Кнедла без шљиве

Woman is the Sleeping Beauty, Cinderella, Snow White, she who receives and submits. In song and story the young man is seen departing adventurously in search of a woman; he slays the dragon, he battles the giants; she is locked in a tower, a palace, a garden, a cave, she is chained to a rock, a captive, sound asleep; she waits.

…counselling man to treat her as a slave while persuading her that she is a queen.

Simone de Beauvoir, The Second Sex

1.

Не, ми не можемо да опстанемо. Схватам то сваке непроспаване ноћи, кад не могу да заспим, а ти мирно хрчеш и бацаш месо од јуче јер имаш осетљив желудац. Кажу да је човек животиња научена на преживљавање. Пред спавање гледамо документарац о Јасеновцу и како су људи јели живинска црева и живе псе само да би преживели. Човек је мазохиста, или је сувише глуп у неуспелим покушајима пружања љубави другом више него себи. Рекла бих да је то, бар у мом случају. Мислим и гутам кнедле непрестано. Није ми гнусан оптимизам сам по себи, колико та потреба да морамо бити оптимисти. Покахонтас и Џон Смит нису били љубавници, све је то једна велика опсцена. Зашто си нервозна, љубави? Може један осмех, питаш ме. Ћутим. Ћутим. Ћутим. Мислим и ћутим и гутам кнедле, а ти ме грлиш и оклембељиш га на брзака у том нашем кревету.

2.

Буди ми се мајчински инстинкт, од како сам видела те твоје очи први пут. Али у овој соби је тако вруће. Моја девојачка собица, препуна књига, диплома и цртежа, била је хладна током целе године. Али овде је вруће, тера ме да кашљем. Тамо сам се наспавала поштено и увек сам била лепа. Да, била сам лепа. Сада сам поружнела. Дебела. Бледа. Добила сам боре, а и седе су ту. Опијам се вином свакодневно. Али теби то не смета. Увалиш ми га поштено на брзину, или кад сам ти досадна, одрадиш то сам. Ух, што сам се лепо истуширао, кажеш си ми са дивним сјајем у очима. Док уживаш, ја отворим прозор у нашој загушљивој соби, самозадовољавам се и плачем, као плавуша из Линчовог филма Mulholland drive. Славуји прелепо цвркућу.

Foto: Nađa Petrović

3.

Лагано дишем да те не пробудим. Чујем да си устао, и бесно лупаш вратима. Знам да је шест ујутру, али извини, љубави, не могу да заспим, вруће ми је, отворићу прозор само на минут. Само мало да уђе ваздух, не могу да заспим више у овом кревету. Ти устајеш бесно и затвараш прозор на спаваћој соби, опсовавши ме. Читаш превише те твоје књижурине, а ја сам тај који доноси паре, заслужио сам да спавам, раздрао си се док се мени привиђају сцене из романтичних филмова с флешевима моје преваре. Имао је зелене очи, причао ми о плесу, љубавној поезији и џезу. Моје име је Ехо и безуспешно дозивам Нарциса. Фројд би уживао у мом мозгу, али онај неизбежни, последњи томпус је крив за све.

4.

Не знам која је ово ноћ по реду да не спавам, али свакако је приближна броју опраних судова и прљавих мушких чарапа. Erasmus Wilson је класични сероња. СМС-ови од „прелепе студенткиње” с којом идеш на кафицу повремено након посла, ноћас су напунили твој инбокс, чула сам то лепо “ЦИНГ-ЦИНГ”. Нисам никад била љубоморна, нисам ни сада, шта ти је, пиле. Ћутим и гутам кнедле. Питам се, шта би Бекон рекао сада о времену, историји, прошлости, садашњости и будућности? Да ли су заиста садашњост и будућност старији од прошлости? Укус кнедли са шљивама лепи ми се за непца. Чини ми се да осећам њихов мирис. Почињем да лудим. Волим кнедле са шљивама. Љубавна прошлост је прећуткивање имена. Љубав је историја. Историја је кастрирање. Љубав су кнедле. Кнедле са шљивама као што је правила бака, док није завршила тамо. Ванилице, животиње, кућица, село. Дедина фрулица је тако лепо свирала… Никада нисам знала у којој ћу заправо кнедли наћи шљиву јер деси се понекад да буде празна. Али тако их волим… Чујем како неко дете плаче као да су му отели омиљену играчку. Плач, звук раштимованог клавира, Његово хркање и Цврлетово мјаукање. Мислим да ме боли глава.

Foto: Nađa Petrović

5.

Мејлови су још занимљивији. Док пушим ко зна коју на тераси и гледам у зору, схватам да не треба роварити по туђој прошлости, поготово не у паузама између рибања прозора, спремања вечере и читања Милтона. Ајде, Ана, покушај да спаваш, таласи, таласи, таласи, мисли на таласе, таласе, таласе. Оне исте које ниси видела годинама, док је он обишао цео свет са својим послом. Пиле, могли бисмо заједно негде, макар на викенд. Не можемо, Анчи још, чекај да ми се среди нешто са послом, ићи ћемо, ићи ћемо, ићи ћемо, ићи ћемо, ићи ћемо, ићи ћемо, ићи ћемо, ићи ћемо…

6.

Зашто не спаваш, опет? Идем у другу собу, да ти не сметам, вруће ми је. Идем да обуздам ту мачкетину више, морам да га кастрирам сутра. Немој да си га пипнула пусти га да ужива, кажеш и окренеш се на другу страну кревета док ја носим свој јастук на кауч. Ма не могу да спавам, идем да прошетам. Идем да прошетам. Идем да прошетам. Куд ћеш по киши. Куд ћеш по киши. Идем да прошетам. Идем да прошетам. Они могу да траже и добију све што хоће од сваке која носи сукњу а ми не смемо ништа да питамо док они хоће да знају где си била куда идеш. Ти спаваш. Ја сам Ема Бовари.

7.

Ајде лепи мој Цврле, знам да ти није лако, али неће ништа да боли, то ће Чика-Доца «цап-цап» и готово! Бићеш добра маца, пиле моје. Идемо ми лепо да прошетамо, мазо мој лепи!

Ауторка: Зорана Манић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *