Позориште лутака

Сјај у даљини, врата су раја
Напред, као плава птица
Једна је сенка, ту близу краја
Фениксов осмех изгорелог лица

Беле капије на дохват руке
Само Она кључ да нам да
До краја пута, кроз тешке муке
Док не попусти конац са дна

Чека нас жена, на молбу слепа
Давно је разбијена небеска барка
Сећања олујна не беху лепа
Правда, пешчана кула, стаклена варка

Вуче нас назад стварности вир
Обасјаним путевима завлада мрак
За трептај губимо обећани мир
Глуви за свест, лоше читасмо знак

Касне су речи, опомена не вреди
Жртвовани не чују преживелих глас
Мрак вуче нове што казна им следи
Под претњом среће не пружамо спас

Не видимо туђе, своје бранимо грешке
Круг се никада затвори неће
Кроз трње, до илузије, стижемо пешке
Тако је завештано, док год се окреће

Benjamin Shine

                   Нити

Може се онај што конце вуче,
Ако стена у грудима куца
Ритмом страсти, линијом срца
Издати себе, вратити круг
Окренути назад на смртно јуче.

Не сме онај што нити кида
Експресијом моћи враћати дуг,
Тежину света дати за власти,
Алузијама рећи да нема части.
Болестан од конторле, биће без вида.

Еолски стубови храма
За једну грешку се руше,
Све више остајем сама
Вечни су људи без душе.

Елегија одзвања светом
Сада пристајемо на грех ћутке.
Тако издају нас наши свети
Иста сам као остале лутке

Ауторка: Јелена Илић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *