Записи Михаила Соловљева

(Фрагменти)

„Фирер је одлучио да се град Петеребург уништи до темеља. После пораза
совјетске Русије неће постојати разлог за опстанак овог великог насеља.“

Наређење Немачке врховне команде, 23. септембар 1941.

Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао!

34. дан

Од велике хладноће у току ове ноћи, у нашем улазу су се смрзли: Сергеј Васиљевич, Роман Владимирович, Иван Викторович и Алексеј Петрович. Све млади и јаки људи. Када смо их нашли били су тврди и хладни као керамичке и порцеланске вазе.

Носеви поцрнели, образи пожутели. Заспали су. Нису смели. Синоћ је вероватно било и минус четрдесет.

40. дан

Хладноћа је све већа и гора. Не може се поднети. Воде нема. Смрзнута је у цевима. Топимо снег, прљави, крвави и пијемо га. Њихови топови пуцају стално. Уши су ми се прилагодиле детонацијама; деца не могу поднети. Малој Маши је јуче потекла крв из оба уха после експлозије у суседној улици. Мора да су јој обе бубне опне пукле. Крв скоро да јој нисмо могли зауставити.

На згради прозора одавно нема. Ноћу је најгоре када почне да струји оштар балтички ветар од реке Луге; сече и реже; промаја је сада нешто о чему најмање треба да мислимо. Улазних врата нити оних у становима између соба одавно нема. Заложили смо их све. Горе добро, али брзо. Буква се брзо троши али мирише. Угодно мирише. Помоћ стиже, једва и мало. Свако од нас добија сто педесет грама хлеба дневно. Педесет за доручак, педесет за ручак и педесет за вечеру. Радници и војници нешто више. Опкољени смо са свих страна. Помоћ стиже једино преко језера. Нисам никада ишао, али кажу да се зими тамо ухвати и по два метра леда; сасвим довољно за камионе и конвоје са храном (бар се надам да је тако, и тешим се).

42. дан

Ове авети од људи сада говоркају да ће извршити јуриш на град. Ако то учине, готови смо. Нико овде нема снаге да се бори. Људи су гладни. Нема више ни коња. Све смо их појели. Јутрос су се на троторару два људска бића тако животињски потукла око тога ко ће узети последње што је остало од коња – уши. Од цркнутог коња који већ неколико дана воња. Када се скувају, коњске уши су укусније од свињских папака, али наравно, када се скувају. Нико овде нема шибицу. Следовање хлеба је смањено на сто двадесет грама по човеку. Питам се само: ко ће нас пре сахранити ови што нас нападају или ови што нам дотурају помоћ?

50. дан

Јуче је пала граната у источни део града, у близини Машинског факултета, код пијаце, на пољану, где је било мноштво света. Трпали су снег у кофе и носили га кући, топили и пили воду. Никада нисам видео тако црвени снег, потпуно је био црвен. Од крви и откинутих ногу и руку тих несрећних људи људи. Као црвени тепих, који се простирао руководиоцима града у оно срећно време. Нигде белине. Колико ли се само литара крви излило из тела тих јадних и несрећних људи?

Око педесет људи одмах је умрло. Десет се нису могли препознати ни идентификовати. Још стотину је кукало, откинутих удова. Сви у глас. Тако складно. Као да је неко избодио хорско певање, тј. кукање и запомагање. Не знам колико је људи погинуло тачно од почетка опсаде, али град је десеткован. Питам се: шта чекају, зашто не освоје град и реше коначно ову агонију? Нико од нас не би пружио ни најмањи отпор.

Ми смо лешеви.

Sasha Freemind

54. дан

Хладноћа је неподношљива. Од велике влаге и хладноће, не знам како, ни зашто, многе гранате из њихових топова не експлодирају при удару у земљу и зграде, већ се само одбију и падну на пут. Нико им не прилази. Чак сам неколико пута то сам видео. Запамтио сам туп звук удара гранате о зид зграде и вибрирање када граната тресне о пут. На једној је писало црвеном фарбом:

„Драги руски грађани, умирите с љубављу, ваши немачки војници!“

Агонија којој нема краја. Наши немају намеру да нас предају, нити могу сада да нас ослободе, а они немају намеру да нас пусте нити сада да нас освоје.

57. дан

Људи су почели да се моле Богу. Кришом, наравно. И у овом хаосу увек ће се наћи неко ко ће цинкарити милицији ко се крсти и пали кандило (наравно, ако има шибицу).

Дакле, Борис Васиљевич је јуче гласно, вероватно у бунилу, дозивао Бога, непрекидно се крстио, изашао из зграде, и као махнит ишао крајем и викао:

„Бог. Бог и нико нас други неће спасити!“

Мислили смо да је погинуо; цело после подне је било жестоко бомбардовање, а предвече артиљериски удари – а он се вратио увече, изубијан, са модрицама и масницама под оба ока. Ушао је, сео и ућутао се. Све време је гледао у једну тачку. Мислим да је померио памећу. Ни са ким не говори. Нити храну узима. Воду не пије.

Докле може тако?

58. дан

Борис Васиљевич и даље ни са ким не говори. На наше противљење и спречавање ипак је извршио велику нужду у ходнику зграде. На наше згражавање.

„Боже мој, како се онолико исрао, када ништа није јео последња три дана?“, упитао се Анатолиј Иванович. Да није тужно, било би вероватно смешно. Овоме се не смеју ни деца. И њихова лица препуна су страха. Никада нисам видео тако испрепадану децу. Мислим да се никада неће опоравити, ми одрасли можда, али они никако…

70. дан

Немам вагу, али могу слободно да проценим, ослабио сам сигурно двадесет кила. Живи сам костур, као и сви уосталом.

75. дан

Немамо хране. Ни мрве. Професор Јуриј се досетио: почео је да скида лиснате и оне дебље бодље сапреосталих стабала јеле, и кува их. Нису лоше. Сем што су ужасно горке. Да имамо соли, осећао бих се као да једем сољанку!

90. дан

Професор Јуриј је донео неку стару вагу. Украо или нашао. Откуд знам. Није битно. Ако је тачна, онда имам четрдесет кила. Ослабио сам значи: тридесет шест кила у ова три месеца.

Старица Ивановна је умрла. Смрзла се. Ко зна кад. Професор Јуриј каже, можда већ недељу дана. Ништа нисмо осетили. Велика је хладноћа. Тело може дуго да стоји.

91. дан

„Гогољ је жив!“, узвикнуо је Борис Васиљевич, раном зором, око пет изјутра, чини ми се.

„Синоћ сам причао са њим!“,  наставља Борис Васиљевич. „Он није умро! У његов ковчег су ставили мртвог кера, кућног љубимца аустријског цара Фрање Јосифа!“

„Добро, Борисе Васиљевичу, седи, одмори, ево даћу ти мој душек.“, одговара му Анатолиј Иванович и милујега по глави.

„Али, он ми је то рекао, Анатолиј Ивановичу, стварно ми је то рекао…“

„Верујем ти Борисе Васиљевичу, али седи мало, одспавај, када се пробудиш, биће све боље, веруј ми!”

„Не, ти не разумеш. Ако је Гогољ жив, онда смо ми мртви, а ако смо мртви, онда не могу да нас убију! Да! Ми смо мртви! Не могу нам ништа!!!“

Сви смо га тужно гледали.

99. дан

Ваздушна сирена. Језив звук. Долази из снега. Из белине. Нигде ништа. Само бело. А онда, из те белине појављује се чопор тих гвоздених звери, које не бљују ватру, као у легендама, већ нам сеју зрна која испуштају из своје утробе, само што то нису она права житна зрна, која сада сањамо и силно желимо, већ она која убијају и пале.

110. дан

Кажу да су бомбама разбили сав лед на језеру. Ако је то тачно, питање је само дана када ћемо поумирати, а они онда ушетати у град. Јер, другог пута снадбевања нема.

Joshua Earle

123. дан

Ујутру ме је пробудио лавеж пса. Као и остале. Сви смо се сјурили до стана професора Јурија. Држао је малу пудлицу обема рукама.

„То је она. Моја мала. Гладна је“, рекао је професор Јуриј.

На питања како ју је хранио, скрио и задржао све ово време, одговарао је да је пола следовања давао њој, а пола себи. Анатолиј Иванович се забуљио у њега. А онда га је питао:

„Шта ћемо са кером?”

Константин Николајевич је рекао: „Зна се. Појешћемо је“.

Професор Јуриј се тргао, још више стегао пудлицу, која залаја.

Анатолиј Иванович: „Јеси ли ти луд?“

Константин Николајевич је казао:

„Умиремо од глади. Немамо више шта да једемо? Хоћеш ли да поцркамо? Уосталом, керетина није тако лоша, Италијани је једу, а у Кини је то специјалитет!“

Професор Јуриј је казао: „Ја не дам моју малу!“

Анатолиј Иванович је лупио шаком о зид: „Ни говора! Нисмо животиње, а уосталом, пас је можда заражен беснилом и козна још каквим болестима!“

Професор Јуриј је унео пса у стан и закључао се.

125. дан

Малој Маши се појавила гангрена на палцу десног стопла. Потпуно је поплавио. Професор Јуриј каже да ће бити фатално, ако се хитно не одстрани, тј. не одсече.

Машу не боли. Још. Када почне да боли, биће крај. А уосталом, такав захват се не може обавити у оваквим условима, каже професор Јуриј. У последњих неколико дана гранатира се само јужни део града. Наш кварт је за сада у миру. Осећамо само потресе и детонације. Цркла је пудлица професора Јурија. Професор Јуриј је плакао и ридао. Константин Николајевич је казао:

„Хајде сада да је поједемо“. Сви смо га изненађено гледали.

„Шта је? Шта ме гледате? Ионако је мртва, ником неће користити! Зашто да је не смажемо?“

„Будало, пас је сигурно болестан!“, рекао је Анатолиј Иванович.

„Па шта?“, одвратио је Константин Николајевич и наставио да нас убеђује како је керетина здрава, да њу једу и вегетеријанци на Тибету. Но, Анатолиј Иванович га је одлучно прекинуо:

„Доста! Нећу више да слушам такве грозоте! Покопаћемо пса иза зграде, и нико га неће такнути… јеси ли ме добро чуо Константине Николајевичу?!“

Константин Николајевич је окренуо главу, отишао у свој стан, гунђајући себи у браду, незадовољан и љут.

130. дан

Цео дан није било бомбардовања. Сви смо предахнули, ма шта то значило. Могао сам на миру да се требим од бува.

134. дан

Настављамо да топимо снег и пијемо га. Паша је добио грчеве, јауче од болова. Машу и даљене боли прст; поцрнео је, као угарак.

„То је мој угљен“, каже Маша. Сви смо ту, а не можемо јој помоћи.

„Живеће још неколико дана без болова, док јој се не погорша стање, а после…“, каже нам тихо професор Јуриј, да не чују Машини родитељи, који су били ћакнути и пре рата.

135. дан

Ујутру нас је пробудила страховита експлозија. У првом трену смо помислили да се догађа земљотрес. Неких пола сата доцније, иста ствар. Све се затресло. Тупи и продорни звук готово да ми је пробио ухо. Деца су почела плакати. Лустер у мојој соби (тачније, његови остаци) откинуо се од таванице и треснуо на под, тик поред мог кревета и моје главе.

Све оно што је висило на зиду од слика до чивилука треснуло је на под; чак се и неколико плочица у купатилу одлепило и пукло разбивши се о под.

Никада страшнију детонацију нисам чуо. Професор Јуриј стрчао је низ степенице:

„То је Дора!“

Питали смо професора Јурија шта је то? Ћутао је. Готово да се заплакао.

„То је топ. Тежак је хиљаду и по тона. Граната му има око седам тона. Дизајниран је касних тридесетих. Чуо сам и читао – убио је све око Стаљинграда. Погађа циљеве на тридесет и више километара. Послужује га више од хиљаду људи“.

„Шта је то, професоре, шта?“, питали смо га сви поново у глас, као у бунилу не могавши да верујемо да постоји такав топ.

„Топ-звер. Највеће и најдалекометније артиљериско оруђе на свету. Довукли су га овде. Све ће нас претворити у пепео.“

136. дан

Од како су Немци довукли Дору (која му је будала само смислила такав назив?) готово да нема ваздушних бомбардовања. Дора туче сам центар града. Зашто центар? Када тамо нема војних, а ни цивилних циљева.

„Тамо је смештен Комитет одбране града“, каже професор Јуриј.

„Где? Када је тамо чистина, све зграде су порушене – ливада као под , каже Анатолиј Иванович.

„Испод, Анатолиј Ивановичу. Испод земље је бункер Комитета за одбрану града“.

Питали смо га како то зна. Ћутао је. Тамо нема никог, сигурно. Дора испаљује највише дванаест граната дневно, почев од пет ујутру, до мало иза поноћи. Бројали смо. До сада гранате нису падале у наш кварт, сем на Пушкинов булевар, што је релативно близу, али сигурно далеко да би нама било зло.

Базалтска коцка која је уграђена у пут, није поискакала само тамо где је пала Дорина граната већ читав километар у кругу од удара, и доле према Лењиновом тргу. Коцке од базалта тешке по килограм и два летеле су увис од детонације као каменчићи на Пашиној праћки!

Никада нисам чуо за тако разорно оружје. Довољно је да падне пола километра од наше зграде и говови смо. Не од гелера, већ од земљотреса. Удар такве силине производи јак потрес тла, а самим тим и рушење наше зграде. Остали би смо затрпани под рушевинама.

Norbert Kowalczyk

140. дан

Мала Маша је зајаукала, и почела се хватати за ногу.

„Професоре Јуриј, помозите, како знате, молимо вас!“, запомагали су Машини родитељи. Професор Јуриј је само ћутао и скривао поглед.

145. дан

Борис Васиљевич је почео да виче:

„Другови! Николај Васиљевич Гогољ ми је управо дојавиода се Немци повлаче! Беже подлаци главом без обзира, браћо! Наредио им је њихов цар Фрања Јосиф!“

Умирили смо га, и дали смо му да једе сирове јелине бодље. Куваних нисмо имали.

„Мораш их добро сажвакати, Борисе Васиљевичу“, рекао је Анатолиј Иванович.

Борис Васиљевич је жвакао, а потом плљунуо и рекао:

„А, мени је Николај Васиљевич Гогољ казао да он и Фрања Јосиф једу кавијар и пију колико им душа иште купиновог вина!“

„Добро, де, Борисе Васиљевичу, седи, ево одспавај мало, па када се пробудиш, можда и набавимо то купиново вино“, опет га је умирио Анатолиј Иванович.

150. дан

„Маша се не буди! Професоре Јуриј!“, викали су Машини родитељи.

„Када је заспала?“, упитао их је професор Јуриј.

„Синоћ. Буди се увек око шест изјутра.“

Професор је пришао, погледао црни прст на стопалу, отворио јој капке, погледао јој зенице и казао:

„Сачекаћемо још мало, можда је ухватио дубок сан од умора.“

Онда је пришао нама и тихо нам казао:

„Нема сумње, ухватило ју је коматозно стање, беоњаче су јој потпуно жуте.“

„Има ли наде да се пробуди?“, упитао је тихо Анатолиј Иванович.

На то је професорј Јуриј одмахнуо главом:

„Не. Прст је већ почео да заудара, гангрена се шири по читавом телу, не верујем да ће до сутра бити у животу“.

151. дан

Мала Маша је умрла. Покопали смо је иза зграде. Она је педесет осма умрла у нашој згради. Мали Паша је остао сам, без другова. Она му је била једини вршњак. Испрепадан је, када говори брзо прича, а онда се наједном ућути, руке му се тресу. Никада код детета нисам видео особине старца на умору. Тако је млад, а тако стар.

155. дан

„Анатолиј Ивановичу, је ли и Наполеон на нас ударао?“, упитао је мали Паша.

„Јесте, Паша, давно, када ни ти, ни ја нисмо били рођени.“

„И ко је победио?“

 „Ми, Паша! Испрашили смо му гузицу, побегао је као миш!“

“Хоћемо ли ми и сада победити, Анатолиј Ивановичу?“

Анатолиј Иванович је гледао малог Пашу, помиловао га по коси, штипнуо га за образ и рекао му:

„Па, наравно! Има да их шутнемо ногом у тур и вратимо их назад у њихову Германију!“

Дечак се насмејао и задовољан отрчао у свој стан.

165. дан

Борис Васиљевич је поцепао доње рубље, откинуо комад беле тканине и натурио га на поломљену дршку од метле.

„Ја идем да се предам! Ако они заједно са Гогољем једу кавијар хоћу и ја са њима!“

„Врати се назад! Одбиј!“, дрекнуо је Анатолиј Иванович, готово изгубљеног стрпљења.

„Што се ти дереш на мене?“, уплашио се Борис Васиљевич.

„Будеш ли наставио да се лудираш, Борисе Васиљевичу, завезаћемо те за ову пећ, јеси ли ме разумео?!“

„Пусти га, Анатолиј Иванивичу, није он крив“, говорио је професор Јуриј.

Но, Борис Васиљевич је запао у оно стање када се није могао више контролисати:

„Ја сам опет синоћ разговарао са Николајем Васиљевичем Гогољем и он ми је потврдио да је цар Фрања Јосиф лично наредио да се немачим војницима шаље кавијар на фронт! И не само то: цар Фрања Јосиф је поручио да акопредамо град, он ће Николаја Васиљевича Гогоља поставити за цара и Русија ће опет бити царевина, и онда ћемо опет сви јести кавијар и моћи ћемо идемо у цркву молимо се богу!”

„Зачепи! Споменеш ли још једном Николаја Васиљевича Гогоља, разбићу те као џак кромпира, јеси ли ме разумео, Борисе Васиљевичу?!“, заурлао је Анатолиј Васиљевич.

Борис Васиљевич се ућута, стави себи преко главе ону белу крпу, седе у ћошак и поче се церити.

Brunel Johnson

170. дан

Ни птице више не пролећу изнад града. Понекад се чује лепет гавранских крила.

„И ове птичурине раде за Немце!“, повикао је, у немоћи, Анатолиј Иванович.

173. дан

Радио више не емитује никакав сигнал. Сад смо апсолутно одсечени од света. Забрањена је предаја града. Питам се само: када одлуче да га предају, шта ће ли онда имати да предају?

175. дан

Сећам се оних лепих времена. Чучим у чошку свога купатила главе забијене под шал и слике ми се пред очима смењују.

Булеваром иду аутомобили, аутобуси и трамваји. Дуж булевара, лево и десно, алеје цвећа и прекрасног зеленила и дрвећа. Деца се играју. Вриска, граја. Смех. Сећам се оних питомих пејзажа изнад града, и око града, који су умели да буду тако питоми и лепи у пролеће и лето, а тако свирепи зими, као сада. Сада су, заиста, најсвирепији. Сећам се оних степа и тајги у Белорусији и подмосковљу, које се тако лепо виде из воза, када путујете. Бескрајних поља жита и пшенице. Река, ледених и чистих потока, које сада прља и трује њихова солдатеска. Можда више никада нећу видети све те лепоте.

180. дан

Јутрос се Борис Васиљевич бацио са крова зграде, доле, на плочник. Али је пре тога успео да заурла и све нас пробуди.

„Залепио се као палачинка“, рекао је професор Јуриј и први пут се прекрстио. Анатолиј Иванович је дубоко уздахнуо. Машини родитељи су заплакали, сетивши се, своје Маше.

187. дан

Пала нам је на памет риба.

„Зашто не бисмо на реци испод леда мало рибе извадили, јесте да је опасно, исплати се!“, рекао је Константин Николајевич.

Ни нама осталима се та идеја није чинила лоша. Увече смо се спремили и запутили ка реци, већ на око стотину метара од обале затекла нас је стража. Неколико војника је дошло да нас упозори да не прилазимо обали и да не покушавамо да ловимо рибу из реке, јер Немци пуштају некакав бојни отров у реку и да је риба затрована.

„Шта ћемо јести?“, упиташе се наглас Машини родитељи.

„Говна.“, рече  Константин Николајевич.

„А када ни тога више не буде, шта онда, Константине Николајевичу?“

„Једите говна! Марш!“, брецну се Константин Николајевич.

190. дан

Зими нема краја.

„Ако се овако настави, ни у јулу неће бити изнад нуле“, рекао је професор Јуриј.

195. дан

Нема више сова. Колико их је само било до почетка опсаде. Испред улаза, на стаблима јеле и борова знало је да се начичка и по десетак тих ноћних птица. Онда разговарају. Усклађено. Господски. Једна другу не прекидају. Не виде се, само им се очи светле у мраку, и чује се њихов умирујући хук. Разговор и полемика, где те ноћи има највише мишева и како их је најбоље опколити.

196. дан

Питам се: зашто нас оволико мрзе? Од пољских Панова, Отоманског царства, Енглеза, Наполеона, Јапанаца, Шваба, није се нашао нико ко нам није зарио нож у слабину. Пољаци су нас убијали и сатирали читав Стари и Средњи век, Наполеон је ушао  дубоко у Русију, до Москве, а његови су солдати палили и наше цркве у коњушнице и клозете претварали, а Хитлер сада, ево, премашио га је.

Је ли руски војник некада стигао до Париза, Лондона, Берлина, Токија, Цариграда, палећи и убијајући ове градове? Је ли руски војник некада харао и пљачкао народе ових градова, је ли некада робио ове земље? Није. Па опет нас не воле.

Био сам двадесетих и тридесетих година по Европи, Немачкој, Пољској, Француској. И свуда чујем исту причу о нама:

„Руси, дивљаци, примитивци, комунисти. Монголоиди, то су ти Руси! Треба да добију по њушци! Вратићемо ми њих у Азију!“

То сам чуо. Готово исте речи и у Пољској, у Немачкој. Рус нема да нема ту врсту нетрпељивости према Немцима и Енглезима. Нема. Ни војник, ни политичар ни руски радник ни сељак. Ни један просечан Рус не би узео пушку и без разлога кренуо да убија и пали по Немачкој и Румунији, како се то Немцима дешава. Мислим да смо ми, Руси, другачије справљени.

198. дан

Док немачки војник на фронту стално слуша Лили Марлен и машта о женској (понављам: о женској, не о жени!), и стално говори: „Дајте нам женску, женску, само да је женско“, иако кући у Дрездену или Минхену има породицу и децу; совјетски војник, видим то и чујем, мисли о детету у колевци, о својој домовини; он није направљен да убија с намером, као робот или машина, као што то чини данас немачки војник. Отуд и толика осећајност и осетљивост Руса. Ко би се без емоција толико клао и убијао у Револуцији 1917-1922?

Rene Böhmer

200. дан

Почело је да отопљава. Али, опет нема птица. Ово је мртав град.Наша одбрана готово да ништа не ради. Знају да Немци не могу ући у град и готово да се не бране од артиљерије и бомбардовања (а не би имали ни ефекта). Ово може да потраје још десет година. Шта ће бити када нас све побију. Браниће празан град. Уосталом, можда им је тако и лакше. (Ово ме води на једну језиву помисао, коју немам храбрости да запишем.)

202. дан

Већ недељу дана немам столицу. Немам затвор. Једноставно, нисам ништа јео. Стомак ме не боли. Пре јесте. Професор Јуриј ми је рекао да пијем мокраћу. Гледао сам га збуњено.

„Здрава је. Можеш и руке да опереш. Она чисти све, попут алкохола.“, казао ми је.

Ипак нисам смогао снаге да то урадим.

205. дан

Најфантастичнија ствар јесте што је сада већ две недеље преко десет степени, снег се у граду отопио. Међутим, са друге стране, снег стоји. Не топи се.

„Бог их кажњава. У снегу су дошли, у снегу ће завршити!“, каже једна старица.

210. дан

Све је почело да отопљава. Несносан смрад се шири градом. Нису сви у току зиме нашли времена да покопају своје мртве људе, цркнуте керове и мачке. Сада се отапају, и све ужасно заудара. Грозно је.

220. дан

Доле, на Ушћу, у реци, право је гробље. Око хиљаду лешева изашло је на површину испод отопљеног леда. Трупови плутају, модре боје, дебели, набрекли, надувени, иако су то били мршави, изгладнели људи.

„То је од бојних отрова које су Немци пуштали у воду“, каже један војник, „у тела је ушао отров, зато су такви, најбоље је не прилазити им неколико дана“.

225. дан

Ваздушни напади почињу поново. Народ, нарочито деца, су се обрадовали лепом времену, потпуно заборављајући да рат и даље траје. У то је пре много горе и ужасније чути ове језиве сирене.

230. дан

Шта данас записати? Секао нокте с ногу и руку; потом их кувао на благој ватри, и онда их јео; пецка у стомаку; обријао се око поднева; ухватио случајно неколико мишева и нисам их појео – нисам могао; а професор Јуриј ми је причао да је један Василиј из Тељешовљеве улице ухватио пацова и појео га, каже уопште нису лоши, само мало жилави – морају да се добрано сажваћу.

Аутор: Алекса Ђукановић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *