Анамнеза једне болести

Господин Фос је живео мирно и сталожено своје ране четрдесете, али и прорачунато, како само доликује човеку његовог положаја. Боравио је на истој адреси као и његова супруга, госпођа Фос, и петогодишње детенце, Матилда Фос, а што је супруг, односно, отац сматрао недовољним. Па ипак, овај господин је време проводио пригодно, како је то називао, радећи посао за који се школовао и који је заслужио, после обављеног приправничког стажа. Ову правду, коју данас често називамо стицајем околности, било је немогуће пореметити. Ни Матилдин плач у пола четири изјутра, ни чест рад бушилица грађевинаца за време кућног реда, ни проблеми са пореском управом око очеве имовине на периферији града. Његов животни сапутник, госпођа у позним тридесетим годинама, често га је критиковала због пословних путева, одсуства и неизвесних боравака са правним саветницима из ћерке-фирме, која је тек отворена. Она је време проводила са дететом, а с обзиром да је престала да ради у центру за социјални рад (услед одређених разлога чије би навођење било неумесно), могли су да приуште себи да отпусте служавку која је била њен дугогодишњи повереник.

Једног дана, када се уморан вратио са посла (не од умора каквог познајемо углавном, већ од ишчекивања наредног дана), господин Фос се у свом сакоу од браон штофа стуштио у кревет. Жена је била са дететом спрат ниже, покушавајући да успава девојчицу препричавањем цртаних филмова, а затим и измишљањем басни. Оно што се убрзо догодило, јесте крајње бизарно, а тиме и потпуно неважно за ову причу. Међутим, ради поетског тока, навешћемо да је сањао човека толико телесно и физиолошки оронулог, који, када год би покушао да што помене, реч би се претворила у кашаљ а вриштање у грчење вилице.

Фото: Kleo Mars

Везано или невезано за ову одвратност, која је више одговарала уџбеницима медицине, господин се пробудио ошамућен, а јастук беше мокар. И поред тога, био је задовољан својим одмором, док се чудног сна није сећао. Жена је спавала поред у кућној хаљини, коју је носила искључиво током дана. Разгрнуо је прекривач, а затим и одело и препустио се хладној јутарњој купки. Обукао је исти сако, високо свезао оковратник и подесио наочари, и осушио ретку косу најпре пешкиром, затим феном. На менију беше двопек са џемом, сок од поморанџе и филтер кафа. То се у њиховом дому називало „привременом систематизациом“, како је то једанпут госпођа крстила, у полу-шали за вечером. Након што је смазао у сласт последњи залогај, похитао је ка првом аутобусу, у сусрет новом дану. Био је задовољан, а знао је добро да ће задовољство расти све до момента када поново осети умор, који ће га наново стуштити на мадрац. Симптоматично је, ипак, супротно очекивањима колегиница и колега, да се осетио изможденим знатно раније но што следи према редовном току ствари. Правдања дежурном руководиоцу нису много помогла – исти га је молио, а потом и преклињао да се што пре врати дому, чак ће и отпослати некога, ако му умор то не дозвољава, да га узме под руку. На крају је овај предложио да ће отићи, под условом да га нико не води. Договорише се.

Госпођа Фос се здушно обрадова када је видела свога мужа да долази пре седам часова. Сматрала је да се нешто догодило битно, можда нешто што ће увести промену – можда и крај „привремености“, али никако није могла са мужевљевог лица да докучи, макар и назнаку новог. Премда је и њу умор сустизао у исто време кад и њеног брачног друга, сада радозналост поче да је разгара. Малена Матилда, као да је наслутила нешто преломно, врзмала се око ногу родитеља, кешала се о њих, а затим, падала намерно, па се опет уздизала и вукла родитеље за скуте. Господин Фос је помазио детенце по разбарушеној коси, и рекао да је веома уморан, и да се не осећа добро – док је изговарао ово, посматрао је ћерку очима пуне топлине. Уплашивши се, госпођа отрча по чашу топле воде и исцеди кришку лимуна у текућину. Но, када је пристигла, дете је чачкало очев нос, и увртало му уши, док је овај био у полусну, отежано дишући. Воду је оставила на наткасни и ставила вољеном руку на чело, након чега је забринуто подигла глас на своје чедо, показујући очима на врата, да се удаљи што пре. Са комоде је узела још једно ћебе, а из развезеног несесера комадиће издужених таблета.

Наредног јутра је избила велика свађа између господина и госпође Фос, толико јетка да се Матилда повукла у свој собичак и сакрила у „телевизор“. Да одагна страх, често би измишљала ликове, а неретко опонашала личности са реклама – чучнула би у стару, картонску кутију, постарала се да се што умешније ушушка и отпочела пискутаво глагољање. Иако би до свађе неминовно дошло, повод је био много безазленији, а створио га је сам господин Фос. Након што је угледала мужевљеве подочњаке, госпођа је изјавила да је преко потребно да иде код лекара; штавише на банкету код пријатеља из 22 блока упознали су господина који ради на регионалној клиници, недалеко од центра града, те би преглед био брз и квалитетан. На то је господин Фос климао главом, и замишљено гледао у огледало на коме се оцртавао лик његове жене. Ту није гледала у њега. Успутно рече да мора да види „ћерку“. Она је била ван себе, драла се, а онда се стишала, сетивши се детета, те глас пређе у мимику. Говорила му је да он има праву ћерку, дете од крви и меса, као и да један дан, или недељу дана или месец ако је потребно може да одмори – уосталом, она сама није радила већ више од пет година. Затим је господин Фос изговорио речи које имају неке везе са узрастом Матилде и дужином мајчине незапослености, но, мислим да је довољно поменути да је жена села на ивицу кревета и горко заплакала. Након што се отрезнио, почео је да се извињава, па отперја у дечију собу из које су допирали танушни јецаји. Када је покушао да утеши детенце, немушто састављајући речи, доби напад кашља, толико јак да се бацио на колена.

Фото: Kleo Mars

У року од недељу дана је одржан први преглед, без бирократских заврзлама попут заказивања или предаје захтева. Госпођа Фос је кренула са својим супругом, хтела је да буде са њим, тако да је детенце остављено на чување деди, тј. оцу господина Фоса. Она је била у праву – човек који га је примио јесте био експедитиван а сам преглед у складу са правилима струке. Господин Фос је, са друге стране био неповерљив – сматрао је да преглед траје унедоглед, те константно погледом слао јасан сигнал жени да није свољевољно овде. Њој то није претерано сметало, заправо, није се ни освртала на његова зановетања – све је било подређено вољи лекара, и сва њена пажња била је ангажована. Лекар се најпре снебивао, а затим је рекао да је у питању врло снажан и јак човек, и по свему судећи, натпросечно здрав. Међутим, постоји нешто неуобичајено, нешто што се чуло на стетоскопском апарату, а у питању је шкрипа која би настала када год би господин Фос добио наредбу на удахне дубоко. „Овде се моја стручност завршава“, рекао је доктор, заводећи предмет и записујући лекарску евиденцију. Због тога, он ће саставити упут за пулмолошку ординацију у истом центру, код његовог колеге. Све што треба јесте да помену његово име; он се неће много обрадовати, али ће свакако бити знатно приљежнији у спровођењу својих дужности него што је то просечно. Данас их неће примити, већ ће доћи за недељу дана. Нека их не буни ред, слободно нека прескочи пар људи (само да не буде баш цела колона, да не изгледа смутљиво), и нека покуца на врата на другом спрату, кабинет 42, али искључиво под условом да ниједан клијент није унутра. Брачни пар се срдачно захвалио, премда су обоје били збуњени, а господин Фос се врати још једном у канцеларију да би покупио папирић са именом и презименом препорученог лекара.

Збуњеност је први корак ка суочавању (не и разумевању), и као таква убрзо почела да прераста у одређеније, негативне ставове према овом нездравом стању. Госпођа Фос је угледала мужа како седи за радним столом, лица уроњеног у шаке. Прилазећи му, ставила му је руку на косу и рекла пар свакодневних реченица. Он је затулио како је то бесмислено, како је цео живот радио поштено, и да није праведно. Није радио већ недељу дана, додуше, има плаћено одсуство, али, шта ако се стање погорша? Такође, има доста проблема који се гомилају са пореском управом, а ћерка-фирма само отвара нове предмете који се расподељују на његове колеге, који су неретко из друге бранше. Наравно, сарадници су били љубазни, а сам шеф је звао готово редовно, чак и послао бомбоњеру за госпођу Фос. Болест, како је рекла, не сме да буде препрека ка његовом животу. Наравно, то не подразумева да треба да ради, или што слично, али да би свакако било боље за све да покуша да пристане на тај, привремени поремећај. Она је ту, и једноставно, све што може да учини јесте да се лечи. Што мање буде размишљао о њој или се трудио да разуме, постоји шанса да се бар њихова свакодневница одвија нормално, макар се поменута „привремена систематизација“ одужила више него што је очекивано. Малена Матилда је пришла очевом столу и у својој безазленој непромишљености га повукла за лакат. Из шака, које су до тада почивале на лицу испаде пространа бела крпа са жућкастим и црвеним флекама, и којима је, по свему судећи, и даље натопљена. „Фуј! Шта је то?“, упитала је саблажњиво, на шта јој је мати одговорила да не треба да брине, да ће мама то бацити у ђубре, као и да је то стара, прљава крпа коју је тата заборавио у колима. Матилда ју је љубопитљиво осматрала, а затим одлете у собичак да се игра са својом кутијом, у којој је све било могуће.

Фото: Kleo Mars

Проблем са болестима јесте што могу да доведу до велике преокупације пацијената истима. Као да човек добије нови орган који се руководи правилима аутономног нервног система, безуспешно покушавајући да утиче на процесе у танком цреву или лучење лимфних жлезда. Господин Фос је осетио велики набој, а тиме, и огромно задовољство које се састојало у ишчекивањима будућих прегледа, додатно га исцрпљујући. Ишчекивање, најпре безначајно, напосе би добило изузетне димензије уочи прегледа, које би, након састанка спласнуло у подневну дремку. Без обзира на лепа хтења, докторски прегледи нису уродили плодом. Већ је два пута ишао пулмологу, преко реда, покуцавши након што се уверио да нема никога у ординацији, и отишао да куња. Први пут је био на обичном, стетоскопском прегледу плућа, а затим је добио упут да оде на лабораторијску анализу. Наиме, ништа није указивало која је врста болести у питању. Чак је госпођа Фос, додуше шаљиво, али ипак прекорно, поменула доктору пред супругом да он можда и „није болестан“, или да је „жељан пажње“. Мужу се то није свидело, па је и престао да долази са женом, која је упорно инсистирала да буде са њим, неретко га држећи за руку пред докторима. Зато је на наредни преглед дошао сам, без пратње. Доктор је указао да је према лабораторијском налазу све у најбољем реду, баш као што је и претпоставио, те да ће сада са њим отићи код колеге да ураде радиографију.

Фотографије су стигле са знатним задоцњењем, што је донекле увело господина Фоса у нескривену доколицу. Досада, лишена било каквог ишчекивања, оставила га је одморног али без расположиве дневне занимације. Читао би новине у кревету (ипак је морао да лешкари), док је Госпођа Фос за то време одлазила у набавку, те припремала ручак или паковала девојчицу за предшколску наставу. Девојчица је, са своје стране, довукла свој „телевизор“ и опонашала продавца биљног сирупа из непознате рекламе, док би отац решавао енигматске задатке. Једном приликом, када ју је мајка грдила што је поломила лутку, кад се ионако не игра њоме, те да су могли исту поклонити њеној рођаки која иначе, нема играчке, господин Фос је подигао руку и заустио да нешто каже. Хтео је да свечаним тоном саопшти да жена нема разлога да на тај начин прича са дететом, и да је потребно разумевање целе ситуације. Тада, у грудима поче да се шири спазам те се ослони на узглавље. Жена брзо притрча да му дода чаја, а девојчица принесе свитак марамица, премда је мајка руком, заштитнички, огради од оца. Велике грудве гноја и крви почеше да капају по беличастој постељини и јастучници, остављајући марамице чистим. То је био први опаснији респираторни напад, и према казивању господина Фоса, није се опоравио недељу дана од болова у слабинама и грудима. Од тада, када год би бол престајао, убрзавала се шкрипа у плућима и постајала бучнија, а потом би уследило гргољење и гушење. Госпођа Фос је, у таквим приликама, мењала постељину понекад и два пута дневно, док би се Матилда увек смуцала у близини, и запиткивала мајку са дечјом смиреношћу, какву само особе које проблеме не доводе у везу са разлозима, ма какви они били, умеју да поставе. „Шта је то?“, равно би сачекала госпођу Фос да обрише уста болеснику, на шта би она одговорила да је то сасвим у реду, да се татин организам на тај начин бори са болешћу. Уосталом, тако и треба да буде, јер тата мора да избаци ружне ствари из себе.

Фото: Kleo Mars

Када је напокон јављено да су слике експедоване, узбуђење код господина Фоса се поново вратило. Распитивао се код свог новог познаника шта би могао да очекује везано за болест, као и које би могло бити обољење. Комшија који је ради у локалној библиотеци је био задужен да донесе енциклопедију која се тицала плућних недостатака и болести, као и пар научних студија о респираторним упалама. С обзиром да је доктор који је вршио рендгенски преглед отпутовао, морао је да разговара са његовом заменицом која га је, са своје стране, упућивала на пулмолога. Када је коначно доспео у контакт са њим, исти је поменуо ствари које се већ налазе у извештају лекара специјалисте, те у лабораторијском налазу, и рекао да је ван његове моћи да утиче на даљи ток збивања, макар и да му каже нешто више. И тако, док је господин Фос читао своје књижурине, сетио се да би могао да замоли комшију да му преприча јутарњи програм, јер су у новинама најавили гостовање угледног лекара. Тема је била хронична опструктивна болест плућа.

Одједном се створила Матилда (упркос мајчиној забрани приласка) и ставила своју кутију испред кревета. Ушла је кроз мали прорез, а потом отворила картонске пречаге ка оцу, па припреми свој мисе ен сцене. Ради упечатљивости и живописности, ставила је стару батеријску лампу и осветлила своје лице и унутрашњост картонске коцке. Испод себе је распрострла чаршав, и ставила око врата очеву карирану кравату. У њеном телевизору отац је деловао посве здраво. Лежао је у сакоу на мадрацу, видно поспан, са ногама преломљеним у коленима. Уздисао је тешко и полако, а затим се окрену насатке. Из невидљиве фиоке узе папире и поче да их попуњава. Док је ишчитавао унету садржину, сама глава му је пала на јастук, а свезак хартија се претвори у хрпу на тепиху. По кутији се разложи крештаво, вештачко хркање. Господин Фос је позориште гледао нетремице, задубљено, но без икаквог израза на лицу који би одао његово стварно расположење.

Датум експедовања поменутих слика није био задовољавајући. Ако су и биле отпослате пре више од две недеље, упркос правилу да пристижу већ првог наредног дана, наравно, ако су слате препорученом пошиљком – како је пацијент испрва и захтевао. Када је госпођа Фос отишла у пошту, рекли су јој да по истеку од недељу дана нераспоређене и недостављена писмена и пакете враћају одашиљаоцу, па су је тешили како ће надлежна служба поново покушати достављање у најкраћем року. Ако је веровати шалтерској радници, то би могло да се догоди већ крајем идуће недеље. Госпођа је била упорна да сазна што више, но, дошло је до промене смена, тако да ју је момак који је сада седео на месту службенице блентаво посматрао. Она забаци мараму у знак незадовољства и кренула дому.

Фото: Kleo Mars

Но, неспоразуми у административном комуницирању су ионако небитни за саму хронологију догађаја, јер је господин Фос умро пре него што су саме слике стигле на њихову кућну адресу. Најпре је Матилда прекршила забрану приласка, па се играла са очевим ушима, увртала их, као што је волела да ради кад отац спава. Када је назрела мајку да се пење уз степенице, само се одгегала у суседну собу, и кришом притворила врата. Нећемо говорити о трауматичном искуству госпође Фос када га је, одмах након ћерке помазила по коси. Легла је поред њега и загрлила га. Господин Фос је, према последњем извештају преминуо услед гушења након великог напада кашља, можда највећег који је искусио. Грмуљице гноја и коагулиране крви су се пореметиле, а затим наместиле тако да су потпуно зачепиле душник. Хитна помоћ није могла ништа да уради, осим да констатује немилу чињеницу и да позове мртвозорника, те да да упути чланове породице на једну познату, приватну погребну агенцију. Госпођа Фос је само климала главом и попуњавала формуларе, од којих је неке морала три пута да преправља. То је све што је локалној администрацији познато о овом случају, но, интригантан је податак да његова супруга никада није отворила пакет са рендгенским фотографијама. Испрва је хтела да поштански пакет баци у раку на парцели где су сахрањивани бројни припадници благородне лозе Фос, али се брзо предомислила. Иста пошиљка, и даље нераспакована, стоји на мужевљевој страни кревета која је претворена у скромни маузолеј у његову част, или у сећање на њега.

Аутор: Миљан Јелић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *