Крик на северњачки начин

(одломак)

Над малим северним простором данима је пуцало небо. Из облака тешких боја, као да их је неко песницом обележио, лиле су кише тешке попут оне једне тајне коју свако носи са собом. Земља је омекшала. У њу се могао закопати свако, па и обичним ходом. Ко би рекао да ће промену донети тек један обичан крик. Не узбуђујте се превише. Крик који се чуо био је сасвим уобичајени јутарњи вапај петла јер је свануло. Добро, можете да се изненадите, јер ипак, изнад малог сеоског простора по први пут након дуго времена могли смо разазнати дан од ноћи. Последњи наговештаји киша полако су се стапали са бојом плодне земље, земље која ту кишу више није могла примити у себе.

С. искорачи из своје куће. Залетили смо се. С. искорачи из куће. То би било доста. Осврне се и угледа у дворишту испод прозора своје собе стари пањ где је некад висок бор стајао, онај чија су прса дотицала црепове кућа. Веома сликовито, протрчаше му животне слике смрти која се догађала тако често – она која учини да људи нестану (иако су неки од њих и даље живи). Из мисли које су водиле до потомака, једнако нагло као и из баре у којој се давило његово стопало, С. се тргао на крик петла и знао је да ће доћи до промене.

У. је лежала у својој кући, испред које је С. стајао. Невешто саграђен, тај дом имао је облик тунела на чијем крају се није назирала светлост. Била је то тешка ноћ. Добовање капи по прозору није помогло, напротив. Иако је знала да није добро, није могла да не мисли зашто су ставили баш двокрилни прозор, а дневна соба је плакала за Сунцем. Њене биљке су умирале, јер од светлости телевизора мало ко може дуго да поживи. Поред левог окна, на рубу прозорског симса, фалило је парче зида. Иако је знала да је тај недостатак проузрокован једним од многобројних сусрета чаша, флаша, чинија, па и њене главе са тим зидом, С. би се и данас заклела да је то она, па макар погледом, одвалила. Са малог недостатка поглед јој скрену на Д. која је лежала на кревету до ње. Није знала да ли Д. спава или не, али је у секунди успела и њој приписати све пукотине које су биле око и у њој. Одједном, Д. је била крива и због крика петла.

***

Када бисте мало боље погледали у ту заставу, могли бисте да видите да није тачно на пола копља. Не, не, немојте осуђивати што је неко то приметио. Неко и то мора. У двема просторијама последњих поздрава два човека лежала су на неколико метара удаљени један од другог. Наравно да су се знали, на северном простору се сви знају. Изнад њихових глава стајале су породице и, кроз сузе којих није било, примећивали да су их неки тамо људи јако лепо обукли. На речима се није штедело. Живот особе лево једна пристојна жена гласно је препричавала од самог почетка, па до самога краја. Пристојна жена је, такође, умела да се заустави у причању да некоме каже Добар дан. О особи десно се није много причало, али се врло често, ревносно, давало до знања свима, њему блискима, како њега више нема. Тако стојећи на отвореном северном простору, где је ветар, да је хтео, могао остављати дубоке урезе по лицу, С. У. Д. и страшно много људи могло је да се присети где се неко њихов све урезао. Била је то моћ потписа који не може да се избрише као обична слова са камена. Сви ти потписи оставили су вечне уговоре, сад запечаћене црном земљом и отиском целог тела.

Немојте нас погрешно разумети. Све је то било и све ће се то поново догодити, али на неком другом простору остаће потписи у отиску срца на зиду, док ће неки други, срасли са тлом, оставити траг и бити присутни, попут пешчаника. Међутим, морамо обратити пажњу сваки пут када чујемо крик, јер неки петао лети према небу и не жели да се врати.

Ауторка: Нађа Розати

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *