A ja, pripadam li više ovom svetu?

4. jul je neradni dan. Eto prilike za lečenje o trošku Fonda za penzijsko i socijalno osiguranje! Besplatne konsultacije sa lekarima, masaža za one sa obolelim organima, kućna nega. Jadni moj deda. Partizan u penziji. (Naivno) pomisli Pisac u nastajanju, vraćajući se kući u zoru. Dežurna medicinska sestra u bolnici, rekla mu je tog jutra kroz masku:

– Ne smete ga izlagati bilo kakvoj emocionalnoj traumi, ona bi ga dokusurila, dodajući:
– Pustićemo ga kući kao nagradu za pacijenta koji je kao najstariji partizan preživeo bolnicu.

Partizan u penziji je vraćen kući, živ i pomalo dementan u svojoj devedesetdevetoj godini. On ništa ne zna o novom rasporedu programa i ljudi na ErTeEs-u. Demenciju ljudi obično nazivaju senilnošću; to je kada deda sa kanabeta u kuhinji na svakih desetak minuta izgovara:

– Okrenide mi Skupštinu na TeVe-u. Da vidim šta sad rade, da nije stig’o Tito?

Onda kad mu unuk objasni da je ovo prenos Grand šoua, on iz demencije prelazi u stvarnost:

– Je l’ to one golišave? Ihh! Dnevnik će da počne u pola osam, e to ima da mi tek posle okreneš!

I tako u nedogled… Sa police uzima Marksa, držeći glavu poduprtu rukama da ne zvekne o sto. Ne bi li jednim udarcem ubio dve muve, Pisac u nastajanju je odlučio da dedi pročita svoj preradjeni rukopis Džezera koji ne umiru, samo stare ranije. Kao priču pred spavanje. Filozofski kontekst neće shvatiti, ali se nadao da će mu se dopasti narativni deo. Posle nekoliko odlomaka, Partizan u penziji zakmečao je kao dete da želi priču o Mirku i Slavku, ali je već bio utonuo u duboki san.

***

Kada je ponovo posetio dedu u bolnici, zatekao ga je u mukama.
– Ovi u bolnici su mi izgubili protezu. – Nije to toliko važno, promrmljao je, ionako nisam mogao da jedem njihovu go…vu hranu. Poslužavnik s jelom su mi postavljali daleko od ruke koju mogu da koristim.

Partizan u penziji je rekao da gubi volju za životom zbog nedostatka sna i dugog ležanja. NJegovih veštačkih vilica još nema, uprkos intervenciji porodice.

***

Za vreme njegovog kratkog zaustavljanja izmedju Bajlonijeve i Palilulske pijace, Pisac u nastajanju je primetio kako se knjige s tvrdim povezom, one u tomovima izdate pre nekoliko decenija, koriste za pripremanje hamburgera i pica za potpalu ćumura. Novopečena penzionerka, donedavno u radnom opisu Higijeničarke biblioteke u ogranku Biblioteke grada, bacala je tomove „rashodovanih“ knjiga u roštilj da bi se vatra razbuktala. Knjige su se sablasno palile plamenom tamno crvene boje. Pisac u nastajanju uspeo je da spasi iz plamena nekoliko značajnijih „klasika svetske književnosti“: Gričku vješticu, Jurić-Zagorke, Skidam kapu bogovima, i slične… Ali ništa nije mogao da učini za ostale. Filozofe, teoretičare i pobornike „društva jednakih“. Odoše u nepovrat.

***

A sada, za promenu, jedna mala lirska digresija. Prilazeći zgradi u kojoj je stanovao, spazio je nju. Izgledalo je kao da ga čeka. O njenoj tragičnoj smrti, saznao je kasnije. Desilo se da je Doktorantkinja mikrobiologije potom pokucala na vrata Pisca u nastajanju. Bila je sva uspaničena pričama o degenerativnim neurološkim poremećajima konzumiranja jeftinih, uličnih hamburgera. Pomenula je da je hvata strah od hamburgera spremljenih na uličnim kioscima. Kao i to da ih možda prave od delova stare kičmene moždine, crkotina, strugotina kože i mlevene koske. Može li se danas nekome verovati? Upitala ga je.

– Može, odgovorio je. Idemo na Slaviju! Tamo je Mecmacmljac i uživajmo! Proizvodnja hamburgera je pod tamošnjom kontrolom! Nema dodataka kerećeg mesa, crknutih svinja i ostalog… Ej, pa to je svetska kompanija! Ne igra se ona tek tako sa zdravljem kupaca!

NJen glas nije prepoznao. Nešto tu nije bilo u redu. Lupala mu je na vrata, nešto je govorila, ponavljala. Kroz špijunku, mogao je da vidi Doktorantkinju mikrobiologije kako drži ruku preko usta. Otvorio je vrata.
– Nije mi dobro. Hoćeš li da me odvezeš do bolnice? Mlaz krvi curio joj je iz nosne duplje.
– Samo trenutak, rekao joj je. – Odmah se vraćam.
– Deda, nisi ti više za vožnju. – Tako mi je rekao mehaničar u masnom radnom kombinezonu. To mi je rekao i bolničar u snežnobelom mantilu. Ne znam da li si to shvatio.
Deda mu je bez reči pružio ključ. Iz nosa joj je sve više liptala krv. Dao joj je papirne maramice, seli su u dedin Trabant iz 1960. i krenuli ka Urgentnom centru.

Posle sat čekanja u čekaonici Urgentnog prijema, pojavila se medicinska sestra i rekla mu da su Doktorantkinju mikrobiologije primili u bolnicu. Nekoliko nedelja kasnije, ona mu je ponovo zakucala na vrata, Doktorantkinja mikrobiologije je sada imala masku s kiseonikom. Ponudio je s šoljom čaja.

– Zeleni? Rekla je, OK. – Sačekaj da moj uredjaj s kiseonikom proradi, da ga uključim u struju.
– Tumor, pitao je?
– I to plućni, kancerogeni, prošaptala mu je.
– A makrobiotika, nazovi zdrava hrana, ne pušiš, ne piješ, ništa?
– Ništa, odgovorila je.
– Baš mi je žao, odgovorio je.

Posle pauze u kojoj se čulo samo zujanje mašine i njeno disanje, ponovo je pomerila masku do brade i rekla:

– Još ovo da ti kažem: sinoć sam na TV-u, ne sećam se naziva tog kanala televizije, videla najavu tvog književnog prvenca. Bila sam zadovoljna što su veoma pohvalno govorili o tvojoj knjizi, tvom književnom talentu, o knjizi koja obećava…

Posle pauze u kojoj se čulo samo zujanje mašine i njeno disanje, ponovo je namakla masku, okrenula se i pogledala ga, a zatim tiho napustila prostoriju. Nekoliko dana kasnije odvezli su je u kolima Hitne pomoći u bolnicu i više se nije vratila.

***

NJenu sliku u novinama na ogradi mosta, u trenutku njenog pada nije mogao da prepozna. Da li je mogla u taj rani čas na Savskom mostu da prodje neprimećena ? Čuvara je najpre iznenadila pojava tanjušne devojke, koja se na ivici ograde mosta lelujala.

– Kao da se dvoumila, da li da skoči… ili… – bile su njegove reči.

Pisac u nastajanju je otrčao u najbliži kiosk i kupio novine u kojima je potvrdjena smrt skokom s mosta izvesne Doktorantkinje mikrobiologije. Kada mu je najzad pažnju zaokupila slika devojke u skoku s mosta, nije imao odgovor na mnoga pitanja. Kako se to desilo? Pa još nečujno i neprimetno? Pa zar to čuvar mosta nije nakom javio? Zašto je uopšte učinila ovako nešto? Ko su ti ljudi, samoubice kao što je ona, koji su ceo svoj mladi život „žrtvovali“ nauci? Knjizi? Zašto? I zbog čega, neki od njih, svoj život okončaju samoubistvom?

Most je bio osvetljen, a noć, bez saobraćaja. Tu se veoma često dešavaju neki tragični dogadjaji, pisalo je u novinama. Ali je on u stanju bola razmišljao samo o slučaju svoje mlade susetke, Doktorantkinje mikrobiologije.

***

U stanju neverovatnog besa i razočarenja, njegove misli postale su odraz patnje. Na momente, Pisac u nastajanju pomišljao je na destruktivne scene od kojih bi se zgrozili i ljubitelji horor filmova. Bio je to trenutak u kome čovek u svojim mislima postaje gori od zveri. Duboko skrivena mračna misao krila je njegovu želju za osvetom. Samoubistvo nevinosti, vrzmalo mu se po glavi. NJeno ljupko devojačko lice, njen osmeh

Malo je ljudi u susedstvu koji su hteli da pričaju o ovom nesrećnom dogadjaju. Doktorantkinju mikrobiologije su retko vidjali. Bila je fina devojka, uvek se javljala komšijama. Govorili su. Ovde su, u stambenoj zgradi, dimenzije njenog života bile mali belo-obojeni prostor i zadovoljstvo života u anonimnosti. Do Odseka za Mikrobiologiju na Medicinskom fakultetu trebalo joj je nekoliko minuta. U suštini, stambena zgrada je bila mali vertikalni grad raznolikih i (po navici) ćutljivih starosedelaca.

***

Nekoliko dana kasnije doneo je odluku: da štošta u svom životu promeni.

Zreo si čovek. Odrastao, stasao. Govorio je u sebi dok se brijao i posmatrao sebe u ogledalu. Konačno si shvatio da je vreme da se prijaviš na Biro za zapošljavanje. Književni rad još bolje se „uklapa“ uz stalno radno mesto. U zakazano vreme bio je na Birou za zapošljavanje. U prostoriju za razgovor primila ga je privlačna devojka na visokim potpeticama. Bila je zgodna, lepo obučena, u teget mini suknji i beloj košulji s dubokim dekolteom. Kao da je nešto očekivao, Pisac je poneo primerak svoje knjige ne bi li na službenicu ostavio utisak da je on književnik, obrazovan čovek. Ipak, kada je ugledao Gloriju na njenom stolu, koju je ona do maločas listala, zapitao se da li je uradio pravu stvar što je uopšte ovde došao.

Rekla mu je, smešeći se liposukciranim obrašćićima, da je s velikom zanimacijom pročitala reklamu za njegovu knjigu. Medjutim, ona (kao i Biro) smatra da je njegovo pisanje „samo hobi“ i da „oni nisu voljni da podpomognu nečija „dokolička interesovanja“.

Dala mu je dva telefonska broja. Prvi je bio NJamburger za poneti, kiosk u blizini pijace: traže njamburger majstora s dugogodišnjim iskustvom. Plus vozačka dozvola, znanje rada na računaru, poželjno znanje engleskog, odbrambenih veština, dozvola nošenja oružja. Noćna smena, plaćanje po učinku. Zdravstveno i socijalno, po dogovoru.
– E pa, dovidjenja, rekao joj je ljubazno. – Ne ispunjavam sve navedene uslove – rekao je pomalo s gorčinom u glasu i zatvorio vrata.
S mobilnog ga je pozvao izdavač koji nije uspeo da proda ni jedan primerak njegovog romana, ne pominjući (kao da ne postoje) njegove drame i knjige lirske poezije. Pa zar je posao pisca prodaja svojih knjiga? Šta rade knjižare i distributeri knjiga? Čime se onda bave izdavači? Dreknuo mu je u slušalicu telefona i klikom okončao razgovor.

***

Na mestu svog minulog rada, Pisac u nastajanju je postavio stočić na rasklapanje. Iz crne kožne akten-tašne izvadio je primerke knjiga u nestajanju. Znao je da se antikvarne knjige sve više traže. Naročito na pijaci. Nije gubio nadu da će one uskoro naći mesto u izlogu njegove male, zamišljene antikvarnice. Palio je jednu cigaretu za drugom…

Prišla mu je Gospodja s pudlicom na povocu i započela s njim razgovor:
– Svidja mi se ova knjiga, – kaže i podiže sa stočića Svensenovu Filozofiju dosade. – Ako ni zbog čega drugog, ono kao potonji odjek Oblomova. Zaključujem po naslovu da je ova novija, veoma tražena knjiga.

Pisac u nastajanju je i dalje stajao uz stočić sa knjigama. Malo ga je nerviralo to što su svi u prolazu sa pijace samo razgledali knjige i pričali, a niko ih nije kupovao. Jednostavno, previše si zreo i sve ti polako postaje dosadno. Pomislio je. Baš kao i svet u kome živiš. Pijaca je to. Sve ti je poznato, ali te ništa ne ohrabruje. Jedino ti se čini da se film okreće unazad.

Prišla mu je Gospodja s pudlicom na povocu; bilo joj je očigledno dosadno.
– Paljba kevo, zračiš, umalo joj nije rekao…
Ublažio je svoju nameru pitanjem:
– A čime se vi bavite, Gospodjo s pudlicom? Penzionerka?
– Profesorka književnosti u penziji, – dopunila ga je.
– Dosadjujete se?
– Slušajte! – reče ona, – previše je podsećanja ovde, svuda unaokolo. Na neka bivša vremena. Zato čitam knjige novijeg datuma. Koliko rekoste da košta Filozofija dosade?
Tu-dum-tum… začuo se zvuk njegovog mobilnog telefona.
– Šta ima, brate? Ko ti je tu?
– Komunalac.
– I šta sad?
– ’Ajd’ bre, pali!
Pudlica je podrignula.
Komunalac je prišao, pogledao ga je, osmotrio knjige i produžio dalje.

Autorka: Mirjana Marinšek Nikolić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *