Петар Краљ

На Стражилову глумац говори
славну песму Лазе Костића

Крај гроба Бранка, музе то слуте,
Петар Краљ хоће песник да буде,
да с браћом слуша горске цвркуте,

да каже песму рајске пожуде:
Santa Maria della Salute.
И крену глумац, ту нема муфте,

зазвони рима лепоте суште,
да од милине дуси заћуте
као уз жице златне лауте.

И да не буде неке заблуде,
и да се многи томе не чуде,
Лаза је Костић, о, апсолуте,

живео песму сваке секунде,
где свих времена разлике ћуте,
ширио крила за надахнуте

богове силне, камоли људе,
љубећи срцем Ленкине скуте
и младе очи к’о у кошуте.

О, глумче-краљу, моћни унцуте,
дајеш нам компас и азимуте
да на нов начин чујемо слуте

Лазине љуте бољке, грануте,
да у све куте зоре заруде,
где за љубављу смртници жуде.

О, светски сломе, о, страшни суде,
зар да разлика година буде
казна за чар што сиђе мед’ људе

на угод живу пакости жуте,
у земне замке, ситне феуде,
трачеве, завист и предрасуде.

Песниче-краљу душе луцнуте,
чујеш ли, глумац казује гŷде,
оригинално речи се муте

тамо, овамо и којекуде,
други не могу тако да гуде,
то изабрани само полуде.

Поезија је срећа за људе,
она је излаз кад нема друге,
донесе сунце, обасја спруде,

душине жице да све прогуде,
Лаза је им’о Божје сасуде,
сву вечност за те, дивни тренуте.

Чујеш ли, Бранко, ове гргуте,
и ти си дао лирске гугуте
за Минин пој уз звуке флауте,

сву своју душу, све своје жуде,
љубавне сне и гол-ауте,
ал’ живот носи и нокауте.

Све је то с ове главе, са луде,
опрости, мајко, црне шкргуте,
разлог и запон памети худе,

које сам слао као регруте
безбраде у рат, и у залуде,
а да још нисам им’о адуте

за мисли круте и сумануте,
опрости моје грешне залуте,
нисам хтео да иком науде.

Лаза је дао оштре пресуде
Змају и Бранку, па га још куде
да је испао гори од Јуде.

Генији носе разне побуде,
имају право и на заблуде,
у њином дару семене руде

са Божјом клицом, недотакнуте,
генији могу и да полуде
и да испију чашу кукуте.

Све то нестаје, те амплитуде
временом тону к’о баракуде,
остају само дела да суде,

а арлекини нека се чуде
зашто прилике истини нуде
лаж и ђавоље силе, надуте.

Чујеш ли, Лазо, стари лабуде,
како Петар Краљ сипа пелуде,
грленом жицом кади усуде

да нам не шаљу црне скауте,
него да песмом ниште злослуте,
све ће се жеље ту да пробуде:

глечере к небу дићи смрзнуте,
оживети из стена мамуте,
то у заносу пророци слуте,

створити свет без новца, валуте,
задивићемо светске колуте,
пронаћи младе Ајнштајне, луде,

да праве сасвим нове маршруте
са мајке Земље мало нагнуте,
звездама ћемо померит’ путе,

у космос слати аргонауте
да им пронађу сестре расуте
и живу душу Ленке згаснуте,

Santa Maria della Salute!

Аутор: Ненад Грујичић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *