Petar Kralj

Na Stražilovu glumac govori
slavnu pesmu Laze Kostića

Kraj groba Branka, muze to slute,
Petar Kralj hoće pesnik da bude,
da s braćom sluša gorske cvrkute,

da kaže pesmu rajske požude:
Santa Maria della Salute.
I krenu glumac, tu nema mufte,

zazvoni rima lepote sušte,
da od miline dusi zaćute
kao uz žice zlatne laute.

I da ne bude neke zablude,
i da se mnogi tome ne čude,
Laza je Kostić, o, apsolute,

živeo pesmu svake sekunde,
gde svih vremena razlike ćute,
širio krila za nadahnute

bogove silne, kamoli ljude,
ljubeći srcem Lenkine skute
i mlade oči k’o u košute.

O, glumče-kralju, moćni uncute,
daješ nam kompas i azimute
da na nov način čujemo slute

Lazine ljute boljke, granute,
da u sve kute zore zarude,
gde za ljubavlju smrtnici žude.

O, svetski slome, o, strašni sude,
zar da razlika godina bude
kazna za čar što siđe med’ ljude

na ugod živu pakosti žute,
u zemne zamke, sitne feude,
tračeve, zavist i predrasude.

Pesniče-kralju duše lucnute,
čuješ li, glumac kazuje gŷde,
originalno reči se mute

tamo, ovamo i kojekude,
drugi ne mogu tako da gude,
to izabrani samo polude.

Poezija je sreća za ljude,
ona je izlaz kad nema druge,
donese sunce, obasja sprude,

dušine žice da sve progude,
Laza je im’o Božje sasude,
svu večnost za te, divni trenute.

Čuješ li, Branko, ove grgute,
i ti si dao lirske gugute
za Minin poj uz zvuke flaute,

svu svoju dušu, sve svoje žude,
ljubavne sne i gol-aute,
al’ život nosi i nokaute.

Sve je to s ove glave, sa lude,
oprosti, majko, crne škrgute,
razlog i zapon pameti hude,

koje sam slao kao regrute
bezbrade u rat, i u zalude,
a da još nisam im’o adute

za misli krute i sumanute,
oprosti moje grešne zalute,
nisam hteo da ikom naude.

Laza je dao oštre presude
Zmaju i Branku, pa ga još kude
da je ispao gori od Jude.

Geniji nose razne pobude,
imaju pravo i na zablude,
u njinom daru semene rude

sa Božjom klicom, nedotaknute,
geniji mogu i da polude
i da ispiju čašu kukute.

Sve to nestaje, te amplitude
vremenom tonu k’o barakude,
ostaju samo dela da sude,

a arlekini neka se čude
zašto prilike istini nude
laž i đavolje sile, nadute.

Čuješ li, Lazo, stari labude,
kako Petar Kralj sipa pelude,
grlenom žicom kadi usude

da nam ne šalju crne skaute,
nego da pesmom nište zloslute,
sve će se želje tu da probude:

glečere k nebu dići smrznute,
oživeti iz stena mamute,
to u zanosu proroci slute,

stvoriti svet bez novca, valute,
zadivićemo svetske kolute,
pronaći mlade Ajnštajne, lude,

da prave sasvim nove maršrute
sa majke Zemlje malo nagnute,
zvezdama ćemo pomerit’ pute,

u kosmos slati argonaute
da im pronađu sestre rasute
i živu dušu Lenke zgasnute,

Santa Maria della Salute!

Autor: Nenad Grujičić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *