Била једном једна књига

Извињавам се на „како си?”

Све што сам икада пожелела
било је у истини
да се не понови
оно кроз шта смо сви прошли.
И хтела сам да ми се понуди
у оној ноћи кад је све могло бити моје
да буде све моје,
јер би и други тако били срећни.
Смрт је неизбежна ствар.
Сви смо бежали
сви се покривали крилима
које су други одсекли,
али нико, осим нас,
неће носити своју главу
у данима патње.
Добро је онда када смо срећни
када глава лети
и мисли изнад нас.
То је онда када питамо
„Како си?”
И добијемо, а можда и не,
исто то питање.

Била једном једна књига

Читам и пијем ову кафу
четврти сат
нити је црња, нити хладнија
од онога што тренутно мислим.
И читам исповест човека
кога могу назвати „колега”.
Не само по професији
или подељеној факултетској столици,
него и патио је човек.
И пати на преко двеста страна
фактографски и
па из туђе перспективе,
а свој бол оставља само на насловној страни.
Мислим да није ни заплакао
кад је све видео и чуо,
али ево кроз прозоре
чује се дечји плач
који престаје кад сам затворила књигу
и дошла до талога.

Опет, била једном једна књига, али не и ми

Када могу рећи: Ја сам ишчупала!
Када могу рећи,
јер сам видела.
Ја сам ти дала ту књигу где је живот.
Ја сам ти дала ту свест
коју је неко други предочио.
И ти кажеш неком свом добром пријатељу:
Знам, знам то од раније.
Кад могу рећи да ће се поновити
она магија твог, мог посла
она магија која никога не оставља
не пушта
да дише у равнодушности…
Видела сам цветање
оно које је једном годишње
на измак мог факултета
који је обележио мој живот
а тај цвет сваки мир после.
Могу да умрем.
Била бих испуњена,
јер могу рећи,
јер можеш рећи:
да сам ја знала
као и ти.

Ауторка: Горица Радмиловић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *