Гледам кроз прозор

Гледам кроз прозор

Окер квадрат међу грањем личи на топоним,
Цигла крвљу бледом боји бело ткање ока;
Листови се шуњају дрско као лопови,
У дну тамо море неба, модрина дубока.

На рањаво сивило бетона што, сув, хлапи,
У чељуст црну, безубу, где битумен кључа
Слетео је жгољав врабац мрвицу да ћапи,
И мачка се досетила: време је да руча.

Од квадрата зракасто године се простиру,
Изнад земље жеравне, отекле од костију;
Иза главе, у муљу, вреба златан сом.

Зенице се окрећу, ка мозгу се пружају,
Бодежом још Промисли да се наоружају,
Лако њима сада је – спржио их гром.

Неразумље

Чудо је што се уопште разумемо,
Исти језик само је први скок
На друму удаљавања.
Своји смо, наши, у блискост се кунемо,
И најлепши стих је прасеће „грок“,
Кал узимања-давања.

Растајемо се уз поздрав који теби
Значи једно, а мени ко зна шта,
Док тупа нас мудрост гледа.
Кад останеш сама, по себи загреби,
Већ сам, као Пигмеј, далек ти ја;
Из неразумља се не дам.

Мртво поље

Ништа ме више не занима озбиљно,
Ништа сем умирања што свет је сада,
Или се укопати, живети биљно,
Ко последњи гасне: празнина ил’ нада.

Из листова још ми сок киселкаст цури,
Стабљика трепери, слободна од страха;
Кад крв жилом јурне, срце ми зажмури,
Ћораво се вуче од лома до праха.

У тој љусци што се човек некад звао,
У кратеру што је магму једном дао,
Звекећу прапорци ујармљених коња.

Са друма бескрајног, где и мрак је светло,
Ни зора се више не подичи петлом;
Све на смрт мирише, све на живот воња.

Пиров пораз

У поразу, шта ли, равнодушно гледам:
Победник је рањен и од мене више.
Њему, веле, победа, мени – говеда,
На истину сушту та слика мирише.

Док ликује нервозно, оборене главе,
Ја га оздо, згажен, погледом покривам.
Лице ми је, макар, близу сочне траве,
С говедима пасем, утеху преживам.

Проклиње он горко победу туробну,
Брине ме што очај његов видим таман.
Из пораза лажног црпем снагу гробну,
Дође ми да викнем: обрадуј се, аман!

Обрадуј се што си мене надгорњао,
Макар ја у сразу што то није лежим.
Загрнуо те је плашт немоћи зао,
Али ведар буди, за срећу се вежи.

Поражен а као да не спознах пораз,
Лешкарим на трави мекој као санак.
Судба победника од моје је гора,
Казна му је тежа, и тежи му данак.

Остајем на пољу где се битка била,
Капетан на броду што тек испловљава.
Застава се моја све до краја вила,
Сад кô стег се вије моја мирна глава.

Аутор: Владимир Д. Јанковић 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *