19. паралела

Од тишине је само ћутање тише. Моћ коју самостално преиспитивање има док се декодирају информације из колективне свијести у клаустрофобичној атмосфери је појава која човјека уздиже за лествицу више. Ипак, мало њих то упражњава јер је чињеница да су увијек прсти уперени свугдје осим у огледало. На рубу ругла поглед је уперен ка дну јер је то неминовност, друга правила игре се тада граниче са фантастиком.

Вријеме је најбитнији ресурс који имам. Често умјесто спавања, у глуво доба ноћи одлучим да се позабавим својим умом. Сви ми знамо шта волимо а шта не, која нам је омиљена боја и слично, али права спознаја почиње када останемо сами са собом затворених очију, тек тада се заврти сат судбине испред ког човјек жури па старог себе често сретне. Пар минута након што ми се капци споје, досегнем амплитуду која ме даље води до 19. паралеле, симбола вјечите енигме, Бермудског троугла, Атлантиде и ископина Маја и Инка. Бивши сам социопата, дуго нисам имао осјећај кривице и гриже савјести, али све то што ми се годинама таложило у дубини подсвјести сада сваке ноћи испливава и долази по мене. Тада чврсто пригрлим своје најтамније море и чекам појаву свог алтер ега, бездушне приказе, да ми исприча још једну онострану причу коју ћу са првом зором одмах сахранити. И стигао је, леђима ми је окренут, говори громким гласом, чији ехо ми кида бубне опне, обраћа се некоме у даљини а то нисам ја. Није ово први пут па нисам ни уплашен, знам да ме очекује сулуда прича из које морам извући поенту ако желим да се та сеанса и сутра понови. Воајеришем цијелу причу па из те перспективе имам бољи увид, а он почиње да слика ријечимa: „Не значи ти ништа твој бијели дим, симболи успјеха и лична побједа ако услед тога цијели Рим плане и штета је несагледљива. У том ти лудилу и безнађу црне мисе и погребне поворке могу личити на сватове јер ниси у стању да проникнеш у дубину сржи збивања око себе. Пјесма коју чујеш и која има моћ да у теби дотакне оно мало људскости и зрно носталгије у стању је да ти одруби главу као тупи нож, још је болније и спорије него што прижељкујеш. Мени ће Бог опростити све лоше што сам урадио јер је у свему томе био и трачак смисла, тежња ка скривеним и тајанственим знањима, док ће твоје тјело хранити вране, зато што је само још једно мртво трупло у шуми истих. Ако стремиш да се приближиш Авалонском друштву, да читаш оно што духови пишу, да сазнаш оно што нико није, нећеш бити разапет на крсту него на пентаграму, чини ти се да је то погрешно али се ипак своди на исто, и једно и друго је уско повезано са магијом. Имаћеш огромну жељу да свом анђелу чувару откинеш крила и да услед тога своје нокте кидаш зубима. Не можеш ходати на ивици, бити горе и доле, бити добар и лош, али када си већ кренуо странпутицом очекуј слике које ниси у стању ни да замислиш. Бићеш заробљен у раљама лудила, одмах покрај парцеле на којој мајке своју дјецу полажу у сандуке, тада ти нема спаса ни да ти чело Исус дотакне“. Чују се кораци, невидљиви саговорник одлази а приказа нестаје, остајем сам са овом причом коју морам схватити на прави начин примјенљив у реалном животу. Сваким уздахом правим филтер и мисли саме лебде пред очима, пустим их да преноће па се ујутру њима разбудим умјесто кафом. Схватио сам одмах да се дио са мајкама и дјецом у сандуцима односио на проблем који људи имају када сахране своје снове и утопе се у масу и да све остале тезе имају сличну релацију тако да сам склопио мозаик од краја па све до почетка приче, обрнутим редослиједом јер само тако могу да схватам ствари око себе. Ма какав ја, антиталенат, дебели балавац, све о чему размишљам нема никаквог смисла и ништа то неће промјенити, озбиљно здравље нарушавам, срљам из проблема у проблем ако овако наставим знам да нећу тридесету дочекати, али…

Не може се калити челик па се онда мјешати са мрамором. Када је неко свјестан свог пређеног пута и карактера који се брусио годинама, илузорно је причати о релацији са нашминканим и на око љепшим стварима па је једини могући продукт несхваћеност. Као када се у истом видокругу нађу трамвај и небодер, функција постоји, али разлика је огромна и на око јасно видљива. Ако се она уочи и искористи на вријеме онда се диже прашина и кује властита судбина. У огледалу су сенегалски подочњаци, крај врата распале патике због прегажених миља, у сопственој глави увијек домаћин а никад гринго, ма какви сви остали.

Аутор: Милош Петровић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *