“Žudnja za životom i podsmeh smrti”

u Dnevniku jednog dobrovoljca Pere Todorovića

„Dnevnik jednog dobrovoljca“ je intimno svedočanstvo o sudbini čoveka u ratnim uslovima. Pera Todorović se ne libi da svoje iskustvo i doživljaje prenese u celosti, bez cenzure, dajući do znanja da sve kroz šta je prošao nije ništa do priča jednog običnog čoveka. U slici rata centralno mesto zauzima ljudsko stradanje, i zato je to, moglo bi se reći, njegova osnovna tema. On prikazuje obične ljude koji se nalaze u košmarnim uslovima, koji se bore za gotovo imaginarni pojam „otadžbine“ i „oslobodjenja“. Oni sami po sebi to nisu, oni imaju svoju vrednost i značenje, ali postaju imaginarni i daleki za svakoga ko se nadje u direktnoj borbi sa neprijateljem. U nizu slika Todorović pokazuje kojim tokom ljudska svest, okružena groteskom čovekove istorije, prestaje da uravnoteženo funkcioniše, i postaje samo mašina za preživljavanje. Važno je istaći i to da pripovedač, opisujući najrazličitije vidove stradanja, nikada ne podleže patetičnim izlivima, niti dopušta da ga takva osećanja zavedu. Ono što bi neki proučavaoci možda mogli nazvati patetičnim (epizoda o Mitinoj pogibiji) je u stvari prosta i čista čovekova potreba da oslobodi svoj bol.

Svi opisani dogadjaji su dati iz „ja“ perspektive, a samim tim su i vrlo živi, neujednačeni i prožeti stalnim isticanjem unutarnjeg doživljaja. Ta subjektivna pozicija pripovedača donosi onu vrstu autentičnosti i pristrasnosti koja je jedina prirodna i moguća kada se uzme u obzir predmet  pripovedanja.

Sve o čemu Todorović govori nije plod mašte, već je sušta realnost. Na području Srbije vodjen je rat čiji je on bio učesnik. O samom ratu on kaže:

„Rat uništava ono čemu sve treba da služi i samo kao cilj – uništava ljude. Cilj čitave ljudske civilizacije, svega ljudskoga delanja, to je čovekovo blagostanje. Rat uništava čoveka i po tome je logični apsurd“. Ovaj navedeni stav je osnovna linija koja potcrtava sve situacije u kojima se Todorović našao. U svakom trenutku, u svakoj zabeleženoj slici, njegova svest o paradoksalnosti ratovanja i ubijanja ne iščezava. Ovaj izrazito humanistički pogled bolje i oštrije osvetljava stanje ljudskog bića u haosu i agoniji pred licem smrti. Čovekova svest je uskomešana, njegova percepcija sveta i stvarnosti je iskrivljena pod pritiskom straha i užasa: „Ideš napred, a u glavi ti se budi mutno saznanje da je ovo poslednji čas, sad je sve svršeno, sad nema više razmaka i odgodjaja, već moraš napred dok te ne dočeka neprijateljski plotun… i to nije daleko, to je, eto, tu… sad će… sad će… Namah ti ovo kobno iščekivanje postane tako dosadno da čisto potrčiš napred, samo da što pre plane taj prokleti neprijateljski plotun…“ Čovek se u jednom trenutku prepusti tom apsurdu, potpuno svestan da gubi život, nemoćan je pred besmislom haosa u kome počinje da se gasi i sam poriv ka očuvanju golog opstanka.

Todorović dalje kaže da je čovekov jedini odbrambeni mehanizam pred prizorima strahota neverovanje, poricanje. Gledati lice smrti na licima do malo pre živih ljudi je nešto što ruši sve pretpostavke o svetu, humanosti, civilizovanosti; mimoilaziti se sa leševima, čitati na njima sopstveni samrtni ropac, to je granica koja svojom težinom pokreće svest ka fundamentalnom pitanju egzistenciologije: šta je čovek? Koliko je ljudski život uopšte vredan, pita se Todorović, ako je tako lako, monstruozno i nepojmljivo lako prekinuti ga. Istovremeno, u susretu sa ovakvim slikama, ruše se i sve predrasude o čoveku kao umnom biću, koje je ovladalo mnogim veštinama, koje gospodari prirodom, koje se razvija i teži savršenstvu, jer ništa nije u većoj protivrečnosti sa tim pretpostavkama od medjusobnog uništavanja; još paradoksalnije, cilj tog krvoprolića su sloboda i pravo na život.

Izmedju ovih redova u kojima Todorović pokušava da dokuči smisao ratova i da opravdanje masovnom stradanju nailazimo i na humorističke epizode. Smeh je tada svojevrsni okidač koji priziva ljude samima sebi, oslobadja ih tereta sumorne i neizvesne svakodnevice. Na makroplanu se uočava koliko su blizu smešno i uzvišeno, i kako se jedino u njihovom sadejstvu mogu preživeti užasi rata. Na ovoj činjenici počiva i slika sveta kroz koju nas Pera Todorović vodi.

Autorka: Nataša Kasaš

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *