Нестајања

Лежим у кади пуној сапунице. Кроз малу пукотину на зиду видим како пахуље хаотично пролазе и блокирају и оно мало људске комуникације која нам је остала. Сапуница се прилагођава мом телу. Као да га разуме, прелива се преко простора које ни ја не видим. Потом нестаје. Као и све остало што се прилагођава. Опет, осећам се кривом.

На оној страни, опет, ништа ново. Дани пролазе као да и не постоје, као да нису битни. Своје животе ондашњи народ сулудо сатире причама о другима, несвесни личног постојања. Нико ништа не ради да би било боље. Све стоји. Све, осим времена. Што време више пролази, људи постају злобнији, себичнији. Тек понеко младо лице успе видети свој одраз у огледалу, који је често прикривен копреном, те узме пут под ноге, дерући табане, стомак и сопствене очи. Нико то неће зацелити, осим њих самих. Од самих почетака питала сам се зашто је то тако. Зашто им је потребно да неко оде, па да схвате да све то нестаје, да нестају они? Имају ли себе? Свако другачији можда и оде, али остане у питању – могу ли без мене?

– Немој. Немој назад. Тамо је амбис, никада нећемо престати падати ако се вратимо. Нисмо навикли да падамо. Не морамо у висине, али добро нам је овде. Створили смо живот, оно што су они престали чинити. Одржали смо велико пријатељство, стекли нова. Волели смо, волимо и даље. Пусти. Нека нит ће нам увек бити закачена, макар за зубе, али руке су нам слободне. – рече ми она једног дана.

Знала сам да је у праву. Ишла сам даље, много радила на себи, али постојала је кључна грешка. Радила сам на себи због неког другог. Кад сам то мењала, настао је хаос. Немилосрдно, остадосмо затворени у кућама. Била је тишина, био је мир, али немир у већини људи који је почео да коље стварност. Зашто? Нико није знао остати, седети сам. Као да су са мајчиним утробама остали, зависни од свакога, од свега, ништа нису умели сами. Глад је наступила. Почели су да се грче, да се хватају за кору дрвета и да глођу, не би ли дошли до нектара који је нестао само због њихове немогућности да се побрину. Природа се обновила, а нико није могао да је види, јер су згрешили, јер нису слушали. Исто се десило и са међуљудским односима. Док је један растао, други је завидео, хтео још, хтео за себе, без да се помери. Напослетку су помрли, без могућности да их се поштено испрати. Не на онај свет. Чему „онај свет” кад нису знали да живе ни на овом који им је понуђен на длану?

Устала сам из каде и осетила како хладан ваздух струји преко мојих бедара. Цео живот сам хтела да имам претежно стаклено купатило и то сам себи приуштила. Хладна пара се није сливала само низ мене, већ и низ стакло које је правило пејзаже, као у блату које се повремено суши, а нико га не примећује.

– Осврни се сад мало на себе. Па не можеш увек ти бити ту. Пусти себе да будеш код себе. Пиши (диши), слушај нешто, гледај нешто. Спавај, знаш да ти је то одувек било потребно. Можда после овога можеш да одеш негде. Добро, иди тамо, али не само тамо. Ја сам тебе увек видео како повремено помазиш пукотину на стени. И као дете си знала да помилујеш зид, само зато што је ту. Хајде, мораш мало даље од зида. Мало иза зида.

Могла сам да одем, неколико пута. Увек сам се осећала кривом, не знам зашто. Мислила сам – ако одем, немам се чему вратити.

Грешка.

Могла сам се тако вратити.

Себи.

Ауторка: Горица Радмиловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *