Жене у мраку

(Jelena Šesnić, Mračne žene: prikazi ženstva u američkoj književnosti 1820–1860, Leykam International, Zagreb, 2010)

Студију Јелене Шеснић, професорке англистике на Филозофском факултету Свеучилишта у Загребу, под насловом Мрачне жене: прикази женства у америчкој књижевности 1820–1860 није баш лако пронаћи. Упркос пикантном наслову, онлајн библиографски систем COBISS обавештава да је у Србији доступан само један примерак. Срећом, тај примерак је у Новом Саду.

Осим наслова, књига поседује и визуелну привлачност. На корицама се налази дело контроверзног, прерано преминулог графичара из ере декадентизма, Обрија Бирдслија. Реч је о Of a Neophyte and how the Black Art was revealed unto him. У књизи се налазе и друге Бирдслијеве илустрације: Пад куће Ушера (наслов једне од Поових прича, која је анализирана у студији), затим Салома (по истоименој драми Оскара Вајлда). Легендарна мрачна жена представљена је како левитира загледајући одрубљену главу Јована Крститеља, коју држи у руци, у висини своје главе.

Ова исцрпна студија читаоца може навести на погрешан траг. Наиме, мрачне жене нису особе демонског порекла, већ их као такве доживљавају они којима се супротстављају. Оног тренутка када је искорачила изван свог зацртаног положаја кућанице и показала пркос и способност да се наметне, жена је постала мрачна. На крајње занимљив начин до тог закључка нас, корак по корак, води ова књига. Вредност Мрачних жена велика је: кроз решетке које подразумевају тумачење прочитаног подразумевајући нове књижевне теорије (феминизам, психоанализа, оријентализам), ауторка је пропустила капитална дела америчке књижевности 19. века. Консултујући студије највећих стручњака из сваке области, Јелена Шеснић показује на који начин би дела из наведене епохе била доживљена у садашњем времену. Нимало случајно, књига је подељена на два дела.

У првом делу, анализирани су ставови писаца према књижевним јунакињама које су створили, а за репрезенте епохе узети су Едгар Алан По, Натанијел Хоторн и Херман Мелвил. Поглавља носе наслове: „Едгар Алан По: мрачна жена као мистериозни означитељ“, „Хоторнова стрепња и фасцинација: антиномијанизам мрачне жене“ и „Херман Мелвил и његове медузе“. Традиционално означене женске одлике, односно представа жене у Америци до Грађанског рата која је подразумевала култ куће биле су пасивност, осећајност, побожност, мајчински осећај. Али, временом, жена је постала мрачна, што је могло упућивати на физички аспект, на спознајни (мистериозна) и на морални (зла и покварена). Цитирајући Брадота, Шеснић наглашава:

Жена као знак разлике је чудовишна. Ако одредимо чудовиште као тјелесно биће изнимно и девијантно у односу на норму, можемо рећи да женско тијело с чудовиштем дијели привилегију да изазове јединствену мјешавину фасцинације и ужаса (24).

Представе о њој кретале су се од отелотворења анђела до оваплоћења чудовишта, а све то да би писци (мушки род) пронашли излаз за свој нарцизам и истражили домете сопствене естетике. Тако је барем велики број цитираних критичара (женски род) видео ову фасцинацију осликавања жена загастим бојама. Интересантно је што су у књизи заступљени дијаметрално супротни ставови критичара о писцима и делима која су предмет проучавања, а који су у константној полемици, па би се наслов могао допунити да гласи: Прикази женства у америчкој књижевности и критици. Шеснић упозорава да је феминистичка критика најдоминантнији модус обликовања критичког става у овој књизи, али да се без тога једноставно не може. Друга визура кроз коју се обликовање јунакиња из пера мушкараца често посматра јесте психоанализа, којом се углавном проблематизује опсесивно враћање мајчинском телу, и повратак потиснутог. То је најуочљивије код Мелвила, који кроз однос мајке и мушког потомка „готово кастрира сина чинећи га послушним“ (166).

Синтагма dark lady преузета је из Шекспирове сонетне збирке. Од госпе која је тамнопута и тамноока, мрак који из жене проистиче, у прози 19. века шири се са тела и на начин живота и понашања. Едгар Алан По кроз ликове вампирица жену представља као другост. Она је та која је посредник између два света и мушкарца доводи до граничних стања и подстиче фетишизам (у крупном плану су Беренисини зуби и Лигејине очи). „Демонологоија се тијеком 19. стољећа све интензивније феминизира“ (113), па и Хоторнова Хестер има онолико верзија колико и критичких перспектива, од којих су најприхваћеније оне које је приказују као Сатанину службеницу.

За разлику од првог дела књиге коју чине класици, канонски маскулини аутори, други је посвећен „амазонкама, сестрама и узницама“ – готово непознатим делима пет ауторки, која су настајала на маргинама америчке књижевности средином 19. века. Поглавља која чине ову целину носе наслове „Лидија Марија Чајлд: повијест мрачне жене“, „Маргарет Фулер и Емили Дикинсон: амбивалентне Амазонке“, „Сентиментални и кућански роман и њихове варијације: немир у кући“ (посвећен делима Фани Ферн, односно Саре Вилис Партон и Линде Брент, односно Харијет Џејкобс). Кроз хистерију као преовладавајућу емоцију хероина које су створиле ове скрајнуте списатељице, затим параноју, меланхолију и тугу, фетишизам и трансвестизам – приказане су мрачне жене. Њихови ликови успостављени су као рушилачки, они који крше норме, без побожности и смерности.

Лидија Марија Чајлд била је активисткиња, новинарка и аболиционисткиња која је писала политичку прозу. Њен роман Хобомок осликава историју Нове Енглеске из женског угла, јер је ауторка усмерена на обичне досељенике, а нарочито на жене. Да није било ње и белачког печата који је могла ставити као гаранцију, робовска аутобиографија Харијет Џејкобс никада не би угледала светлост дана. Фани Френ је својим јунакињама дала егзибиционистичку црту и гнев, који су се испољавали у тражењу прерасподеле структуре моћи, где је жена освајала и ширила свој распон. Емили Дикинсон сматрала се срећницом јер је имала властиту собу, а Маргарет Фулер је критиковала амерички и западњачки, прецизније – универзални патријархат. Њена јунакиња је покретна, често крвавих ногу и са опијатима и рашљама у рукама. Необичне списатељице овог периода нису ни могле створити уобичајене субјекте, већ изузетне жене које излазе из утврђених тлоцрта дотадашњег живота. За њих „нема више одвојених сфера“, како каже Моника Елберт (то је наслов антологије есеја о родном поклапању у америчкој књижевности од 1830. до 1930. године). Овим ауторкама било је битно да нагласе индивидуалност и самосталност жене која коначно мора да изађе из сенке или из гаме злочина која је у актуелним романима окружује. „Читатељу, прича се закључује мојом слободом, а не уобичајеним начином, удајом“ (302). Овим речима Харијет Џејкобс завршава своју ропску биографију (за њом је била расписана потерница, са наградом од 100 долара за оног ко је пронађе, а у којој су пренаглашени су њени телесни атрибути), а ове речи могу се сматрати главним вјерују прозе наведених ауторки.

Осим што на чиниоце разлаже сваку мотивацију за грађење разноврсних женских фигура из пера оба пола током 19. века, ова студија Јелене Шеснић битна је и због историјског контекста у којем се проблематизује један прелазни период америчког друштва и културе. Затим, ту је и конституција пола и рода кроз велики број дела и различито оријентисане критике. Драгоцено је ауторкино бављење женском литературом која је готово у потпуности непозната читалачкој публици, а нарочито кроз овакву врсту анализе. Жена се посматра кроз узроке и манифестације који су довели до њеног конституисања као битне фигуре у књижевности 19. века, а једно од главних питања које се поставља приликом анализе сваког књижевносг дела јесте – „јесу ли разлике полова произишле управо из анатомије или из њезине психичке предоџбе?“ (48). Ова књига даће одговор.

Ауторка: Маријана Јелисавчић
Илустрације у тексту: Aubrey Beardsley

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *