovao i koji je zaslužio, posle obavljenog pripravničkog staža. Ovu pravdu, koju danas često nazivamo sticajem okolnosti, bilo je nemoguće poremetiti. Ni Matildin plač u pola četiri izjutra, ni čest rad bušilica građevinaca za vreme kućnog reda, ni problemi sa poreskom upravom oko očeve imovine na periferiji grada. Njegov životni saputnik, gospođa u poznim tridesetim godinama, često ga je kritikovala zbog poslovnih puteva, odsustva i neizvesnih boravaka sa pravnim savetnicima iz ćerke-firme, koja je tek otvorena. Ona je vreme provodila sa detetom, a s obzirom da je prestala da radi u centru za socijalni rad (usled određenih razloga čije bi navođenje bilo neumesno), mogli su da priušte sebi da otpuste služavku koja je bila njen dugogodišnji poverenik.

Jednog dana, kada se umoran vratio sa posla (ne od umora kakvog poznajemo uglavnom, već od iščekivanja narednog dana), gospodin Fos se u svom sakou od braon štofa stuštio u krevet. Žena je bila sa detetom sprat niže, pokušavajući da uspava devojčicu prepričavanjem crtanih filmova, a zatim i izmišljanjem basni. Ono što se ubrzo dogodilo, jeste krajnje bizarno, a time i potpuno nevažno za ovu priču. Međutim, radi poetskog toka, navešćemo da je sanjao čoveka toliko telesno i fiziološki oronulog, koji, kada god bi pokušao da što pomene, reč bi se pretvorila u kašalj a vrištanje u grčenje vilice.

Foto: Kleo Mars

Vezano ili nevezano za ovu odvratnost, koja je više odgovarala udžbenicima medicine, gospodin se probudio ošamućen, a jastuk beše mokar. I pored toga, bio je zadovoljan svojim odmorom, dok se čudnog sna nije sećao. Žena je spavala pored u kućnoj haljini, koju je nosila isključivo tokom dana. Razgrnuo je prekrivač, a zatim i odelo i prepustio se hladnoj jutarnjoj kupki. Obukao je isti sako, visoko svezao okovratnik i podesio naočari, i osušio retku kosu najpre peškirom, zatim fenom. Na meniju beše dvopek sa džemom, sok od pomorandže i filter kafa. To se u njihovom domu nazivalo „privremenom sistematizaciom“, kako je to jedanput gospođa krstila, u polu-šali za večerom. Nakon što je smazao u slast poslednji zalogaj, pohitao je ka prvom autobusu, u susret novom danu. Bio je zadovoljan, a znao je dobro da će zadovoljstvo rasti sve do momenta kada ponovo oseti umor, koji će ga nanovo stuštiti na madrac. Simptomatično je, ipak, suprotno očekivanjima koleginica i kolega, da se osetio izmoždenim znatno ranije no što sledi prema redovnom toku stvari. Pravdanja dežurnom rukovodiocu nisu mnogo pomogla – isti ga je molio, a potom i preklinjao da se što pre vrati domu, čak će i otposlati nekoga, ako mu umor to ne dozvoljava, da ga uzme pod ruku. Na kraju je ovaj predložio da će otići, pod uslovom da ga niko ne vodi. Dogovoriše se.

Gospođa Fos se zdušno obradova kada je videla svoga muža da dolazi pre sedam časova. Smatrala je da se nešto dogodilo bitno, možda nešto što će uvesti promenu – možda i kraj „privremenosti“, ali nikako nije mogla sa muževljevog lica da dokuči, makar i naznaku novog. Premda je i nju umor sustizao u isto vreme kad i njenog bračnog druga, sada radoznalost poče da je razgara. Malena Matilda, kao da je naslutila nešto prelomno, vrzmala se oko nogu roditelja, kešala se o njih, a zatim, padala namerno, pa se opet uzdizala i vukla roditelje za skute. Gospodin Fos je pomazio detence po razbarušenoj kosi, i rekao da je veoma umoran, i da se ne oseća dobro – dok je izgovarao ovo, posmatrao je ćerku očima pune topline. Uplašivši se, gospođa otrča po čašu tople vode i iscedi krišku limuna u tekućinu. No, kada je pristigla, dete je čačkalo očev nos, i uvrtalo mu uši, dok je ovaj bio u polusnu, otežano dišući. Vodu je ostavila na natkasni i stavila voljenom ruku na čelo, nakon čega je zabrinuto podigla glas na svoje čedo, pokazujući očima na vrata, da se udalji što pre. Sa komode je uzela još jedno ćebe, a iz razvezenog nesesera komadiće izduženih tableta.

Narednog jutra je izbila velika svađa između gospodina i gospođe Fos, toliko jetka da se Matilda povukla u svoj sobičak i sakrila u „televizor“. Da odagna strah, često bi izmišljala likove, a neretko oponašala ličnosti sa reklama – čučnula bi u staru, kartonsku kutiju, postarala se da se što umešnije ušuška i otpočela piskutavo glagoljanje. Iako bi do svađe neminovno došlo, povod je bio mnogo bezazleniji, a stvorio ga je sam gospodin Fos. Nakon što je ugledala muževljeve podočnjake, gospođa je izjavila da je preko potrebno da ide kod lekara; štaviše na banketu kod prijatelja iz 22 bloka upoznali su gospodina koji radi na regionalnoj klinici, nedaleko od centra grada, te bi pregled bio brz i kvalitetan. Na to je gospodin Fos klimao glavom, i zamišljeno gledao u ogledalo na kome se ocrtavao lik njegove žene. Tu nije gledala u njega. Usputno reče da mora da vidi „ćerku“. Ona je bila van sebe, drala se, a onda se stišala, setivši se deteta, te glas pređe u mimiku. Govorila mu je da on ima pravu ćerku, dete od krvi i mesa, kao i da jedan dan, ili nedelju dana ili mesec ako je potrebno može da odmori – uostalom, ona sama nije radila već više od pet godina. Zatim je gospodin Fos izgovorio reči koje imaju neke veze sa uzrastom Matilde i dužinom majčine nezaposlenosti, no, mislim da je dovoljno pomenuti da je žena sela na ivicu kreveta i gorko zaplakala. Nakon što se otreznio, počeo je da se izvinjava, pa otperja u dečiju sobu iz koje su dopirali tanušni jecaji. Kada je pokušao da uteši detence, nemušto sastavljajući reči, dobi napad kašlja, toliko jak da se bacio na kolena.

Foto: Kleo Mars

U roku od nedelju dana je održan prvi pregled, bez birokratskih zavrzlama poput zakazivanja ili predaje zahteva. Gospođa Fos je krenula sa svojim suprugom, htela je da bude sa njim, tako da je detence ostavljeno na čuvanje dedi, tj. ocu gospodina Fosa. Ona je bila u pravu – čovek koji ga je primio jeste bio ekspeditivan a sam pregled u skladu sa pravilima struke. Gospodin Fos je, sa druge strane bio nepoverljiv – smatrao je da pregled traje unedogled, te konstantno pogledom slao jasan signal ženi da nije svoljevoljno ovde. Njoj to nije preterano smetalo, zapravo, nije se ni osvrtala na njegova zanovetanja – sve je bilo podređeno volji lekara, i sva njena pažnja bila je angažovana. Lekar se najpre snebivao, a zatim je rekao da je u pitanju vrlo snažan i jak čovek, i po svemu sudeći, natprosečno zdrav. Međutim, postoji nešto neuobičajeno, nešto što se čulo na stetoskopskom aparatu, a u pitanju je škripa koja bi nastala kada god bi gospodin Fos dobio naredbu na udahne duboko. „Ovde se moja stručnost završava“, rekao je doktor, zavodeći predmet i zapisujući lekarsku evidenciju. Zbog toga, on će sastaviti uput za pulmološku ordinaciju u istom centru, kod njegovog kolege. Sve što treba jeste da pomenu njegovo ime; on se neće mnogo obradovati, ali će svakako biti znatno prilježniji u sprovođenju svojih dužnosti nego što je to prosečno. Danas ih neće primiti, već će doći za nedelju dana. Neka ih ne buni red, slobodno neka preskoči par ljudi (samo da ne bude baš cela kolona, da ne izgleda smutljivo), i neka pokuca na vrata na drugom spratu, kabinet 42, ali isključivo pod uslovom da nijedan klijent nije unutra. Bračni par se srdačno zahvalio, premda su oboje bili zbunjeni, a gospodin Fos se vrati još jednom u kancelariju da bi pokupio papirić sa imenom i prezimenom preporučenog lekara.

Zbunjenost je prvi korak ka suočavanju (ne i razumevanju), i kao takva ubrzo počela da prerasta u određenije, negativne stavove prema ovom nezdravom stanju. Gospođa Fos je ugledala muža kako sedi za radnim stolom, lica uronjenog u šake. Prilazeći mu, stavila mu je ruku na kosu i rekla par svakodnevnih rečenica. On je zatulio kako je to besmisleno, kako je ceo život radio pošteno, i da nije pravedno. Nije radio već nedelju dana, doduše, ima plaćeno odsustvo, ali, šta ako se stanje pogorša? Takođe, ima dosta problema koji se gomilaju sa poreskom upravom, a ćerka-firma samo otvara nove predmete koji se raspodeljuju na njegove kolege, koji su neretko iz druge branše. Naravno, saradnici su bili ljubazni, a sam šef je zvao gotovo redovno, čak i poslao bombonjeru za gospođu Fos. Bolest, kako je rekla, ne sme da bude prepreka ka njegovom životu. Naravno, to ne podrazumeva da treba da radi, ili što slično, ali da bi svakako bilo bolje za sve da pokuša da pristane na taj, privremeni poremećaj. Ona je tu, i jednostavno, sve što može da učini jeste da se leči. Što manje bude razmišljao o njoj ili se trudio da razume, postoji šansa da se bar njihova svakodnevnica odvija normalno, makar se pomenuta „privremena sistematizacija“ odužila više nego što je očekivano. Malena Matilda je prišla očevom stolu i u svojoj bezazlenoj nepromišljenosti ga povukla za lakat. Iz šaka, koje su do tada počivale na licu ispade prostrana bela krpa sa žućkastim i crvenim flekama, i kojima je, po svemu sudeći, i dalje natopljena. „Fuj! Šta je to?“, upitala je sablažnjivo, na šta joj je mati odgovorila da ne treba da brine, da će mama to baciti u đubre, kao i da je to stara, prljava krpa koju je tata zaboravio u kolima. Matilda ju je ljubopitljivo osmatrala, a zatim odlete u sobičak da se igra sa svojom kutijom, u kojoj je sve bilo moguće.

Foto: Kleo Mars

Problem sa bolestima jeste što mogu da dovedu do velike preokupacije pacijenata istima. Kao da čovek dobije novi organ koji se rukovodi pravilima autonomnog nervnog sistema, bezuspešno pokušavajući da utiče na procese u tankom crevu ili lučenje limfnih žlezda. Gospodin Fos je osetio veliki naboj, a time, i ogromno zadovoljstvo koje se sastojalo u iščekivanjima budućih pregleda, dodatno ga iscrpljujući. Iščekivanje, najpre beznačajno, napose bi dobilo izuzetne dimenzije uoči pregleda, koje bi, nakon sastanka splasnulo u podnevnu dremku. Bez obzira na lepa htenja, doktorski pregledi nisu urodili plodom. Već je dva puta išao pulmologu, preko reda, pokucavši nakon što se uverio da nema nikoga u ordinaciji, i otišao da kunja. Prvi put je bio na običnom, stetoskopskom pregledu pluća, a zatim je dobio uput da ode na laboratorijsku analizu. Naime, ništa nije ukazivalo koja je vrsta bolesti u pitanju. Čak je gospođa Fos, doduše šaljivo, ali ipak prekorno, pomenula doktoru pred suprugom da on možda i „nije bolestan“, ili da je „željan pažnje“. Mužu se to nije svidelo, pa je i prestao da dolazi sa ženom, koja je uporno insistirala da bude sa njim, neretko ga držeći za ruku pred doktorima. Zato je na naredni pregled došao sam, bez pratnje. Doktor je ukazao da je prema laboratorijskom nalazu sve u najboljem redu, baš kao što je i pretpostavio, te da će sada sa njim otići kod kolege da urade radiografiju.

Fotografije su stigle sa znatnim zadocnjenjem, što je donekle uvelo gospodina Fosa u neskrivenu dokolicu. Dosada, lišena bilo kakvog iščekivanja, ostavila ga je odmornog ali bez raspoložive dnevne zanimacije. Čitao bi novine u krevetu (ipak je morao da leškari), dok je Gospođa Fos za to vreme odlazila u nabavku, te pripremala ručak ili pakovala devojčicu za predškolsku nastavu. Devojčica je, sa svoje strane, dovukla svoj „televizor“ i oponašala prodavca biljnog sirupa iz nepoznate reklame, dok bi otac rešavao enigmatske zadatke. Jednom prilikom, kada ju je majka grdila što je polomila lutku, kad se ionako ne igra njome, te da su mogli istu pokloniti njenoj rođaki koja inače, nema igračke, gospodin Fos je podigao ruku i zaustio da nešto kaže. Hteo je da svečanim tonom saopšti da žena nema razloga da na taj način priča sa detetom, i da je potrebno razumevanje cele situacije. Tada, u grudima poče da se širi spazam te se osloni na uzglavlje. Žena brzo pritrča da mu doda čaja, a devojčica prinese svitak maramica, premda je majka rukom, zaštitnički, ogradi od oca. Velike grudve gnoja i krvi počeše da kapaju po beličastoj posteljini i jastučnici, ostavljajući maramice čistim. To je bio prvi opasniji respiratorni napad, i prema kazivanju gospodina Fosa, nije se oporavio nedelju dana od bolova u slabinama i grudima. Od tada, kada god bi bol prestajao, ubrzavala se škripa u plućima i postajala bučnija, a potom bi usledilo grgoljenje i gušenje. Gospođa Fos je, u takvim prilikama, menjala posteljinu ponekad i dva puta dnevno, dok bi se Matilda uvek smucala u blizini, i zapitkivala majku sa dečjom smirenošću, kakvu samo osobe koje probleme ne dovode u vezu sa razlozima, ma kakvi oni bili, umeju da postave. „Šta je to?“, ravno bi sačekala gospođu Fos da obriše usta bolesniku, na šta bi ona odgovorila da je to sasvim u redu, da se tatin organizam na taj način bori sa bolešću. Uostalom, tako i treba da bude, jer tata mora da izbaci ružne stvari iz sebe.

Foto: Kleo Mars

Kada je napokon javljeno da su slike ekspedovane, uzbuđenje kod gospodina Fosa se ponovo vratilo. Raspitivao se kod svog novog poznanika šta bi mogao da očekuje vezano za bolest, kao i koje bi moglo biti oboljenje. Komšija koji je radi u lokalnoj biblioteci je bio zadužen da donese enciklopediju koja se ticala plućnih nedostataka i bolesti, kao i par naučnih studija o respiratornim upalama. S obzirom da je doktor koji je vršio rendgenski pregled otputovao, morao je da razgovara sa njegovom zamenicom koja ga je, sa svoje strane, upućivala na pulmologa. Kada je konačno dospeo u kontakt sa njim, isti je pomenuo stvari koje se već nalaze u izveštaju lekara specijaliste, te u laboratorijskom nalazu, i rekao da je van njegove moći da utiče na dalji tok zbivanja, makar i da mu kaže nešto više. I tako, dok je gospodin Fos čitao svoje knjižurine, setio se da bi mogao da zamoli komšiju da mu prepriča jutarnji program, jer su u novinama najavili gostovanje uglednog lekara. Tema je bila hronična opstruktivna bolest pluća.

Odjednom se stvorila Matilda (uprkos majčinoj zabrani prilaska) i stavila svoju kutiju ispred kreveta. Ušla je kroz mali prorez, a potom otvorila kartonske prečage ka ocu, pa pripremi svoj mise en scene. Radi upečatljivosti i živopisnosti, stavila je staru baterijsku lampu i osvetlila svoje lice i unutrašnjost kartonske kocke. Ispod sebe je rasprostrla čaršav, i stavila oko vrata očevu kariranu kravatu. U njenom televizoru otac je delovao posve zdravo. Ležao je u sakou na madracu, vidno pospan, sa nogama prelomljenim u kolenima. Uzdisao je teško i polako, a zatim se okrenu nasatke. Iz nevidljive fioke uze papire i poče da ih popunjava. Dok je iščitavao unetu sadržinu, sama glava mu je pala na jastuk, a svezak hartija se pretvori u hrpu na tepihu. Po kutiji se razloži kreštavo, veštačko hrkanje. Gospodin Fos je pozorište gledao netremice, zadubljeno, no bez ikakvog izraza na licu koji bi odao njegovo stvarno raspoloženje.

Datum ekspedovanja pomenutih slika nije bio zadovoljavajući. Ako su i bile otposlate pre više od dve nedelje, uprkos pravilu da pristižu već prvog narednog dana, naravno, ako su slate preporučenom pošiljkom – kako je pacijent isprva i zahtevao. Kada je gospođa Fos otišla u poštu, rekli su joj da po isteku od nedelju dana neraspoređene i nedostavljena pismena i pakete vraćaju odašiljaocu, pa su je tešili kako će nadležna služba ponovo pokušati dostavljanje u najkraćem roku. Ako je verovati šalterskoj radnici, to bi moglo da se dogodi već krajem iduće nedelje. Gospođa je bila uporna da sazna što više, no, došlo je do promene smena, tako da ju je momak koji je sada sedeo na mestu službenice blentavo posmatrao. Ona zabaci maramu u znak nezadovoljstva i krenula domu.

Foto: Kleo Mars

No, nesporazumi u administrativnom komuniciranju su ionako nebitni za samu hronologiju događaja, jer je gospodin Fos umro pre nego što su same slike stigle na njihovu kućnu adresu. Najpre je Matilda prekršila zabranu prilaska, pa se igrala sa očevim ušima, uvrtala ih, kao što je volela da radi kad otac spava. Kada je nazrela majku da se penje uz stepenice, samo se odgegala u susednu sobu, i krišom pritvorila vrata. Nećemo govoriti o traumatičnom iskustvu gospođe Fos kada ga je, odmah nakon ćerke pomazila po kosi. Legla je pored njega i zagrlila ga. Gospodin Fos je, prema poslednjem izveštaju preminuo usled gušenja nakon velikog napada kašlja, možda najvećeg koji je iskusio. Grmuljice gnoja i koagulirane krvi su se poremetile, a zatim namestile tako da su potpuno začepile dušnik. Hitna pomoć nije mogla ništa da uradi, osim da konstatuje nemilu činjenicu i da pozove mrtvozornika, te da da uputi članove porodice na jednu poznatu, privatnu pogrebnu agenciju. Gospođa Fos je samo klimala glavom i popunjavala formulare, od kojih je neke morala tri puta da prepravlja. To je sve što je lokalnoj administraciji poznato o ovom slučaju, no, intrigantan je podatak da njegova supruga nikada nije otvorila paket sa rendgenskim fotografijama. Isprva je htela da poštanski paket baci u raku na parceli gde su sahranjivani brojni pripadnici blagorodne loze Fos, ali se brzo predomislila. Ista pošiljka, i dalje neraspakovana, stoji na muževljevoj strani kreveta koja je pretvorena u skromni mauzolej u njegovu čast, ili u sećanje na njega.

Autor: Miljan Jelić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *