Загрљај, река поетска

Посматрах га са прозора. Беше ослонио тешку, а мршаву главу на кошчате руке. Само сам неколико пута осетила да нешто изнад вуче моју истинску вољу и повучена тиме изнад, ја му без размишљања потрчах. Никада до тада се не бесмо загрлили, и док ово пишем, тај загрљај још увек траје. Обоје смо проклели Бога, па је лично тај Бог моју непокретност обљубио и повукао горе, ка њему. Ја сам као светлост брзо ишла ка њему, али се у језику та брзина рашчланила и време се беше поделило:

Први степеник: Биће које је наслонило тешку главу на кошчате руке – не мрзим! И никада се не могасмо ти и ја наћи у језику, недостатак мога језика напунио ти је масно ткиво испод пазуха – грактањем, недостатак твога језика мој је чир испунио завијањем псета када му умре господар. Нити једна твоја реч не беше у мени, нити једна моја реч не беше у теби да растури песме смрти, да отера слепе мишеве који су нам вребали главе.

Други степеник: Можда смо били веома слични а да то никада нисмо знали, и ја кажем: спустићу се до тебе, а можда се и уздижем до тебе. Страшно је ономе ко путује, а дрво за којим чезне буја под земљом коју напушта, страшно је. Kолико мљацкања поделисмо, срећни што имамо прилику заједно да ручамо, без снаге да ишта кажемо. Рођени у истој љубави, како бисмо уопште и могли говорити? Лакше је и слађе било јести грожђе и леблебије.

Ilustracija: Li Songsong

Трећи степеник: Ти уопште ниси жив онолико колико си жив за мене. Ти си за мене жив као што је Лутка за дете од три године жива, и ја ти увек одрубљујем главу, против тог нагона не могу. Завршаваш међ’ смећем иза срушене куће и твоје тело лижу умоболне мачке. Ипак, враћаш се са посла и да није тог твог посла, ја те никада не бих могла осетити живог, јер си ти увек бивао у мојој свести мртав када би некуд одлазио, а поново жив када би се на вратима појавио.

Четврти степеник: Са тобом ћу, завршити на сметлишту и наша гола тела ће се помешати онако како нити један смртник неће бити у стању да схвати, а камоли да осуди, а црви, исти такви – неће ни доводити у сумњу наш морал и нашу разборитост. Слузави ћемо бити, а из наше ћутње ће цветна и језичка бића узимати мирисе и рађати опојне дијалоге, коначно, коначно, водиће се дијалошка поема у живима, о нама, мртвима, за које језик тешко налази објашњење. Али мирис! Мирис цвећа који дотиче наша тела разорена ћутњом! Тај Мирис! Помисли само да је мирис у ствари – језик, тај центар смештен у најпримитивнијем делу нашега мозга, у оном који потиче још од наших далеких предака.

Пети степеник: Ја сам џин од сто деведесет килограма, толико сам тешка сада, када трчим теби у загрљај. Негде се сигурно заратило. Ти ме још увек не видиш и не слутиш да ти у сусрет иду на милионе војника, и да је у теби исто толико војника, љутих и наоружаних копљима и мачевима.

Шести степеник: Трава ми говори да се вратим, стене да наставим, реке да се вратим, мора да се утопим, земља да се укопам, небо да нестанем у сопственој силини, о да макар природа у мени може зауставити ток, но не! Беше се знатно увећала њена чежња и као горску вилу ме уздиже изнад граница тела, те ме обуче у боје: у зелену – у којој се постоји, јер се у земљу неће, а у плаво се хоће, зелена је(сте), у љубичасту олисталу јакаранду ме обуче такође, те ме простре све до оца мога, из мене и црвена крв проклија али успех да је скупим у себе неповратну и први пут помислих: Зар ћу се усудити?

Седми степеник: Све сам тежа и тежа, не могу ни замислити сопствену тежину када будем угледала очево лице које ће чути трку коња и нагонски ће раширити очи или подићи руке да се одбрани. Покушали смо се мрзети истом силином у којој земља чува љубавне лаве и у таквој неумерености смо зидове у којима обитавамо влажили страшном неправдом, али никада једно против другог јер смо били саучесници и када смо се међусобно клали; самоуништење беше природан процес у несносноме огледалу и сваки пут би звук разбијеног стакла савршено приказао наше персоне…

Осми степеник: Сада осећам како ми ветар скида кожурину са грбаче, и он, и ти, седиш непомично са смрћу сопственом помирен, ти уопште мени не трчиш у загрљај већ ме чудесно и помирено чекаш – да ја не видим твоје очи… Мирише бео креч свуда около измешан са мирисом смокава које си ти посадио у овим условима, овде где нема Сунца, али твојом примитивном упорношћу све може процветати. Ја сам тебе обожавала јер си био упоран и радикалан, али, на несрећу, у глупости.

Девети степеник: Не постоји тло које ми више газимо. Наш је пространи плац сав у чежњи за наредном генерацијом. Трагови наши, болни и отечени, обрисани су са ћилима од костију. Информација је послата Универзалноме. Сада је тренутак измирења заувек умрежен у божанско искуство и ми смо коначно допринели вама, нама, свима. Загрљај ако је трајао две секунде, биће добро јер се наша тела одвојише и потрчаше свако на своју страну, полудела од срамоте, у једној јединој намери – ван коже своје, али коже наше – тако ознојене и тако труле – личном су Трагедијом башти апсолутној свеопшти мирис  измениле и допринеле разлици, па ТО никада не меша орхидеје и каранфиле, никада!

Извор: Огњен Петровић, Карневал у сутерену – нова младеновачка кратка прича, Литера, Младеновац, 2019, стр. 157/159.

Ауторка: Јелена Вукановић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *