Јелке – Ветроказ Атлантиде

Јеле што носе капе мале
Обучене у дуге хаље
Као астролози
Здраве своје сестре пале
Лађе које Рајна превози.
Седам вештина кад свладају

Најстарије тад јеле знају
Оне су све поета
Да намењене су да сјају
Блиставије од свих планета.

(Аполинер: Јеле)

Планинске јелке су фантомска сопства, каква извиру из замка Снежне Краљице – Њене самовољно одбегле увртложено-чипкасте хаљине. Свака од тих јелки подједнако је жив лик (самосвесна одора) прамајке – иако је страховито оно безлично њихове бројности. Ипак, јединствен им руб планинске хаљине (готичка чипка – “окамењена музика”* / Гете) упућује на многе (тек изведене, преситно акцентуалне) разлике: њихов скупни циљ је да јелка-мајка оличавања планинског врха (химерична личност замка), кроз своје посмртно умножавање (– оно што у бескрај понавља сплетове ветром-уплетених-грана –) изсповрне јелку-кћер; односно: – тачно измерен угао нагиба једног стабла, са чежњиво испруженом граном према луци подножја – где би управо тим веслом последње-извагане воље (тамне и сумњиве личности планине) хтела да уплови; и тиме ослободи остале светове тираније приказе замка – која тек треба да надође (као круна разлике међу сличним јелкама) на самоме рубу општег стропоштавања у понор.

А где се још – сем на рубу поринућа крајње тачке запада у подножје – може сагледати воља давно изронелог врхунца планине? У самом пресеку честара ових јелки – који је тропским прашумама сличан. А то је могуће само у оно време када иначе несагледљив честар, што грчевито слива светлосно предиво врха свеосматрања у корито подножја (исти угао нагиба чине Велика Кола) бива (тој огромности насупрот) прекривен (прекраткотрајним) ињем. Јер укоси звездани сноп се попут увис баченог букета уздиже над њиме – течним мирисом свог светлуцања (маглина из срца Мача-и-Трапеза Ориона). Безмерна је савест духа планине у тој пажњи тачно-акцентуалног очувања сваког (за раст нечије појединствености битног) детаља.

Тек ту се (на тој сланој сипкости) очитава (за око пребрза) логика вулканског превирања, односно прашумског прождирања једне пружене гране суседном, као и повратно спрежна исплата (вулканом прогутаног) пра-дара (у себи утврђеном) пра-дариваоцу – коме се тад (разбарушењем) замењују (иначе правилно очешљани) смерови залелујаног грања. Својом продуженом руком он лако проналази достојне суседе. Дакле: сваком шумском суседу засебна хаљина слутње: милионито зрцални, неукротиво врлудав пододељак честара свеобухватног. Јер та сипкост планинских суза јесте прауслов једног најнепредвидљивије-скренутог тока ствари.

Међутим, насупрот том добро преусмереном адвенту (што поткопава свеопшту подређеност једном врху) постоји и онај злоћудни, што је у служби тог врха; све док овај не прерасте своју тамну земност и доспе до звезде која га је дозвала – зато да из сопствене недозивљиве самоће надогради једно здање какво прима у себе читава јата других звезда! А ипак при том задржава сопствену плавозелену атмосферу. И тај злоћудни адвент, на вршку свог змијског таласања, бива заплетено-враћен назад у дно честара, одакле непрекинуто бива вучен околним грањем ка непрозирној дубини шуме. Тек ту се оно утврђује као зрела јелкаокосница опречних струјања, што извиру из дубине земљишта, а чему насупрот стоји млада јелка: с једном (надоле) укосо пруженом граном (полугом) која (повезивањем са својом сусетком) добија бројна весла (једнаке метласте гране) што опет дубоко запловљују у шуму, одвише непрозирну и наизглед усисавајућу – ; Али, како зачуђујуће понад тога (на мало већој висини) стоје јелке које елегантно упућују путника на предају њој као беспутној! И ево, већ на следећој станици једна громна јелка, на указаној чистини сред честара, тирански подједнако заковрчава сопствено грање, и приводи га врху свог стабла – који их противтежно враћа уназад, потискује надоле. Све се враћа у унутрашњост једне хаљине, шума је расклопила пут низбрдо у дол. Али, то је шума која је стрмином ограђена од могућности силаска, и сви изрази грања повлаче се у унутрашњост властитих крошњи – откривајући при том место пресека где гране излазе из стабала, и где се очитава размена путоказа.

Небрига горњег јелкореда тек је овим надалеко предвиђеним исходом разјашњена, а врхуни у по две из-честара-испловеле јелке: – оне које многоструко, а не само једном, замењују смерове грања – све до тачке могућег потапања. Ипак, и тај се узнос сопстава протеже на цео циклус, те уз дораду детаља креће изнова, све до самог руба оклизнућа у подножје, обележеног једином стрмом литицом: израз последњег противљења самодовољног духа планине, што остаје при својему, и упркос паду: као непробојно хладна громада опомене (за пало људство) да се пад с врха догодио ради надоградње онога што се самим собом успиње на врх, и тамо у хладној атмосфери остаје. Јер, основно је доћи до места разлучења два заувек разилазна (коса) смера, што двоструко-замењено творе хибридну јелку – беочуг што израња са сваким новим заокретом шуме.

***

Сунчани Врхови

Југозападна шкољка предела завија све до места једне невине жртве – одакле ослобађа скривено двојство (поларитет) унутар рупе продисалог (одцепљеног) средишта. Отуд, све јелке које се дуго задржаваним таласом подземне снаге самодовољно опредељиваху за покрет успона, беху у-себи-раздељено (спојено-коренски) близаначке; то јест, сред замаха спрежног им убрзања безмало саделатне једна другој – што се постепено ширило и на атмосфере осталих јелки-у-успону. Услед тога се – из оквира њиховог близаначког суделовања – ствараху читави букети добро-рашчешљаних посебности стабала! И они тад обично саздаваху вратнице или средишњи пролаз путниковог завиривања у дно једног дела шуме, који једну јелку /представника узете жртве/ обараше – путем неме упитне поворке, каква развија/повлачи за собом светли заостатак атмосфере одвећ изненадне смрти. Отуд многи драгоцени склопови јелки, што ка овој поворци /незаборава првог питања/ слутњом предњаче, извијају своју /к југозападу окренуту/ грану – попут струје утапања првобитне чежње и смелог питања врха, у дно заборава. И тај се след позивне буне шири узлазно, све до укосо скренутог, за пад амортизујућег рукавца целог описаног јелкореда. Отуд и једна успутна јелка-вага, што као да мери подземно загубљено благо, или срце покојника.

Шупљина тог коначно одцепљеног средишта удолине наслућује се преко прегиба њега-окружујуће путање успињања: – завојите путање које су (на тачкама међусобних укрштаја, ухваћене у раму посматрачеве слутње даљине) увек биле праћене дугачким ланцем индиго-планина, или усеком таласно-нарастајуће борбе небеских пламенова; али су при томе биле и замрачене облацима у виду китова, што плове усред зелене зоне сутонаодсева жара трагичког фитиља прамајке (јелке планинског врха).

А на рубу сваког завоја долине Сунчевог западања, истиче се по једна растајућа а западу окомита, светлосно пропуштајућа јелка – одмерено угаоног, или, пак, растајућег памћења спрам оне звезде предвечери што је дуго била спутана тегом/чепом средишта; затворена под поклопцем подземлја јер прејака да одмах буде виђена – сем по одблесцима које шума купи и у знању свог честара задржава.

* * *

Надалеко пружен црнољубичасти талас (или кит) изнео је на својим плећима (као Атлант) највише здање Атлантиде (храм Сунца): – белу стеновиту купу врха, која је изврнут отисак дна потонулог острва (ишчезлог западног царства). Тада је последње-вртложни глиб те стене – наглим закочењем силе побуњеног дна, из кога је и сама била отргнута – окомито фиксиран наспрам продужетка оне исте таласасте струје која га је благо изнела на површину; те која наставља да тече. И та уграђена окосница остаде заувек под истим углом да стоји: попут копче уграђене између подземне и надземне стране зинуте шкољке предвулканског времена.

А шта се збива на овоме току паралелној (источној) траци преисторијске (поствулканске) шуме? Није ли сама шкољка прадревног океана вулканска чељуст змаја, што рађа једносмерно време (талас изроњавајућег кита)?

Нека самозадовољна јер мирисним семенкама бременита стабла, изненада обузима опрез у даљем расемењавању – као услед стрепње да ће ждрело подземља прогутати њихове дарове; чак и оне чуване у самом срцу властитог стабла, дотад блажено нагнутог на једну или другу страну ваздушног струјања – што с врха змијолико води у корито подножја! А сада се та стабла искривљују за немогућ дохват стене, што се у виду купе изненада издиже; да би тек затим (– слутњом једног одјека, о нешто шупље и сабито на северозападу, о шта се зов много касније одбио –) у властите крошње унеле дах једне двосмерно самопокретне равнотеже! И то дах што зријуће им семење шарених шишарки преображава у зимске украсе застојног часа поноћи: пример јелке-кићенице неурушених, складно обешених грана. А као предуслов свега тога, јелка-вага – сурогат жртвованог самониклог здања удолине – покровитељски њише расплет даљином слућених трију стабала (“та три стабла”*/ Марсел Пруст).

Али не може таква – сплетеним корењем обрубљена долина – њихову јединствену срж посисати… Кидају се редом конци између удружене пловидбе њиховог грања, али се најдрагоценије-покидана нит (једна једина – за правац једрења целе клизне шуме неопходна) усисава наредним честаром, и то сред покушаја скупног му узлета! Тек затим се та нит – упоредо поворци с врха силазећих живих стабала – спроводи у непрозирно дно шуме: место раскршћа где се први пут отворила шкољка порекла (чељуст змаја), и где ово дрво (потопљени јарбол, свитац најцрње шуме, бивши ветроказ врха) преусмерава путеве; црта нов распоред на неисписаној страни једног листа, положеној на дно исцрпених времена.

Управо се ту догађа убрзање шумске пловидбе која тек на свом врхунцу успорава – даје привид успорености, одужености свог крајње-заокретног покрета. Ту се одвајају два тока: један надземно-низводни /који следи за Атлантовом руком, упоредо, китовим репом што обујмљује узвишену камену купу/; други подземно-узводни, који се тек на употпуњеном луку пловидбе од првог разилази те иде уза беспутну ивицу вртлога. А у том понору управо недостајућа тачка воденог средишта доводи до њиховог размимоилажења (као надземног и подземног). Јер он је разјаплјена чељуст негдашњег вулкана што гута срце Сунцостојног клатна. Тако цео овај други ток одлази у домен странпутице – где му се бришу чак и сопствени трагови: а отвара се жуто-глинена пустош слутње Месечевог изласка, понад предела који је и сам близак кратерском тлу.

А у напуштеном делу водотока шуме (– што тече од југозападне ка североисточној страни света, престајући да прати завоје Атлантове руке, и постајући паралелан чистој голети купе –) живи језа: опрез од стрмог јој нагиба стропоштавања у провалију – на чијем дну вреба једна с врха те вулкан-планине одваљена глава: разјапљена чељуст заспале звери Земљиног средишта.

Цео тај део шуме остаје запретен у грчу последњег отпора своје махнито пружене гране, што се у упорноме преклињању за излаз ипак ослобађа – када се приближи врху оне јелкопадне струје што запоседа двосмерно струјно коло (копчу подземног и надземног). Тако најзад цео ток шуме добија за знамен једно подморско (упор. долинско) дрво – оголело али неоптерећено давном личношћу врха планине. И то дрво (пројекцијом властите сенке) потапа велику голу купу, тако да ова – понесена својим вртложним потиском ка другоме (источно помереном) месту – опет излази на површину: као беочуг вечног враћања – на прво-битно место о-себи-упитне последње осаме.

Иако је приспећем јелкопада у ову долину сва раскош звезданог семења изгубљена, њена плодна лава наставља да тече (из поменуте змајске чељусти) пут југа. Тако стиже до највишег југозападног врха; – зида који одређује место њене акумулације: зарад њеног исцрпљивања органским здањем узлебделе висоравни запада, којом влада џин лажног ускрснућа! Али томе се – на југоисточној страни зида – супротставља даљином смањена, али дубином исписана прекретница исток-запад, крајње-заокретни контра-урез: јер ту се Сунчева казаљка враћа уназад/улево – закачена о врх самог поднева.

(Да ли на том контра-урезу, као таблици морем лаве однесеној, пише какво беше царство Атлантско – од претпочетка линеарног времена?). Да би се то сазнало, мора се сићи у ухо отицања ове лаве, стврднуте у пејзаж преисторијске отегнутости покрета; тамо где Сунчева казаљка застаје над клобуцима охлађеног подземља, и прави (ономе првом одговарајуће) косе вертикалне урезе, налик плочама за исписивање, које су ипак одронске (сутонски спирајуће), плус (подневно путујући) облак паре; онај који их још сваку посебно садржи, и зато проналази лепезу свих својих избрисаних слојева (натписа) – на наткриљујућој их, попут птице, висећој стени: шупљој глави бројних одјека – одакле истичу жуте капи с зрачног клатна Сунчаног часовника: – шиљата капа сутоње светлости, изданак коре мртвог сунца.

Повратак у ухо времена̂

Спутан је ход Сунчевог клатна, јер увире лава подземног памћења у вулкан њеног порекла: – сувишак који се није прерадио за надземно бивствовање краткотрајном алхемијом сутона. Полови овог клатна се – приликом завојитог спуста у кратерско дно Месечевог крајолика – замењују међу собом /скраћујући ноћ и проваљујући његов кључни час у сенку срца дана/. Тек када дотакне обратно-екрански усек брегова, ово клатно се убрзава; али обрнутим смером: од вечери ка зори.

При том, само срце истог /од горе виђеног/ призора остаје исто, премда примакнуто оку посматрача /до ступња опчињености безвременошћу/; ту је и оно подморски дрхтаво, оголело бело шибље: обележје препотопског времена.

На још једном пуном кругу спуштања раставља се и само срце призора на – у односу на полазну горњу перспективу – два крила: лево/препокривено и десно/препокривајуће. А у самој коштици (која је до тад била препокривена) не остаје ништа друго до измерен празан простор за комбинације сенки зидова (најдоњих) брегова, чији нагло иструјали дах (реп изгоњеног времена) улази у једну усковитлану крошњу – која се налази на наспрамној/препокривајућој страни виших планинских лукова – и у њој остаје: у виду грозо-чежње, која се (будући неиспуњива ниједном даљином, и стога жедна етерске дубине) окреће питању-о-себи; о томе шта је (као здање посред промаје) у њеном расту покреће. И она се сећа тога да је иста једна крошња (премда знатно мања) стајала на путу испраћаја подморске рушевине (у виду самониклог органског града) – указујући на нови (громадно исповрнут) материјал за његову поновљену израду (што се збива само у огледалу). И то као сажетак многих (несводивих) стакала подземља, чији слани цветњак расте – без шуњајућег покоравања једној јединој руци надземља: круни јелкиног врха; химеричкој личности планине, или, злодуху подземља унутар дневно обневиделог предела. Јер, он расте као огледалом савладан вакуум у ноћи првог стварања; барјак једнакости: сан о вечно-ноћном проширивању скутова јелки.

Апендикс:

Типови планинских јелки:

Спојена стабла добро-рашчешљаних грана.

Специфичан нагиб неког појединачног стабла одређује/бира грану (достојног) даљинског контакта, и одређује јој за-објект-чежње дохватни угао стремљења.

Она стабла која ту специфичност немају, не проналазе свог двојника (близанца) него робују општем току. Али, оне на тај начин балансирају тензију између врха и дола – по цену да су располућене у себи самима, то јест, дволичне јер дају привид превласти врха над долом.

Општи ток је ипак такав да даје предност скутима јелке спрам њеног врха – обрушење громаде с врха у долину (океан). Ту јелке (што су боље од типичних а лошије од специфичних) својим разбарушеним гранама (које се боре као метле с одроном) изражавају радост због најаве силаска: на тај начин што на рубовима понора чило подижу скутове.

Правилно усмерен адвентивни корен, плус једна (с друге стране) нетакнута (узлазно-смерна) грана, што упућује на стрми пут: честаром скривену чистину замка.

Ауторка: Катарина Ристић Аглаја

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *