Опсервација

Опсервација

Вече је пенушаво сневало
боце алкохола
док смо ми изигравали
падавине клишеа
Под пуном надстрешницом
једног газде
упијали смо ветар
како шири умрли јед
Ствари су другачије
када их гледа око
припијено уз магловитост
жутог стакла
оно зна да слутиш
и због речи те осваја

До те помрчине
нисам веровао у поглед
у неку замрлу моћ
телекинезе иза увета
У небо које помаже
праведном грешнику
да поверује у силе
и прекине неправду
Не пуца дрво
само од танких оштрица
што су овој планети
знане као тестере
Постоје јаче
али мање познате сабласти
давно заспалих предела
којих нема

И ти дуси постоје
само за наше зенице
за пишчев траг
и веру у чисту љубав
И за особе нежељене
вечно ужежене
од накупљене воде
у птичјим барама
Позајмио сам сабласт
неког мртвог ока
које лута без мајке
и погинулог брата
да умирим неправде
што изједају глисте
А ти црви нису ништа друго
већ убога жеља
да свет буде чистота
попут неба

То су мршава тела
заспала крај цвећа
и од њих сам украо
звездане оловке
Помоћу њих сам одвојио
из загрљаја
неочекивану драгу
која за ме је мртва
И једино је смрт
што преостаје да ћути
да сувим устима пише
боље него ико

Richard Claremont

ИЗОСТАЈУЋА СВЕТЛОСТ

Поезија је игра
у којој добија онај који губи
Сартр

I

Икористи прелепи дар који снева
учини папир горећом материјом
Прекрсти ужарене шаке и загледај се
зид је преплављен иконама речи

Покриј удове и дрхти у мраку
покушај да пишеш без светлости
Спознај како вера призива људе
то ненаметљиво срце мелодичности

Створи пламен око постојећег тела
левитирај везан као на ломачи
без слушања ражалошћених жена

прихвати јецај који се довлачи
Рецитуј поезију просјацима и стаклу
и не обазири се на ноћ поодмаклу

II

Никада немој писати пророцима
не вреди да човечност зна твоје име
јер звуци надолазе заборавом
обновљиве Плиме и бољка неопрезна

Верујем да ће се певати лакоћом
када буду залутали творци и Море
И ништа неће бити као стара зора
крхотине земље и тајанствене одоре

Остао сам веран сунцу и тишини
у празној књизи видим живот који јечи
у несвакидашњој близини ја волим

далеки жар устрептелости речи
Откриј гесло позајми летаргије и пене
можда ипак нађеш очи безимене

Richard Claremont

ПОЕЗИЈА ЗРЕЊА

Занесене речи потичу са небеса
волим подстрек који спаја аксиоме
захуктале завесе мирних доба
и улазни шток навикнут на промају

Прохујали одјек изазван олујом
и љубав која је престала у магли
месечину која одлази шетајући

не остављајући ништа иза себе
И замрачене собе исушених очију
суви пелин убран са врха света

Из зимског сна окрећу се музе
са утробом певајућих откровења
Мелодија духа те пролазности
преокрети речи и мршавих бдења

Венци ће сами бирати главе
да не би трње постало сироче

ПРИРОДА

Верујем да ће земља
почети да се жели и жели
све заробљене руље
потрчаће према њој

али само онда када сване
када открије се тајна
које плашиће се многи

Верујем да ће само људи
осетити страх од смрти

Птице ће и даље чекати
пролеће и песму
нико осим људи неће
заплакати као лишће

Зато је проклет човек
јер му је дата моћ
да сам себе уништи

да открије крв
или заувек пригуши небо

ПРЕ РОЂЕЊА

Не знам зашто сам одабрао
да постанем човек
зашто нисам искушавао земљу
док сам још имао моћ
Зашто једноставно
нисам одлепршао у јата
као и остале слепе птице
које проналазе очеве
А говорили су ми
непознати старци и чела
да ћу између звезда
пронаћи правог себе
Тамо сам већ био
и сумњао у било кога
у било које идеологије и сунце
Не знам зашто нисам открио
правог себе
као да су се небеса поиграла
бацивши ме на земљу
без тела без Поезије
коју сам толико сањао кроз мрак
Дуго сам писао о речима
али сада речи исписују мене
сећам се само залуталог сјаја
и замагљених очију
које су ми спонтано рекле
Зашто нисам упознао правог себе
док сам бирао
где ћу разјаснити трајање

Не знам зашто сам одабрао
да постанем човек
зашто нисам одабрао бела јутра
и летаргичне очи
Данас бих жртвовао све метафоре
за онај живот
из којег сам дошао

Richard Claremont

НОЋ ВИШАЊА

MCMLXI

Бранку Миљковићу

I

Грлио сам речи
мртва уста су ми дале
кости месеце свитања и ноћ
Од тог дана
који ништа не лечи већ зове
орлови се кљују
и воле потајно
И свет оста будан
поред звезде која не сија
где су краци
смерно стаклени и крти
Тамо је ноћ сва пуна елегија
а мирис дана јачи
него мирис смрти

Савест је ближа сунцу
о звери моја што ме изиграваш
да у обданици
не пронађем себе
Твоје сам благо слушао док горим
ал невидљиви су
и одсутни сви простори
за којима очи сањају

II

Окружен зидовима
где сви косци су мртви
и бледим остацима
лелујају се на ваздуху
Стојим као умртвљени
џелат према жртви
исписујем их речима
и миришем у слуху
Боје су тако јесење жуте
и док сви у мраку мирују
једино је моја рука неуморна сова
што због песме не зна
да ли царује у зраку

У мени је поезија
без свог правог рођења
тамо где пливају слутње
а тек плута дар
не волим зубље
које не постоје на папиру
Желим да им вратим
са звезда стари жар
Бела зора доводи
до убрзаног опадања лишћа
једино увек
преживи само пелен
Она ме дозива овде
у спајање два мора
ту сам већ одавно отпустио
корак зелен

Пливам у води
до средишта мртвог света
и видим зрно неба
што мотри на глед мој
Цури ништавило из зида
из мртвих сета
и облива ме зато што сам
заточеник свој
И увек ћу после црне песме
спалити птице
очекивати радост
и њихово боље лице

Аутор: Раде Шупић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *