Кућа број 13

Два студента, адолесцента, стигоше у варошицу. Јутро, сунце се на истоку рађало и својим зраковима дало знак за нови дан – нова енигма.

Станица, удаљена неких пет минута пешачења од градића, екстеријером није пружала утеху путницима. На једној страни је било локално гробље, а на другој страни пољане кукуруза и борова шумица. Поред те пољане била је станица. Кућерак саграђен од цигли. Ту ради Маки, старији човек, седе косе, увек намрштен, припит и занесен решавањем укрштеница. Испред је мала веранда, пар столица и клупом, увек резервисаном локалном алкохоличару Мити.

Двојица младића, након краће консултације са Макијем, упутише се ка варошици. По Макијевом упутству, свратише у паб „Гремлин“, где их је чекала старија жена, Дивна. У својој седамдесетој години изгледала је прилично живахно и раздрагано.

 „Добар дан, овде би требало да нас чека старија жена, Дивна се зове“.

 „Ахаа, вас двојица сте сигурно Филип и Немања, чека вас за столом на спрату“ – упути их конобарица.

„Добар дан, госпођо Дивна, ја сам Немања, ово је Филип“ .

„Е момци, добро ви нама дошли. Хоћете ли кафу или неко пиће?“

„Хвала, али, уморни смо од пута, било би боље да кренемо одмах.“

„Наравно, наравно.“

Возећи до њене куће, варошица није оставила јак утисак адолесцентима. Испуцали асфалт са понеком рупом. Људи, неки шетајући, поједини седећи испред продавнице убијајући „по једно“ , бледа лица и језивим погледом их испратише. Јутро је било сунчано, међутим, хладноћа је преовладавала градићем.

„Ево момци, стигли смо.“

Велика дрвена монтажна кућа, близу борове шумице, на крају насеља са огромном авлијом. У башти беху мале статуе анђела и мала фонтана од камена. Жубор фонтане, зелена површина, цвеће и статуе анђела били су права пероснификација раја. Испред је била веранда, дуж целе куће, са љуљашком, сточићем и столицама.

Направили су краћу турнеју кроз кућу. Од подрума до њихових соба на спрату. „Ово су ваше собе.“ рече она, дајући им кључеве. Собе су биле једна поред друге.

„А је л’ има овде још неког од станара или само нас двојица?“, упита Филип.

„Моја кћи станује овде, њена соба је на крају ходника, тамо. Данијела се зове. И имамо Невену. Она је овде пар месеци, али пролази кроз тежак период. Оставио ју је дечко, отишао преко ноћи. Од тада она мало бунца и каткад се разнежи па се расплаче.“

„Само због дечка?“ – цинично упита Немања.

„Синко мој, љубав је то. Може да те подигне у небеса нечија љубав, али исто тако да повреди као да ти неко зарије нож дубоко у срце само једним поступком или једном речју. Лепота, сјај, осмех, радост, међутим, бол, патња, недостајање, туга, све је то љубав. Кратко речено, љубав је осећај постојања. Будите мало пажљиви са Невеном. Причајте са њом, али јој дајте и простора да преболи овај период.“

„Нема проблема тета Дивна. Бићемо добри са њом.“

Дивна је отишла својим послом. У кући су остали троје младих. Филип и Немања у својим одајама, припремали су се за нови почетак. Дошли су као помоћ старој госпођи, приде да зараде нешто новца, како би наставили своје школовање. Власница куће је имућна госпођа. Отмена, и држи дисциплину. Момци би јој помагали око тежих ствари, преношење и изношење намештаја, цепање и слагање дрва, окопавање баште, скоро за све домаћинске послове.

Након што би обавили посао, седели би на тераси на спрату, иза куће. Поглед је био уперен у природне лепоте борове шуме. Међутим, поред те лепоте, у исто време се јављала сабласна нота те шуме. Као нека енергија, која је утеривала језу и страх.

Док су седели и уживали уз поподневну кафу, наједном се појавила Невена. Црвенокоса рашчупана девојка, са размазаном шминком од плакања.

„Ви сте моји нови цимери?“ – упита их незаинтересовано и навали се на ограду терасе гледајући према шуми.

„Да, ја сам Немања, ово је Филип. За тебе Неца и Фића. Хоћеш кафу?“

„Нећу. Колико остајете?“

„Договорили смо се на 60 дана. То је 2 месеца.“

„Много је то“ – рече она хистерично, „Не можете толико, морате да зовете неког да дође по нас овде! Цела ова варош је сјебана! Сви су овде сјебани! Убили су га, пили су његову крв! Она је вештица! Морамо одмах да идемо одавде!“ На тренутак је стала, као да је заблокирала. Поглед јој је био празан. „Не, није вештица…  Не знам шта говорим… Све је у реду…“ , говорила је ово, мало трзајући и као кад на тркама пиштаљком најаве почетак трке, отрчала је у своју собу.

„Хахаха јеботе, ал’ је ова прсла!“ – поносно рече Филип

„Искулирај мало. Идем да видим шта се дешава са њом.“

„Пусти је Нецо, нека се исплаче мало. Биће јој лакше. Попиј ово па да наставимо са радом.“

Још неких сат и по до поноћи. Сви су заспали осим Немање. Ноћна птица. Дописивао се са девојком. Све је било тихо. Зрикавци су певали своје песме, а свици су мрачне ливаде красили као што уметници красе овај свет.

Типкајући по телефону са осмехом на лицу, чуо је неког у ходнику.

Није много обраћао пажњу. Неко има слабу бешику или мала црвенокоса има неки ритуал да обилази собе, док сви спавају, у нади да ће пронаћи свог вољеног. Ионако је мало чудна, на први поглед.

Коначно кад је и он заспао или је покушао да заспи, зачуло се јако куцање на његовим вратима. Одговорио је да уђе тај ко год да је, међутим, куцање је настављено. Заправо лупање сада. Толико јако, да би тај звук целу кућу пробудио. Устао је да види ко је и шта се дешава. Испред његове собе није било никог. У ходнику такође. Помислио је на Филипа, има он те моменте кад прави пренкове. Чим је ушао у собу и затворио врата, опет лупање. Мало га је и уплашило. Тромо је изашао у ходник, обишао све собе. Сви су се већ били закључали, јер би се чуло окретање кључа. Вратио се у собу и заспао.

Јутро је било сиво и кишовито. Подстанаре је пробудила галама и вика из комшилука. Док су фруштуковали, Дивна је упала као специјалци кад улећу ненадно у некој просторији.

„Мали Мишо, од комшинице Маре је преминуо.“

„Колико је мали имао година?“ – упита збуњено Немања.

„Четири године и тумор.“ – Невена се убаци. „Доћи ћемо касније да запалимо свећу. Штета. Мали, не знам да ли је то добро или лоше. Није проживео много, свега четири године, можда је и боље што је напустио овај клоакни свет.“

„Не лупетај! Тај мали је могао да буде песник, политичар, глумац, ко зна шта је живот спремио за њега! Могао нешто да промени!“ – љутио јој одговори Филип.

Фруштук и кафу завршише у тишини. Да се не би каснили много, отишли су сво троје до гробља. На тренутак су помислили да је Невена била у праву. Кад су дошли, запалили свећу, мештани су их језивим погледима испратили. Гледали су мало у њих, мало окретали главе. Троје младих је осетило велику непријатност, па су убрзо отишли.

На изласку из локалног гробља, преко пута на станици, Мита и Маки их испратише необичним осмехом. Момци и девојка их уплашено погледаше, па наставише својим путем.

У повратку, Немања им је испричао његов догађај од прошле вечери, међутим, ништа нису чули. Помишљали су да је можда то била Данијела. По Невениним речима, она скоро никад не напушта собу. Увек је тамо, ко зна шта ради. Такође је наговестила да за време њеног становања код Дивне, никад није упознала Данијелу.

Прошла је поноћ. Немања је опет једини остао будан. Бар му се тако чинило. Опет је било лупање на врата. Мислио да је да нагло излети из собе, спречило га је то што је чуо као неко зујање, односно завијање и бруксизам. Уместо лупања почело гребање на врата. Полако се повлачио назад престрављен. Страх је преузео контролу над њим. Није знао ко је то, знао је само да не жели да види ту особу. Дошао је до прозора. Тромо га отворио, али није изашао. Мали Мишо коме јутрос свећу запалио, јуришао по дворишту. Смејао се, усхићен и певушио песмицу „Један два три, убићеш их ти, четири пет шест, па ћеш их појест, седам осам девет, види деву испод кревет…“

Од страха се онесвестио.

Сутрадан је свим укућанима испричао шта му се десило. Довољан доказ је тај што је био блед као крпа. Имао је напад дрхтавице. Помало личи на Невену са овим понашањем. Само је имао ноћну мору… Будала. Помислио је Филип. Радили су цео дан, али овога пута у тишини. Каткад би Немања, кад би правио паузу, обилазио око дела куће где је била Данијелина соба. Морао је да провери ко је она и зашто му не да мира. Предвече је покуцао са Невеном на Данијелина врата, а онда покушао на силу да их отвори. Врата беху закључана.

Негде око 3 после поноћи опет куцање. Нервозан и убијен овом делиричном игром, фрустриран и уплашен, Немања отвори врата. Била је то Невена. Уплашена. Хтела је код њега у соби да се сакрије.

„И тебе је напала та сподоба?“

„Не, није. Чула сам само кораке и шкргутање зубима.“ – онда се бризну у плач. Он је загрли, и отпрати је до његовог кревета. То је било њено прво спавање са другим мушкарцем од кад је њена јача половина мистериозно нестала.

Пролазили су дани и дани, Немања је променио свој лик. Смршао је доста. Изгубио је апетит, боју лица. Некад су пролазили сати, а он је стајао крај прозора и имао исти онај језиви поглед као мештани на сахрани. Гледао је празним погледом. Ноћима се чуло лупање степеницама, гребање, а од кад се Невена мало зближила са Филипом, чуо је и шкрипање старог кревета и врисак девојке која је доживела оргазам. Када остану он и Филип, говорио је као Невена „Она је вештица!“, а онда се искључи. Дивна је била све време ту, али није ометала момке током рада. Доручак, ручак и вечера су увек били сервирани на време. Кафа такође. Одлазила је код комшинице, као и свака старија жена, али чудног или необичног код ње, Филип није приметио. Напротив, деловала је врло брижљиво због Немање. Понашала се као да му је мајка.

„Баки, још двадесет дана и идемо. Ај молим те сабери се, шта ти је човече? Као да виђаш утвару сваке вечери.“

„Има нешто овде. Морам да сазнам шта! Можда сам полудео, али знам да има!“

„Невена ти је напунила главу вештичарењем! Да ли си ти нормалан?! Ми смо Ивица и Марица, па смо запали код старе баке. Само кућа није од чоколаде!“

У то Немања плану. Ухвати Филипа за ревере, и, иако је Фића био јачи и по грађи, Неца га је подигао са столице и треснуо јако о зид. Толика снага у изгладнелом и полу нормалном човеку.

„Чуо сам тебе и Невену како се крешете! Немој да ми продајеш муда за бубреге!“

„Ти си луд! Нити сам ја спавао са том сподобом, а и ти често машташ и халуцинираш!“

У то га је Немања свом снагом ударио песницом у стомак.

Предвече, док су Невена и Филип на ходнику расправљали о протеклим дешавањима, из Немањине собе је допирала нека необична песма.

Из приземља је долазила Дивна у спаваћици.

„Дечице, извините, да нисте видели онај мој кухињски нож?“

Збуњено одговорише да нису, а песма из собе је допирала јаче.

Дивна покуца на врата код Немање. Нагло се врата отворише, а он са ножем насрнуо на власницу куће. Убоде је једном ножем у грудни кош, на шта Невена врисну и отрчала у својој соби. Филип је скочио да одбрани газдарицу. Порваше се два ортака. Како су се као ваљак котрљали низ ходник, млатио је песницом час Филип Немању, час Немања Филипа. У току борбе Неца је испустио нож, а његов друг је то искористио и зграбио за гушу, обема рукама. Док се копрцао и борио за ваздух, успео је једном руком да дохвати нож. Зарио га је Филипу, прво у грудни кош, а онда у стомак. Тромо је са ножем устао и кашљао. Кренуо је ка соби где је била Невена. Несвесно је запевао песму „Један два три, све ћу вас убити, четири пет шест, онда ћу вас појест, седам осам девет, види деву испод кревет…“ Певушио је то и провалио у собу. Наставио је са песмом док је тражио Невену „Један два три, све ћу вас убити, четири пет шест, онда ћу вас појести“ – а онда када је дошао до њеног кревета, „седам осам девет, види деву испод кревет…“  Нагло клекнуо крај кревета, на шта је Невена вриснула у још јачи плач. „Добро вече Невена!“ рече оштро, па је зграбио за косу и извукао.

Држао ју је чврсто. Једном руком је стегао око главе, а другом је ножем, нежно и полако, прелазио преко њеног стомака, горе доле.

„Хајде сад да ми покажеш, где матора обавља ритуале!“

„Молим те, ако ми обећаш да нећеш никога да повредиш!“

„Само си ти остала, а да и мала Даца, скривена у мишију рупу! Када завршим са тобом, онда ћу и са њом да се обрачунам!“

„Зашто ово радиш?!“

„Ја? Не радим ја ништа срећо моја. То Дивна баца враџбине на нас, ја само хоћу да их се решим. А тебе да казним јер си ме преварила! Спавала са мном, тражила си да те чувам, да би се кресала са Филипом! Обоје ћете да платите за то!“

Нагло је повео према ходнику. На његово изненађење, једно тело је фалило. Није било Филипа ту. Збуњен и изгубљен, наставио је напред. Док је водио према степеништу, плач и јецај Невене је прекинуо јак пуцањ из пиштоља. Па још један. И још један. Немања се окренуо, Филип је лежао и из старог пиштоља, сигурно газдарицин, пуцао је у свог сасвим новог ортака. Немања је пао. На лицу је имао изгубљен поглед као у оним данима, када се одвијала метаморфоза.

Невена је помогла Филипу да устане, али нису напустили кућу. Не још!

Филип је, наслоњен мало на нежно и уплашено створење, мало на зид, дошао до циља. До Данијелине собе. Пуцао је у браву. Врата зашкрипаше и тромо се отворише. Соба је била скоро празна. На једној страни беше стари ормар са поломљеним вратима. На столици, крај прозора је била лутка. Пластична велика лутка која гледа кроз прозор, као у неком излогу. Изнад леве дојке, на џемперу је писало Данијела, моја лепотица.

Док су чекали помоћ из града, удаљен неких 20 километара, Невена је несвесно чепркала по соби. Застала је код породичне слике, Дивна и њена пластична кћер. Померила је ту слику, а у ормару се отвори пролаз. Збунише се обоје. Филип је припремио пиштољ и тромо кренуше ка ормару. На поду ормара се налазио тајни пролаз. Сиђоше обоје. Телефоном осветлише да нађу прекидаче. Кад упалише светла, Невена врисну од страха. Филип се скаменио. Просторија је била обавијена сатанистичким цртежима и симболима. На поду је био пентаграм. Лустер је личио на огроман свећњак. А на углу просторије је било тело, Невени добро познатог младића. Тело њеног дечка Марка који је „мистериозно нестао.“

Полиција и хитна помоћ су били ту. Одводили су их даље од тог уклетог места. Док су их водили, мештани, су их испратили истим оним језивим погледом, као кад су долазили и присуствовали сахрани.

Када су били на излазу из вароши, гледајући то место, Мита и Маки су им махнули и послали пољубце као да им поручују „Дођите нам опет!“

Аутор: Никола Момчиловић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *