Песник без строфе

I

дршће утрло лишће
и трули на прозору клен
ушиљена полуимбецилна стока
у парадним оделима
шљампа ми по уму
без идеје и стила,
пристојности и иоле шлифа
просипају право на мој живот
и одлуке
пласирају поруке за заостале
мајмуне
надобудне тајкуне стављају на трон
лажне докторате, видне плагијате
квази профе
песнике без строфе,
без написаног стиха
величају рекеташе,
хоће да их се људи плаше
па шта?
небитно, власт или не,
победнике или поражене
да ли је то нормално?
трују мозгове,
гурају ботове
па шта?
немамо границе,
нисмо држава,
севају варнице са свих страна.
падају недужни,
гласају мртви
имају два зуба, ружни су
не знају зашто, који су циљеви
они су омиљени у народу
трачери фурају живот у свом фазону
свих нас
па шта?

II

Сакривам у рупу све речи које бих излио на папир.
Ниједна од њих довољно не описује.
Лакше бих ти поклонио сав пурпур и сафир,
лакше би ми било да те опсујем

Псовно бих те као из стопа
и у тренутку бих пожелео да сагорим.
Не постоји фигура у песми ни тропа
да искажу колико те волим

Еј, лудо, плашим се одласка
и да би све ово могло да се сруши.
Стари намћор љубављу поласкан
несвесно те љубомором гуши

Не кажем „У реду је“,
само дођи и постани.
Нека она по свом делује,
пољуби ме и остани

куштрави ми косу више него што је,
смеј се, причај… или ћути…
не занимај се за сумње што се роје
убеди ме да су пољупци успутни

да је међу нама све океј
и да су то моје залудне мисли.
Да је пресрећан џокеј
који неће јахати и који виси

III

Поноћ своје чари навуче
и пришије ми изглед пијанца.
На прошлост гледам, и то од јуче,
као на хуморни свет мртваца.

Она седи с моје десне стране,
весела је, прича с околином…
Сад у секунд не могу да јој станем…
Европу бих спалио за толико…

Одвећ љубав не мисли о мени,
као труње у ватри што сагоре.
Мисли су јој мноме опапрени..
мртви се борци за победу не боре

Касно? Рано?
Ко увели лист кад покрије пахуља,
она се, о Боже… већ одавно,
од мене одљубила

IV

Седели смо, а да нисмо знали,
упознали се и растали
с мишљу да се више нећемо видети.
Успутна прича за шанком,
случајни погледи са застанком…
чудно је шта срце пре мозга примети

Усељење, августовски дан,
нешто сам посебно био пресрећан,
кад улећеш ти… скакутко
На путу за поклон добродошлице,
нас двоје, ко усред кошнице…
Смотао бих те у клупко
и чувао у себи

Весела ноћ пољупце не броји,
нико сем тебе не постоји…
ни свет. Само ти.
Прошпарт’о бих васиону
да ти дрпим звезду ону
која љубав може доказати

Аутор: Марко Цоњагић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *