Љубав два подстанара

Хоћеш да се љубимо? Јутро је,
довољно је светла да засија наше образе и усне.
(зли газда још трља крмељиво око пред огледалом,
риба рошаво лице длакавим сапуном. додирује хлеб у маркету,
ужива у пуцкетању свеже, чврсте коре. зна да је унутра:
мекано и топло.)
Хоћеш да те мазим по грудима и врату?,
откопчано дугме, твоје блузе, котрља се на паркету
наше једине собе.
Прескочимо доручак у кревету, неплаћену кирију,
рупе на асфалту и нервозу у таксиметру,
телима преплетени,
ти си земља, ја сателит,
окрећемо се око једне звезде, газдине згужване постеље.
Хоћеш да те читам вечерас?,
твоје чело, врат и очи у месечевој рубрици,
на мојој усни,
ветар са прозора окреће лист по лист,
и трепавице као зрикавци у соби светле.
Браним те од града, пиштајућег семафора, кошмара,
дневника са једним ликом.
За вечеру сервирао сам ти моје снове, слатке,
себи остављам све кошмаре и утваре,
газдино хркање у софи и вруће јогурте,
све док не покуца на врата
у девет и петнаест изјутра, са молбом
да наплати, све.

Аутор: Алекса Нинчић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *