АДРЕСА ПОШИЉАОЦА: ЈАСЕНОВАЦ

Март 1943. г. Јасеновац

Зовем се Надица Млађеновић, од оца Митра и мајке Љубице Млађеновић. Рођена сам 21. маја 1925. г. у селу Орахова. Од петоро дјеце, у животу нас је остало само троје. Миладин, најстарији од нас, има 21 годину. Ја, као средње дијете 18, и Славко, најмлађи само 9. У Јасеновцу сам већ 10 дана. Било је хладно зимско јутро када су нас заробили. Отац и Миладин су отишли да нахране стоку, мајка је правила пуру а ја сам учила Славка да чита. Након што су Усташе заробиле сеоског учитеља, нико није могао да школује дјецу па су школу затворили, тако да сам ја морала да образујем брата. Све је било нормално и уобичајено, док кроз врата авлије нису упале звјери (Усташе).

13318632_10206390738990834_1837455211_n

Нисмо стигли ни да пустимо глас, а већ су нас стрпали у камионе. То је био последњи пут да сам видјела своје вољене. Иако је женски логор у Старој Градишки, југоисточно од Јасеновца, мене су из неког разлога оставили у овом централном, Јасеновцу III. Мајку су ми вјероватно одвели у тај женски а Славка у дјечији у Сисак. Знала бих да су овдје јер има јако мало жена и дјеце. Оца и Миладина су са мном довели. Као што рекох, никога од њих више нисам видјела нити сам чула нешто о њима, Можда су и мртви. Сигурно су мртви. Лакше ми је да тако мислим него да знам да их муче и кидају попут комада меса. У нади да ће неко некада наћи ово писмо, последње атоме снаге трошим на овај крвави папир. Јасеновац. Некада је то био само обични градић у близини Загреба, а данас је пакао на Земљи за све Србе, Јевреје и Роме. Људски ум није могао сам све ово да смисли. Ђаво је ушао у њих и претворио их у аждаје, у људождере. Занима ме само преврћу ли се њихови преци у гробовима када виде каква (не)дјела њихови потомци чине?

За ових 10 дана доживјела сам оно што се могло само у кошмарима срести. Чим су ме довели, ошишали су ме, истукли и ишибали. До сада су ме силовали свега 15 пута, убили сву чедност у мом невином тијелу. На лијевој руци немам 3 нокта, ишчупали су их некаквим справама за мучење. Данима ништа нисам јела, а од пића сам пила само мокраћу јер су ме натјерали. За разлику од других добро сам прошла. Усташе кољу посебно обликованим ножевима, сјекирама, чекићима и маљевима. Па бандерама и дрвећу висе беживотна тијела а по Сави плутају обезглављени лешеви. Људе осљепљују забадајући им игле у очи. Месо им кидају па соле. Деру им кожу на живо, сијеку језике, удове. Парају утробе. Жене силује ко стигне, а о дјеци нећу да пишем, не могу… Ти, што читаш ово писмо, вјероватно осјећаш мучнину читајући ове грозоте, кожа ти се јежи а сузе саме падају. А можда си и ти једна од жртви овога пакла. Ако јеси, желим ти брзу и безболну смрт, јер то је најбоље што ти 13293311_10206390741990909_1546735_nсе може десити. То је слобода. А ако срећом ипак читаш ти, слободни човјече, радуј се! Скачи и пјевај на сав глас јер си жив и слободан. Нема никога ко ће се иживљавати над тобом са таквом бруталношћу да смрт желиш више од свега. Радуј се, јер не ишчекујеш када ће звијери доћи по тебе да те муче. Прочитај ово писмо свима, нека сви знају истину. Не дозволи да се овај пакао икада више понови. Бог све види. Казна ће стићи све оне што нам чине ово. Угушиће се у сопственој крви, у сопственој мржњи. Неће им бити спаса. Прогањаће их ликови свих страдалих, плач и урлици. У својој дјеци ће видјети ону коју су тако крвнички побили. Умријеће и они. И док пишем ово, једну Јеврејку управо муче. Чујем је како вришти, али не осјећам ништа. Огуглала сам. Затворим очи, видим своје родно мјесто. За разлику од данашњег времена, снијега и хладноће, ја видим прољеће, мир и своју крсну славу Ђурђевдан. У ваздуху не осјећам мирис крви, лешева и измета, мирис смрти, већ осјећам мирис тамјана, славског колача и свјеже покошене траве. Не чујем урлике, пуцањ. Чујем попа како чита молитву, црквена звона и пјесму из куће. Све то осјећам упркос свему. Проживљавам изнова док чекам да смрт дође до мене. Нека Сава носи нашу причу, нека таласи шапућу о нашим несрећним судбинама. Нека свако упали свијећу да нам освијетли пут. Нека се не хода нормално овом земљом натопљеном нашом крвљу. Свима причај, освети нас. Свети Ђорђе је убио аждају, и ми ћемо. Ово је крик свих нас. Ја сам Надица Млађеновић, Српкиња, и то је мој највећи гријех за њих.

Вјерујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног прије свих вијекова; Свјетлост од Свјетлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човјек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и сједи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповједам једно Крштење за опроштење гријехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега вијека.
Амин.

Ауторка текста и колажа: Емилија Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *