Са бајком у себи

Хајде да се правим од данас да ми је живот бајка. Није баш да знам и умем, и није баш да морам, али хоћу. Све бајке не морају бити измишљене. Оне могу бити и стварне. Само, ако их тако схватимо.

Разумети бајку. Ко зна колико пута је слушамо или читамо? И сваки пут је нова, јер је доживљавамо и посматрамо са тренутних позиција у своме животу. Ми се мењамо, мења се свет око нас. Свет мења нас а ми мењамо свет. Из трена у трен доживљавамо промене. Оне су некада на боље, некада на горе. Али зато се очекује од нас да постанемо разумнији, умнији и толерантнији. Да правимо компромисе. Да прихватамо понекад и нешто неприхватљиво. Да се прилагођавамо околини. Природном, живом окружењу и неживом. Људима и животињима. Стварима и догађајима. И да увек све посматрамо са лепше и ведрије стране. Да посматрамо како нам живот чини уступке, а не како ми њему то чинимо.

Јер ми смо чаробни и јединствени свет: свет људи. А ко га чини таквим? Ми, сами. Ми смо дужни да то чинимо из једноставног разлога што смо добили пропусницу за ову планету. И што нам је маркирано место на њој. Што смо срећно приземљени на тло на коме јесмо. И што су нам дате основне координате бивствовања.

У њима се крећемо као да су наше сопствене. Решавамо једначине у којима смо сами једна од непознатих вредности. И то је наш основни задатак. Стићи до решења. Ми смо н! факторијел, позитивни умножак својих многобројних поступака. Или логаритам збивања око нас. Или степеновање проживљених истородних дана. Ми смо свашта понешто. Истраживачи спољашњег света у својој непосредној околини. И визионари свих даљина докле нам мисао досеже. Ми смо прецизна лупа својих унутарњих збивања. Анатомије и психе. Са одговорношћу за сваку ћелију, да је сачувамо у њеној мембрани, да јој не нарушимо структуру, уништимо једро, пореметимо заједнице система ткива и органа. Ми смо одговорни за сваки молекул, атом и јонски набој у себи. За неопходну хармонију дисања и пулсирања. За своје јединствено биће. На отвореном смо. Изложени случајностима и намерама. У центру универзалних промена. Изложбени експонати. Приступачни, додирљиви и лако рањиви. Спаковани у јединствену целину, Са жељом преживљавања, по сваку цену. Борци против болести и агресије. На удару, на вечитој стражи, изложени универзалној еклипси. Без мира и спокоја. Пожртвовани и жртвовани. Онако како време захтева од нас. По потреби и она друга, за друге, рука судбине. Зла пресуда. Оштрица. Немио посетилац.

Пиони светског поретка. Распоређене шаховске фигуре на табли земље. Кажу нова, давно побијена сазнања: Земља је плоча. И на њој су заиста уцртана поља. Још неодгонетнута. За некога су припремљена. Да ли за нас или за неког другог?

Упадамо у ступице колизије Своји смо и нисмо. Ко смо и зашто смо? Отићи ћемо, а сазнати нећемо. То је највероватније. Зато, окрет за триста шездесет степени и повратак на почетак. Утешна формула. Она која ће нас одржати у животу и учинити да га корисно употребимо. И да буде, баш онакав какав и треба да буде и какав, ако се мало потрудимо, и јесте:

Живот је бајка.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *