Један несрећни случај

„Ја вам кажем, свима овде, да су то размажена дечурлија!”, госпођа Тот је кроз кашаљ изговарала док се држала за сукњу, остављајући свога мачка у крилу. То беше дебела, браонкаста животиња, мудрог погледа, као да и сама схвата потребу да мажење мора за кратко престати – газдарица, кад год је узбуђена би чупала делове своје гардеробе, па то ни сада није био изузетак. На глави је стајао стари дамски шешир са тилом, а хаљина јој беше кичаста, окићена представама цвећа што су опонашале радове холандских сликара.

„Понављам – од када је изнајмио стан овде, непрестана сумња је падала на њега. Висок, малокрван, изгубљеног погледа. То, сложићете се, није нормално стање, поготово када је неко студент као што је био он”, захуктала се и поново узе мачка у руке, а исти се кроз благи мјаук искези на остале чланове скупштине станара.

„Госпођо Тот, а ја вам трећи пут понављам, а сада је већ 19:30, да 1) ово није предмет расправе нашег састанка; напротив, предмет нашег, извињавам се, нашег састанка је питање да ли се овај несрећни младић, а наш комшија, уопште обесио или није и 2) свакако не могу унети у записник ваше приватно мишљење о њему, поред тога што истовремено и водим састанак и записујем ко је шта рекао”, раздражено је говорио председник кућног савета, док је прстима прелазио преко ћеле. Био је то човек средње висине, без косе и обрва; понекад би мешао слово „ш” са словом „ћ” и обратно, а што је било проузроковано неправилним распоредом појединих зуба. „Дакле”, наставио је једнаким тоном, „да ли се Спиридон обесио у свом стану на шестом спрату, у стану број тридесет и девет?”

Осврнуо се обазриво по холу зграде, прошавши погледом изнад глава учесника разговора. Салон је био мали, дванаесторо људи беше поређано на трошним подрумским столицама око председника који је чучао на ивици степеништа. Са обе стране улазних врата постављени су били прашњави сандучићи за писма, а изнад стајаше пар обешених слика излазећег сунца и некаквих рустичних приказа.

„Сагласан сам са госпођом Тот”, рече Артан незаинтересовано, палећи брижљиво смотану цигарету. Био је издужен, чак и сада док је седео на столичици. Иако је тек зашао у ране педесете, деловао је увенуло а седа коса се разбарушено мешкољила кад год би и најнежнији поветарац дунуо. „Међутим”, ту се замисли чешкајући шпицасте уши „мало је вероватно да је у питању стан број тридесет и девет. Видите, ја станујем изнад, али, са сигурношћу могу рећи да је место критичног догађаја једино и могао бити тавански део, који је одмах више моје спаваће собе. Наиме, када се догодила сва та немила ујдурма, чуо сам негде иза поноћи, како је нека столица треснула на тавану, а који ударац беше праћен затезањем канапа. Шкрипа дасака могла је искључиво потицати од тежине тела које се клатило на конопцу…”

„Прво”, улете госпођа Тот, хватајући се за сукњу, „то свакако нисте могли чути с обзиром на то да наша зграда, ма колико самотна и ненасељена била, поседује врло поуздан систем звучне изолације од крова па све до подрума. Међутим, како је све деломице инсталирано, а не према договореном са мајсторима – у целини, постављени материјал изолује распростирање звука само на доле, тако да ви одоздо нисте могли чути ни лавеж пса. Морали бисте боље резоновати за једног пензионисаног инспектора.”

„Побогу госпођо Тот”, узврати замахнувши цигаром непомирљиво, па се налактио на песницу, „У том случају ни ви сами нисте могли ништа чути, јер се његов стан налази директно изнад вас. Са друге стране, шта ако ни већ постављена изолација није урађена како треба? Мајстори су обећали да ће урадили само овај део, али још увек није јасно да ли су радове на њему спровели до краја – уосталом, ни фактуру нисмо добили, а све је плаћано на руке. Не заборавимо да је систем рађен веома давно, тек пошто сам се доселио у зграду, тако да је засигурно морао проћи кроз разне поправке и појачања. „И молим вас„ – ово је веома свечано рекао, подигавши цигару високо, попут парадне палице, „…последњи пут вам кажем, ја нисам инспектор, већ сам пензионисани заменик јавног тужиоца, та научите барем разлику између те две институције”, задихан, усправи се па поново седе.

Andrzej Mazur

„Хоћете ли, молим вас, овом човеку наредити да се остави дувана! Уосталом страшно сам алергична на дим”, гласно протестова госпођа Тот показујући знак на коме је писало да пушење штети људима и да је стога забрањено, обраћајући се председнику.

„Ниси алергична на дуван, него на твоје проклете мачке! Од када сте их купили, не престајете да кијате и кашљете…”

Препирка је трајала још пар минута, углавном око тога чије је здравље трошније, што је лукаво употребљено за прекуцавање записника од претходне седнице скупштине зграде.

Након тога, поступајући по апелу, председник замоли Артана да угаси цигару, мада то више није било ни потребно, имајући у виду да је догорела скоро до филтера. Бивши инспектор, пардон, заменик јавног тужиоца оде до канте за смеће и театрално пусти да се опушак сурва међу умашћене примерке дневних новина и пластичних боца, те се лупањем ципела о камене плочице салона врати на место.

„Задовољни?”

Госпођа Тот је, смешкајући се, намештала шеширић, а затим је погладила мачка који се шћућурио у њеном наручју у знак мале победе.

Утом уђе Леарт, плашљиви и дрхтурави господичић са радном торбом, онижег раста са негованим и извученим брцима који су на крајевима били завијени нагоре. Намерно је закачио ногом врата, не би ли га приметили, а затим, извинивши се присутнима (који нису ништа констатовали), седе на степениште уз председника, јер слободних столица више није било. Након што се удобно угнездио, упитао је, као да је нормално што касни, докле је догурано са састанчењем. Председник, не желећи да прекине станаре који су ћакулали око ко зна чега, шапну му на уво разлог њихове седнице. Овај је направио збланут поглед, разгорачио очи а уста му развукоше бркове у правилне иглице. Затим се јавно обрати свима:

„Извињавам се, нисам присуствовао од почетка, па и не знам о чему се дискутује, нити сам знао да се било каква дискусија данас одиграва, али (у том тренутку му нека женица са двоје мале деце добаци проблем око којега су се сви окупили, но успео је на вешт начин да пречује одговор), али бих само волео да знам, пошто сам у журби (тада у два наврата лупи своју ташну која је празно одјекнула ходником), шта сте одлучили у вези моје дозволе?”

Женица која му је добацила одговори: „Драги Леарте, о овоме смо још прошли пут говорили, и не можемо ти ништа рећи док се вештак грађевинске струке не огласи”, док га је с презрењем осматрала. Носила је крупне наочари мало укриво, преко чијих кракова је падала дуга смеђа коса. Дечица су била око ње и помно пратила догађања на седници, а једно би, с времена на време, ћушнуло друго, провоцирајући на игру, премда је реакција друге стране изостајала.

„Свакако, па ја сам то и обећао”, насмејао се и извадио из ташне налаз и мишљење вештака, „и ево, мој брат, иначе велики стручњак, и дугогодишњи сарадник најразличитијиих адвоката, парничара пре свега, дао се у овај подухват и, верујте ми, никада није омануо у прорачунима или процени изводљивости! Ако је то потребно, ископираћу по примерак за свакога од вас, мада мислим да је то сувишно, из разлога што нисмо сви присутни а и било би јако угодно када бисмо већ сада могли гласати о давању сагласности за рушење зидова.” Погледао је људе око себе, грицкајући длачице које су штрчале из негованих лукова брчића. Отворио је руке, а лице му се разви у раздражљив осмех, на шта су остали само хладнокрвно загледали. Мачак госпође Тот поспано зевну.

„Не, нисмо се тако договорили…”, настави женица, „…оно што је био предмет договора јесте да заједно изаберемо некога ко би нам урадио анализу.”

„Добро, али нисте ви једини који одлучујете о томе, ту су и остали, зар не? Уосталом ви радите у бакалници, не бих рекао да сте компетентни да тврдите да је мој брат стручан или није стручан – а ја увек стајем иза своје речи, увек стајем иза свога брата – ово је можда најбољи зналац из области коју, сви овде, врло мало познајемо”, био је задихан, брци му се спустише од врућине што је избијала из његових уста. Оставио је ташну на под, придигао се са степеништа те прстима стаде масирати чело, са кога су испадале фине пахуљице перути.

„Леарте”, надовезао се председник, након што је уздахнуо и облизао осушене усне, „о овоме смо већ причали. Твој проблем је изузетно комплексан – рушити зидове у једном стану – то још и не бисмо могли назвати проблемом, aли рушити зидове између два стана, а у једном од њих је изведен суицид – то је већ друго. Без решавања тог питања не можемо прећи на твој проблем – како ви то правници волите да кажете – претходно питање, је л’ да? Уосталом, ако ти се жури ти иди, ако не – слободно остани, а тебе ћемо ставити под… хм… (поче чкиљити очима задубљујући се у свеску), ево, нека буде претпоследња тачка?”, предложи председник, помирљивим тоном, као да је успео након дугог већања да пронађе компромисно решење.

„Пих! А која је последња?”, упита Леарт утучено, покушавајући да нађе бар трачак подршке у лицима осталих комшија.

„Заливање цвећа у башти”, одговори председник.

„Уф… Добро, остаћу још малко, ваљда ми послодавац неће замерити”, одговори љутито, јасно уписујући другима у кривицу њихово прећутно неодобравање, па поново седе на степениште, стављајући ташну под цупкајуће ноге.

„У реду, када смо већ то решили, шта ћемо са студентом?”, упита Артан, подједнако незаинтересовано, палећи нову цигарету, што наведе госпођу Тот да са презрењем искоси очи.

„Сада смо дошли до краја прве тачке (сазнавши да је ово прва тачка, Леарт баци торбу и зарони лице у шаке), а што значи да је сада кључно питање – само гласање. Дакле, питање је да ли се момак убио тј. обесио, да, да, можда је прецизније рећи обесио…Само да запишем. Дакле питање гласи – да ли се момак обесио или није? Ко је за?”

„Чекајте, само моменат!”, узвикну госпођа Тот, „Мислим да би требало ипак одлучити на који је начин извршено самоубиство…Наравно, сви смо овде сагласни да се одиграло у стану изнад мене – да ли је то у реду?”

„Наравно да није, већ је себи пресудио на таванском простору, као што сам већ рекао”, узгредно је, кроз заједљив смешак, прокоментарисао Артан, намештајући прамен своје косе што се одметнуо под благом промајом.

„Није тачно, ја сам вам то још јуче рекла, након што смо се срели на пијаци, је л’ тако, је л’ тако?”, она је сад млатарала прстом, упирући у њега, сикћући. Овај се само смешкао а затим повуче дим и избаци облак ка њој.

„Зар не видите, он то намерно!”, шокирано је дизала руке у вис, на шта мачак излете из њеног крила и завуче се између председника и Леарта на степеницама, „Реците му да угаси цигарету, гушим се, уосталом, ви сте овде власт, побогу”, након што је саопштила ово, театрално истресе нос у плаво-белу карирану крпу.

Andrzej Mazur

На то, председник одговори – „У реду, ко је за то да се Спиридон Х… Спиридон, Хру…ух, збиља, како се беше презивао? Нема везе. Ко је за то да се студент убио у стану одмах изнад госпође Тот, у стану број тридесет и девет?”

Седморо подиже руке. Сјајан осмејак је прелетео преко госпођиног лица, брзо га прикривајући једним кашљем.

„Против? Дакле, Артан, ви тамо… Та, само троје? Добро…Уздржаних троје такође…”

Председник однекуд извади наочари, као да га је било срамота да их показује, али их само окачи конопчетом око врата и стаде записивати изборне резултате. Прекинула га је госпођа Тот, зановетајући што Артан и даље пуши, што се не понаша као сав угледан свет и поштен па не „изиђе вани”, како је исти изгубио кредибилитет јер је демантован станарском вољом те би сад било пристојно испунити ову молбу, као и да под хитно престане да лаже како је она алергична на мачке. Но, председник се на то се није освртао, остајући сасвим предан своме раду, понављајући наглас оно што је бележио уз шушкање слова „ћ” када би у говору налетео на несрећни глас.

„Прелазимо сада на друго гласање… Ко сматра да се младић убио вешањем? Питам вешањем, јер нико до сада није понудио ниједну другу верзију овог несрећног догађаја. Мада бих, ипак, морао да упозорим моје драге комшинице и комшије да пазе како дају свој глас, јер, ако изгласамо да се дечко није убио конопцем, односно, вешањем, у том случају, верујте ми, састанак ће се одужити до једанаест док све не похватамо и док не скицирамо све верзије догађаја. Прва верзија, једина коју смо до сада урадили, и која је, чини ми се (а то је само мој лични став) најупечатљивија, представља до сада најамбициознији покушај да расветлимо ово. Дакле, ко сматра да је у питању било вешање?”

Осморо држаше руке увис – овима се сада придружио и Леарт који је цупкао левом ногом, напустивши дотадашњу, непристрасну позицију. „Двоје уздржаних. Ви госпођице, да ли сте и ви опет уздржани?”, упита председник мајку која је покушавала да раздвоји децу јер се добронамерно ћушкање претворило у отворену гурку, услед чега она само климну главом и поносно подиже ручицу, покушавајући да, у исти мах, исправи наочари. Деца, као да су разумела мајчину грађанску дужност, одступише од дотадашњег ратовања, па се погурише и сјатише иза њених леђа.

„Добро, дабоме да сте уздржани. То смо завршили”, отпевушио је председник подругљиво пискарајући оловком по хартији, док се мачак измигољио између степеница да би помно пратио шта се уноси у записник. „А ја ћу сада позвати, као што смо се и договорили.”

Изнад његове главе, на зиду, стајао је стари телефон марке М50, купљен, из простог разлога што, према признању појединих, тада неприсутних станара, свака модерна зграда мора имати свој телефон, за комуналне послове зграде, који би, у сваком тренутку, могао свима бити доступан. Временом (а то није дуго трајало), испоставило се да је исти предуго под кључем, да се користи превасходно у декоративне сврхе – а највише када дође делегација скупштине станара друге зграде за време појединих светковина или заједничких банкета. И ето, после скоро десет година, овај примерак швајцарске технологије је угледао светлост дана, цела три сата га је прала Наташа, иначе, тамошња кућепазитељка задужена за одржавање заједничких просторија, тавана, подрума и баште, а између осталог, и овог телефона. Сада је сијао блистав, црн, са бројчаником у чијем се средишту налазио број најближе полицијске постаје. Поседовао је два звонцета причвршћена при врху и слушалицу окачену о сребрнасту ручицу која се несигурно клатила на најмање повлачење врцкасте жичице.

Узео је апарат и замолио некога да му прочита број одговарајуће службе. Леарт устаде, те му брзо издиктира број, услед чега је председник окренуо погрешну комбинацију, па је инсистирао да се број понови, што је нервозни Леарт од муке и учинио, за нијансу успоривши диктирање. Након што је чуо телефонски сигнал, ставио је наочаре, које су до тада оклембешене висиле за вратом. Са друге стране се, одједном, промолио анонимни глас који је представио себе као дежурну службу локалне полицијске управе. Разговор је, ако га је председник ваљано пренео (а немамо разлога да му ускратимо веру поводом дијалога), изгледао приближно овако:

„Добар дан, зовем вас у својству председника скупштине станара зграде из улице Емеа Сезера број 2б, желео бих да пријавим један несрећан случај, знате”, па стави руку преко микрофона, као да је желео да стиша себе, „У питању је самоубиство.”

„Видите, ми за то нисмо надлежни, најбоље је да позовете, или ако вама тренутно није добро, чујемо вам по гласу да сте мало утучени, да контактирате СОС службу Центра за превенцију суицида. Ако хоћете, врло бисмо били ради да вам издиктирамо њихов број”.

„Хвала вам, али ја сам сасвим добро, заправо, никада се боље нисам ни осећао, а и вече је пријатно.”

„Чекајте, ви не намеравате да се убијете?”

„Ко, ја? Свашта, па наравно да не намеравам, оно што хоћу јесте да пријавим да је извесни младић, студент, Спиридон Х…Хур…Спиридон Хре… нема везе, наш станар Спиридон Х. извршио суицид већањем, пардон, хоћу рећи вешањем.”

Andrzej Mazur

Трудио се да своју говорну ману исправи, па је полако причао, развлачећи речи.

„Страшно. Да ли сте имали седницу скупштине станара? То нам је јако битно како бисмо могли да проверимо све потребне ствари, како би имали макар неке „прединформације” – а, знате, сама процедура за сазивање и одржавање ванредних седница када се догоди овако несрећан случај је најбоље средство за одбрану од лакомислених поступања и преварних понашања појединих станара који би поверење полиције волели да надиграју…”

„Слажем се, у потпуности се слажем – вас записник чека овде, а ја бих замолио да се што пре довучете до наше зграде – знате, јако је непријатна ситуација, ту је једна дама са двоје младе деце, она је стално нешто уздржана приликом гласања, али добро – како каже она – у бесмисленим ситуацијама је најбоље бити уздржан”, те је прекорно погледа, „деца могу да се секирају и плаше, па ту је онда и госпођа Тот, самоубиство се одиграло баш изнад њеног стана, а она је стара дама из угледне грађанске породице, елегантна, има две мачке које су јој једини род и испомоћ у старим данима, осим нас комшија који јој овде-онде помажемо колико можемо наравно”

Госпођа Тот је послушно климала главом на сваку реч председникову, а жена са наочарима је само одрично одмахнула главом – не због своје изјаве, већ због начина на који се овај опходио према њој.

„Свакако, одмах ћемо послати дежурну патролу, мислим да имамо управо једну екипу на располагању, станите за часак, само да проверим”.

Са друге стране трчање, саговорник се распитује где је нови ауто који је прекјуче дошао, а затим се, уз крчање сигнала, вратио:

„Свакако имамо потпуну услугу вама на располагању, само нам реците тачну адресу.”

„Мислим да сам вам већ споменуо, макар узгредно – адреса је Емеа Сезера број 2б.”

„Извините, за часак, само да проверим. (чује се благо типкање са друге стране, а сама веза је закрчала пар пута). Па ви сте, чини ми се, веома удаљени од нас. Кажите ми, само, како се зове насељено место коме припада ваш објекат?”

„Тешко да то можемо одредити”, председник уздахну а затим тугаљиво погледа комшилук, па бојажљиво продужи. „Међутим, поуздано знам да смо припадали двадесет година К-овском управном округу, чији је административни центар управо тај, истоимени градић. Након што је дошло до реформе јавне управе, део управног округа на којем се налази наша зграда припао је С-овском округу, који је, као што сте могли видети и у новинама уосталом, био претерано насељен свакојаким светом, те полиција у том делу наше земље није могла да предузима све мере благовремено, често је каснила или пропуштала да учини било шта, а чак је и сваљивала све обавезе на К-овски крај који после промене није имао никакве везе са нама, иако су нам константно у С-овском округу говорили да је и даље К-овско одељење надлежно за наше послове, с обзиром да на С-овске органе још увек нису пренета овлашћења – иако смо ми одавно већ били у њиховом рејону. Веровали смо након свега, да ће наш несрећни статус коначно бити решен када смо добили обавештење да С-овски рејон (дакле, наш нови округ) подељен на два нова: С-овски (коме ми више нисмо припадали, јер је знатно северније од нас, док смо ми доста јужније, доле, у равничарском делу и то скроз испод реке, ако се сећате) и Л-шки округ који је постао наш нови административни појас. Управо смо баш вас звали због свега тога, држећи се целе хронологије нашега премештања из једне надлежности под друге и праћење целе административне реформе у нашем региону, јер сте ви, као полицијска управа за Л-шки крај једини који има икакве компетенције над нама, макар и једну додирну тачку.”

Када је завршио, од напорног објашњавања му се стегоше груди, па је потмуло јаукнуо. Леарт му је придржао слушалицу да се малко истегне и размрда, па је поново узе и прислони на уво, када је ухватио полицајца након што је отпочео ново предавање: „Тако да бих вас замолио само да ми кажете у склопу којег градића, или, макар села се налазите?”

„Па, тренутно, не постоји насеље.”

„Како не постоји – зар ни сеоце?”

„Упс, извињавам се, хтедох да кажем постоји – ту смо ми, на жалост само једна зграда, осмоспратинца.”

„Зар нема осталих кућа или било чега око вас, бар нешто што би могло ваше пребивалиште да назове насељем, да вас, барем привремено, заведемо у књиге, или, ако сте остатак некаквог старијег места, можда да и преко тога потражимо…”

„Не нажалост, то је само једна зграда док се први градић налази двадесетак километара од нас – али (поносно нагласи) ускоро шемо, овај, ћемо зато добити пут (а он ће почети да се гради наредне године); додуше, биће смештен на два километра од нас, мада то неће представљати неки претерани проблем, уосталом, код нас је све равно, брзо се стиже, само човек да пусти корак…”

„Управо гледам податке о вашој адреси, није ми јасно ни како сте успели да добијете таблу са бројевима ни име улице, а да ли сте дубоко уверени да је у питању самоубиство?”

„Да, сасвим”, он погледа остале станаре, тражећи подршку у њима, као да су могли чути приватан разговор, „ево, имамо и записник, све је спремно – само да вас доћекамо.”

„То би заиста било примерено, но посве неизводљиво”, зашушта веза због дувања у микрофон, „Хајде, чак и да занемаримо то што се ви заправо налазите у недођији, што се налазите далеко од нас, па чак и недостатак путева – за то би била потребна организација читаве спасилачке мисије, а ми за то немамо средстава. Но, оно што је можда најбитније јесте тај проблем самоубиства, а се налазите ближе, да ми уопште можемо и доћи до вас, самоубиство би и даље било проблем али не ни непремостив – ми бисмо пришли, извршили саслушање појединих станара и спровели једноставан увиђај који би више био про форме, скинули би тело, те би се касније укључили и експерти који би обавили аутопсију или штагод. У овом случају, када сте нам саопштили вашу географску позицију, тачније, покушали да је опишете, проблем добија знатно другојачију димензију. Да сте рекли да је у питању обично убиство, јасно је да бисмо морали доћи – наравно, било би тешко и мучно, изискивало би одређене припреме – оно је опасно кривично дело, знатно повређује јавни интерес, у свим временским епохама и на свим меридијанима овај је злочин неприхватљив и све земље се удружују да сатиру убице свим снагама упрежући најмодерније технологије за свету ствар заштите права као и најистакнутије стручњаке – криминологе. Међутим, самоубица не вређа јавни интерес, само га потврђује – он убија самога себе, а не убија друге људе – у томе и јесте његова врлина. Не желим да улазим у то да ли је то злочин из неког другог аспекта или не – неко би рекао да су самоубице највећи злочинци, али за нас они свакако то нису – то није кривично дело, а, ако мене питате, самоубице нико не јури, и њихово несрећно деловање је само њихова ствар.”

Председник је беспомоћно слушао службениково наглабање, док му се мачак госпође Тот умиљавао, тарући се о његове сомотске панталоне што није ни приметио. Облизао је усне и са повраћеном одлучноћу покуша да врати разговор на нормалан колосек:

„Добро, хошете ли реши да нам не можете помоши?”

„Не, откуд сте то помислили? Напротив, ми ћемо вам помоћи, но само путем савета, а који ће вам бити од фантастичне користи. Имате неколико опција, а то морате имати у виду те ме пажљиво саслушајте. Најпре бисте могли позвати хитну помоћ – они воле самоубиства, само им морате рећи да је самоубиство покушано, или да се несрећник још увек бори за живот. Међутим, врло је могуће да ће вас прво упутити на полицију, па тек када полиција изађе на терен и пошто обави све задатке, тек онда хитна помоћ жели да реагује. Тако да вам не препоручујем овај пут – тешко ћете било шта постићи, а с обзиром на удаљеност ваше зграде можете прокоцкати поверење здравствених установа за неке доцније ситуације, ако вас када погоди болест или изненадна епидемија. Уколико им кажете да је у питању убиство, боље и не покушавајте, јер је ствар већ доведена пред свршен чин. Међутим, по мени, наравно, ово је само моје мишљење, најизвеснији пут јесте да контактирате дежурну службу за дезинсекцију – у нашим крајевима нема много инсеката, па се обрадују кад год им неко помене навалу бубашваба или мрава јер само тако могу да правдају буџетирање из општинске касе. Опет вас молим да не спомињете убиство – тада ће вас упутити најпре на нас, па тек када ми будемо свршили са свим нашим делатностима, тек би они тада дошли – наравно, пошто ми никада не бисмо дошли вама у посету, та епопеја би била готова јер без наше претходне акције ни служба за дезинсекцију неће изаћи на терен. У супротном – ако споменете самоубиство, рећи ће вам да позовете хитну помоћ, а ви пошто будете позвали хитну помоћ, иста ће вам рећи да сте били обавезни да позовете нас, још ће да вас изгрде за несавесност и непознавање основне културе, дакле, да ли сам јасна?”

„Свакако да сте јасни – да ли бисте били љубазни само да ми кажете који је број надлежне службе за дезинсекцију?”

„Само моменат. Имам овде све папире са важним бројевима, аха! То је 444-7272. Не заборавите – служба за дезинсекцију. Они су јавни радници и биће у обавези да скину тело и да га транспортују – можда ће све то потрајати, али бар ће посао бити завршен.”

„Хвала, довиђења!”

Сви су са нестрпљењем ишчекивали шта ће се догодити након спуштене слушалице, осим, наравно, Артана који је одсутно колутао очима и мајке која је нешто објашњавала деци држећи их за ручице. Председниково чело беше орошено знојем, а глатка ћела, која се потмуло сјајила с времена на време, сада је блистала под салонском плафоњером. „И?”, упита Леарт док је стојећки торбом тресао грудве перути са сакоа, на што се мачак штрецну те побеже у крило госпођи Тот.

„Имамо проблем”, смутно отпоче излагање председник, „изгледа да шемо морати да зовемо биро за дезинсекцију…”

На то се сви узбуркаше, многи су негодовали, тврдећи да то није професионално са њихове стране, други су кукали да ће се тело распасти, а већ је нешто почело да смрди (госпођа Тот је у овоме свакако предњачила), а понеки гласић, пискутав али са ставом, се ипак чуо а који је позивао да станари узму ствар у своје руке и сами скину тело (дрхтурави Леарт је био једини који је сматрао ово исправним решењем).

„Људи, људи, тише, тише, молим вас. Кукумавчењем ништа добити нећемо – молим вас – и не помишљајте да сами скидамо тело са конопца и да га вуцарамо километрима кроз степу, па побогу – шта ако нас неко види или, не дај боже налетимо на полицијски ауто. Не, не даме и господо, молим вас да ме саслушате – хајде да ставимо једном тачку на све ово, ево већ је пола једанаест.”

„Мислим да можемо гласати шта даље?”, јавио се један млађи човек, задригао и румен у образима који се није претерано истицао у јавним расправљањима, подржавајући својим гласом сваку већинску одлуку.

„Не, слушајте, ја сам председник, и молим вас да саслушате, већ смо изгубили доста времена на важна и пресудна бирања, хајде да се манемо тога”, продрао се уз комично бркање „ш” и „ћ”, а када је закључио поуздано да је граја утихнула, пређе руком преко темена и настави. „Ствари стоје овако – знам да ћемо се начекати, али боље је да сигурно кренемо ка решавању проблема него да не кренемо нигде или сами себе да инкриминишемо – дакле, позваћу сада дезинсекциону службу, они раде стално – и дан и ноћ, и сигуран сам да ће се довући до нас у најскорије време”, задихао се јако па се држао за груди које су га опет пресекле. „Сада ћемо се сви разићи и када се службеници нацртају испред наше капије, спустићу се доле да им откључам, а ви нас чекајте испред стана где се младић убио, извињавам се, обесио.”

Стајао је непомичан неко време док са сигурношћу није утврдио да су људи заиста почели да се удаљавају са седнице, неки се полако вукући уз степенице, док су остали пошли ка лифту, у тишини. Једино је Леарт остао да асистира, не би ли пожуривао председника са телефонским позивом и преписивањем записника од прошле седнице као и довршавања данашњег. Беше страшно фрустриран, свестан да не може оповргнути председников избор, али се макар трудио да утиче на његову успореност, а у томе се крила његова велика нада. Након што је нови разговор обављен – уз придржавање строге процедуре полиције попут неспомињања убиства или самоубиства – обојица отидоше у своје собе, директно у кревете.

***

Andrzej Mazur

Те ноћи нико није добро спавао. Председник се превртао са једне стране кревета на другу, константно премотавајући у глави сусрет са службеницима Бироа за дезинсекцију – рекао им је све што је било потребно, објаснио који је тип инсекта у питању, да је терор бубашваба и некаквих жуто-црних бубамара (које су се сјатиле код нас са неког шлепера допремљеног из Африке) превршио сваку меру, те да „поштен свет мора пазити где гази ако намерава да се не испрља”. Госпођа Тот је испрва заспала на канабету, пухћући усташцима док јој је њена подбула животињица грејала ноге. Нажалост, старица се пробудила тек око пола четири ујутру када је зглобови почеше изнова болети. У нормалним ситуацијама, сасвим је било уобичајено за њу да се врати сну, но сада, присетивши се неугодног сутрашњег сусрета одлучи да разбистри главу, те пристави самовар за црни чај, а који је годио ниском јутарњем притиску. Артан је цео дан био потпуно опуштен, премда је раније устао, па је држао да ће се на време успавати ако узме да чита књигу. Ставио је мрежицу преко немирне седе косе и тек што је прешао две стране, паде у дубок сан па захрка. Но, када је сат откуцао пола три, већ се био пробудио и, нервозан што изнова не може да заспи, одлучи да запали цигарету која га је расанила те је, унесрећен, наставио да пуши све до свитања. Леарту је можда ипак било најтеже. Шетао је по свом станчићу, гладио брке, па их кратио зубима, пљуцкајући оштре длачице на тепих. Чак се није одвајао од своје торбе коју је вуцарао од терасе до клозета и назад, а та је рута била најдужа и најнапорнија, омогућавајући му да се примири пред починак. Међутим, пред крај сваке поновљене туре, легао би на чаршавом прекривени тросед, ослушкивао различите звуке што су допирали из осталих станова (између осталог, и Артаново стругање), па опет започео ноћна марширања. Тешко је спавати ако имате толико страствено надање какво га он поседује, а што и сам признаје. Такве су особе анксиозне, спремне да ризикују своје здравље целовечерњим бдењима, плашећи се да би њихове наде у брзо и глатко остварење нечега могле исцурети баш као што сваки покушај да досегну добро којем аспирирају цури кроз прсте. И што би теже било постићи зацртани циљ, или, што би се тај песак у стиснутој песници брже празнио, то би нада постајала интензивнија, а, самим тим, његово спавање недовољније. Но, то оставимо психолозима – за нас је довољно рећи да је био убеђен да ће проблем бити решен сутра, да ће се састанак још у зору довршити и доспети до његове тачке дневног реда – а, ако не, да ће му сигурно комшије ипак дати сагласност, макар на неки полу-формалан начин. И на крају, ипак би било неправедно запоставити вероватно једину особу која је смогла снаге да мирно спава – мајку са децом. Она их је сместила у постељу, припремила ручак за сутра, очистила прашину у стану, и залила цвеће. Након свих успешно одрађених задатака, измрцварена се сручила у кревет и заспала најмирнијим сном, без хркања или гушења, заборавивши чак да скине наочари.

Тек пошто је свануло, закрчало је електрично звоно које је обавештавало да непознати посетилац стоји пред капијама старе зграде. Сви се почеше кретати ка договореном месту, ка стану бр. 39, месту несрећног догађаја, а где сада наводно све врви од буба; једино је мама спавала чврстим сном и поред вишеструког дрндања интерфона. Председник се истог трена нацртао у ходнику да откључа врата, као и да упали светло и припреми храну и пиће за госте. У салон уђоше мушкарац и жена, очито уморни, са дубоким подочњацима и рашчупаних коса. Испод закрвављених очију избијала је пара од влаге и хладноће начетог јутра. Стајали су пред председником дрхтурави, видно смрзнути (ипак је требало пешачити километрима ван Главног пута, не би ли се овај објекат имао на видику), иако су носили дебеле, гужване скафандере зелене боје. О леђима су били окачени канистери са отровом, а о појасу различите бочице и по руксак, те књижице које су личиле на отрцане тефтере. Председник је положио тањирче са двопецима премазаним путером и сирупом од кајсија на импровизовани сточић, а затим стави поред и бокал хладне воде. Након што се руковао са њима, понуди их скромним доручком.

„Захваљујемо, као да смо услужени”, одговорише истовремено, суморним тоном. Затим, руком показаше на списак станова, па двапут кажипрстима ударише на број 39 који се тешко могао разазнати од једне браонкасте скраме. Извадише своје бележнице, замислише се на секунд, па почеше лутати погледима по зидовима, но незадовољно упиташе: „Колико је сати?” Председник напето одговори да је већ шест и петнаест, те искористи прилику да им се срдачно захвали што су дошли до нас који смо удаљени, као и да ће им, уколико је потребно, понудити смештај, на шта су га само блентаво погледали, не изустивши ништа. Видевши да је придошли двојац тражио оловку, он им пружи неки свој графитни патрљак, те записаше пар коментара у свешчице и кренуше ка проблематичном апартману степеништем уз отужно фрктање, јер се лифт поново заглавио.

Испред улазних врата Спиридоновог стана, тачније, стана којега је био закупац, сјатило се тушта и тма света – па чак и оних који нису учествовали на јучерашњем састанку. Умногоме су личили на службена лица Бироа, са застакљеним беоњачама и уморним, пожутелим и пепељастим лицима, с тим што их, када су се јавни радници појавили, обузе некаква притајена радост. Многи су гледали постранце, као да се стиде, други су чак прекрили усне шакама скривајући благотворне осмејке, а трећи – они најснажнији, успели су да задрже своје нерасањене изразе иако су касније сви редом признавали да су били одушевљени и – да није било баријере каква је свечаност и подозрење јавних институција, чији су људи допутовали из далеког административног центра, из значајног града, вероватно би их дочекали као ослободиоце.

Госпођа Тот је испрва гледала у страну, а затим, када се мало ослободила, поче да их загледа издалека, анализирајући их. Напослетку, није успела да се суздржи а да им не приђе са мачком којега је носила под мишком. Нудила их је чајем и бисквитима а затим (када су потпуно одбацивали, прећутно, све њене понуде) поче да им приноси свога љубимца и говори како се они њему свиђају и како је дуго чезнуо за неким узвишеним бићима и људима ван ове зградурине. Када се малко ослободила, чак је отишла толико далеко да их је тапшала по раменима (касније се страшно суздржавала да их не загрли) и хвалила их као поштене и вредне младе људе који су спремни да раде свој посао и да би цео свет пропао без њих ако би се њихова Служба расформирала.

Са друге стране, Артану је његова несаница била потпуно несхватљива с обзиром да се пред њима држао као и на састанку, а онда се сетио да би то могло бити и услед сусрета са новим лицима која дуго није видео. И даље раван и апатичан, сада беше преморен, чак је и сметнуо са ума да скине своју мрежицу; па ипак су кроз њега везле танке нити ведрог расположења (што се видело на превојима браде и борицама) проузрокованог присуством нових прилика, иако су исте отишле у стан изнад госпође Тот, а не на тавански простор како је он то безуспешно инсистирао. У том смислу, Артан је припадао оној трећој групи, која је лицима преклопила своју веселост.

Леарт је представљао свакако другојачији пример – прекрио је уста рукама као да је крик хтео да му склизне са усана, и укочен од узбуђења расејано корачао напред – назад. Пружао им је руке да се упознају, тапшао по раменима, па је исхитрено утрчао у суседну шупу да донесе столице не би ли поседели уколико је то потребно, а онда се још више обрадова када су одговорили да „само желе да заврше посао и да се купе”. Када је то чуо, отпоче да прави круг око њих, млатарајући рукама и издајући наредбе како остатак не би правио проблеме док би ови калаузом отварали врата.

Мајка двоје деце је знатно окаснила – заправо, стигла је мало пре тренутка када је калауз последњи пут зазвечао отворивши Спиридонова врата уз прасак лакованог дрвета. Била је свежа и одморна, лика непромењеног од јучерашњег дана, коса сређена и очешљана, а од ње је допирао мирис јутарње кафе коју је претходно попила натенане, уз књигу. Оставила је децу у кревету, да се наспавају – рачунала је да ће све ово недуго трајати, те ће имати времена да се појави за њихово буђење. Иако је очувала свој уздржани став према целој тој ујдурми, није могла а да не провири кроз кордон који је Леарт направио, сада замахујући торбом. Угледавши како непознати људи разваљују врата, цинично се осмехнула и са одвратношћу прешла преко својих комшија који су навијали и бодрили јавне раднике, а после се склонила иза, прекрштених руку.

Када су шарке поиспадале, одушевљење се више није могло крити и сви су љубили једни друге, руковали се и честитали, а у знак захвалности се поклањали члановима Бироа који су само климнули главом. Најпре су они ушли у загушљиви стан који је смрдео на буђ и мемлу, а за њима су нестрпљиво навалили и остали, те кроз узани ходник нагрнуше у дневну собу.

Сунце је већ увелико улазило кроз мало прозорче са супротне стране овог ћумеза, раскриљених застора, па се све са лакоћом могло опазити. Са леве стране се налазила полица са разноразним књигама, од којих су најзаступљеније биле оне из историје уметности, о теоријама облика, архитектури и тесарским техникама и материјалима у вајарству. Са десне стране беше уметнут радни сто преко којега је био распрострт огроман хамер – папир начичкан скицама, те велика електрична лампа са скинутим абажуром поред и хрпом оловака и лењира разбацаних дуж ивица. На поду, преко вуненог тепиха лежала је оборена столичица, неугледна, са пар резбарених декорација на наслоњачи. Изнад, са држача на којем је некоћ био лустер, сада је на конопцима висила огромна макета птице, сачињена од танких дрвених гредица причвршћених ексерима и понеком гуменом пантљиком. Међутим – Спиридоновог тела, на опште запрепашћење, није било нигде.

„Где је?”, забезекнуто повика председник, док му је паркет пуцао под стопалима.

Станари су беспомоћно почели да претурају и преврћу ствари, игноришући апеле радника службе дезинсекције да ће они сами покушати да нађу описане инсекте и да заиста нема потребе да се обични грађани завлаче под намештај нити по угловима собе – јер, тобоже, целокупну опрему поседују и сваколика стручна знања – а уосталом, зато су плаћени и то њиховим парама, а од средстава пореских обвезника су и завршавали потребне школе да би се могли бавити овим позивом. Но, то није много умирило комшилук који је наставио да копа и растура по соби – невероватно је на шта је све спремно људско биће, поготово када је изневерено!

Бацали су се под тепих, не би ли нашли макар и најјаднију назнаку да је тело висило управо овде где сада „лети” мртва птица. Група од двоје је на коленима отпузала од остатка екипе, па се завукла иза библиотеке, јер наводно „самоубице воле да чувају опроштајне поруке на скровитим местима, не на видљивим – како би мучили оне што су им најмилији непотребним тражењима”. Један резидент, до сада непознат, угурао се испод стола покушавајући да проучи бразде на паркету које је направила столица својим металним, зарђалим ногарама, па је гмизао вамо – тамо увијајући се попут кишне глисте, истрајан у жељи да реконструише пад. Леарт је почео да чупа завесе убеђен да је неко пре њих (можда дечакова родбина или пријатељ – мада, како би ико могао да дође непримећено у овај удаљени крај?) дошао, ушетао и скинуо тело како не би висило; по њему је најлогичније да се налази, у том случају, тачно иза драперија, јер су биле непровидне и незграпне. Мајка, чија су деца сада придошла јер нису могла спавати од буке, улете у стан и поче да се дере „Шта радите то! Молим вас прекините, све ћете му упропастити!”

Затим, у пратњи деце коју нико није примећивао, покуша да каже нешто Леарту на уво, користећи његово раме да га досегне, пропињући се истовремено ножним прстићима. Овај је одгурну, а јадна жена удари главом о ивицу стола те се раскрвављена сурва на тепих, без свести. Дечица је брзо окружише и клекнуше а затим беспомоћно заридаше – једно ју је мазило по коси у којој се направи крвави чуперак, док је друго лупкало по образу и вукло за рамена. У том тренутку, председник врисну „Изгледа да инсект није овде – хеј ти – иди тамо, вас двоје – трк на ову страну! Хитно је, морамо да покријемо све просторије!”

Истог тренутка се размилеше по преосталим деловима буџака. Леарт је за задатак добио да претражи купатило, а Артан и госпођа Тот испарише у трпезарију. Госпођа је стално зановетала Артану како са недовољном преданошћу тражи, мада ни сама није знала шта је то што траже нити где је сама полазишна тачка потере. Све време је држала дебелог мачора за мишком који је меланхолично мјаукао, и жалила се „како је она стара, па не може да тражи”, и „ како је он ипак инспектор, а између осталог, млађи од ње, па још и мушкарац”, а које је реченице прекидала кашљуцањима или, избацивањем саливе носа у своју марамицу. Артан је био зајапурен и у потпуности посвећен послу те није ни могао чути зановетања старије комшинице – беше занесен идејом шта би могао да нађе, а што би се могло изнети као индиција да је тело било овде. Ради одмазде за непослушност, госпођа Тот му крадомице свуче мрежицу, оставивши косу да се таласа на танким сноповима ваздуха из хола зграде. У тренутку када је руком претраживао кесу са ђубретом испод судопере, нешто направи на његовој руци неколико огреботина, на шта тупо јаукну. Из кесе изјури црна, мршава мачкетина право пред госпођине ноге која је одушевљено цикнула: „Мици! Мици моја мала, па свуда сам те тражила љубави моја! Како си жгољава и несрећна, сада ће мамица да те храни и бићеш поново пуначка и лепа, баш као твој бата”, изговоривши, погледа своју другу, дебељушкасту живуљку под мишком упутивши јој пољубац; мачак љубоморно закмеча. Артан је полудео од беса:

„Знао сам да је та твоја мачкетина направила хаос, а баш сам се питао где је тај мали костур – изгладњујеш животиње до смрти, а мене називаш лажовом”, очи су му севале, а са усана је испадала пљувачна пена.

„Извињавам се, али нисам се ја бусала у груди како сам чула пад столице и затезање конопаца – ја сам само сматрала да се незгода догодила изнад мога стана, односно овде у броју тридесет девет…”, рекла је поносно, дижући нос и намештајући шешир, „уосталом, ја моје мачке храним, а ова је несташна па воли да се игра жмурке – то што су други себични и што је нико није ни неговао, то је друга ствар…”

„Како можеш то да кажеш! Само сам споменуо да сам то са канапима и столицом чуо, али нисам ни рекао да се то одиграло овде. Онај се обесио на тавану, као што сам испрва и истакао, док ова мачка прави карамбол по туђој имовини!”

Andrzej Mazur

„Моја мачка не прави карамбол, а поготово не на туђем поседу – напротив, она може да прави проблеме, а то чини искључиво када је зли људи не хране, а који и не помисле да ми пријаве да су је приметили – јер, немогуће да је нико до сада није уочио…тражила сам је већ три дана, не могу да дођем к себи од јада! И да знате само”, направила је увређен израз, скидајући шешир користећи га место лепезе, „ја ћу против вас пријаву, па ћемо се видети на суду! Уф, уз то и привремену меру, па да знате када ћете моћи тако са мном да прича бивши инспектор, само још…

„Још једном ме назови инспектором”, замуцкујући од гнева зацичао је Артан, кад утом уђе председник. Био је наслоњен на оквир врата и погнуте главе, са ћелом која је бацала светло по тањирима и есцајгу, а руке беху увучене у панталоне. Покушавао је нешто да каже, отварао је уста, али би их изнова заклапао, осврћући се иза рамена, ка окупљеној руљи, која је још увек ћеретала, мада, све тише и тише, док је потпуно није прогутао мук. „Доста, д-доста је било”, промуца. Па опет, као да је скупљао снагу, прошапута „Изволите код нас.”

У централној соби, где је и највећи лом настао, стајао је окупљен готово цео комшилук. То су сада били полу-људи, оборених глава, некако још више пожутели и пребледели него од несанице, умало прозирни. Понеко је чак и ударио коленима на патос, заривајући главу међу шаке, дахћући полако. Ко је био довољно жилав да окрене леђа, зурио би кроз прозор, према бескрајној низији што је пуцала под доконим сунцем или пар облачака што су виркали иза хоризонта.

Станари беху постављени у полукруг, опколивши деломице младог момка, који је унезверено прелетао очима по сломљеном столу, полупаној полици, књигама које су поиспадале на тепих са поцепаним страницама, ишчупаним завесама и одаламљеној ногари столице, зауставивши се на птици која је нетакнута и даље висила са плафона. Дечко је био уморан, вероватно је тек ушетао у стан са дугог пута, што се могло закључити по дугачком јесењем мантилу и кабастом коферу оивиченом металом и пратећим привеском на коме је писала позната адреса. Танка, плава коса била је неуредна а са белог, мршавог лица му се отимао врисак, кога само згрчени образи и јагодице задржаше да не побегне. Дотад онесвешћена мајка, са децом на грудима, поче да се буди, пипкајући рану. Угледавши новајлију, са усана јој се нехотице одао тих уздах: „Спиридон Х…”

Аутор: Миљан Јелић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *