Žena u pripovetkama Borisava Stankovića

Položaj žene u društvu oduvek je bio specifičan. Interesantno je posmatrati položaj žene nekada, kada je prostor njenog delovanja bio ograničen, iz perspektive današnjeg vremena, kada su žene uspele da se izbore za prava, pa to čak obeležavaju i proslavljaju datumima. Koliko su danas žene zastupljene u naučnim, poslovnim, političkim sferama često je pitanje. Uopšte uzev, tema žene i njenog položaja uvek je aktuelna i škakljiva. U ovom radu osvrnućemo se na jedno minulo vreme, uvek aktuelnog Vranja Borisava Stankovića i položaja ženskog sveta. Šta su to tzv. „ženska posla” i koliki je krug ženske slobode, posmatraćemo na primerima pripovedaka: Stari dani, U vinogradima, U noći i Pokojnikova žena. Ove pripovetke deo su zbirke pripovedaka Stari dani (Stanković 1974) one su se učinile kao najreprezentativniji primeri za temu, pre svega, njihovi pojedini segmenti, tako da će analiza ovih pripovedaka u radu biti zastupljena u većoj ili manjoj meri.

Kada u pripoveci U noći, Cveta zagrmi na Stojana rečenicom: „Ta ja sam žena!” (Stanković 1974: 133) u toj reči „žena” slegle su se sve muke, teskobe i obaveze koji taj, uslovno rečeno epitet, nosi. Ali ovu rečenicu možemo umetnuti u usta svake Stankovićeve žene. Ona stoji kao kamen međaš, kao stalna opomena na dužnosti i granice. Kažem granice jer su one, uistinu, i postojale, ali postoje i danas između ženskog i muškog sveta. Postavlja se pitanje kada te granice nestaju i da li uopšte nestaju. Pripovetka U vinogradima svedoči o postojanju barijera ali i o njihovom padanju. U vinogradu sve vrvi od života, pesme i rada ali i ašikovanja. O toj vrevi u vinogradu posvedočiće narator dečak: „Svuda žene, devojke. Trče iz jednog u drugi vinograd, sastaju se. Nestalo je međa, granica. Sve je jedno” (Stanković 1974: 154). I Cveta iz pripovetke U noći će se sećati kako se nekada slobodno predavala Stojanovom zagrljaju i pesmi dok rade na njivi. Primetna je razlika  Cvetinog lika u njivi duvana nekada sa Stojanom gde i jedno i drugo uživaju u ljubavi, mladosti, ali i Cvete u njivi svog muža, zgurene od posla, loma u duši. Stojanova Cveta je slobodna, vesela. Interesantna je ta ženska sloboda na livadi, njivi, vinogradu, kao da žena ostaje bez stega na tom, ne samo otvorenom prostoru, nego u kontaktu sa zemljom. Žena je ta koja daje život, ali i Zemlja, takođe. Pri kontaktu dve majke granice prestaju.

Mimikrija ženskog položaja vidi se i u pripoveci Stari dani. Na slavlju devojke i mlađe žene su u drugoj sobi, za sofrom sede muškarci. Ali ovde ima jedan interesantan detalj: u čelu sofre nalazi se domaćinova majka. Čelo stola predviđeno je za muške ali i najstarije u kući, sada je ona ta koja otpočinje razgovor, preuzima na sebe muški zadatak. Tu moć daju joj godine, ali i udovištvo. Ona je ta na čiju molbu domaćica počinje da peva. Dečak narator, govori kako njegovu tetku moli njen brat da peva, ali ona se stidi i nećka, sve do trenutka kada joj to ne dopusti svekrva. Na tom slavlju može se primetiti hijerarhija između starijih žena, mladih žena i devojaka, ali i granice između muškog i ženskog sveta. Te granice nestaće u pomalo karnevalskoj atmosferi, posle jela i pića sve postaje jedno. Praznik postaje prostor gde se svi oni „mešaju”. Na slavi se izdvaja Pasa najslobodnija od svih žena. Ona slobodno igra, peva, razgovara. Ta njena sloboda može biti i odatle što je ona već jednom prešla tu muško-žensku liniju fronta. Onog trenutka kada je preobučena u muško odelo pobegla od Arnauta, od tada za nju granice ne postoje. Opet karnevalki momenti, maskiranje, promena vrednosti, promena uloga, Pasi daju tu moć da slobodno priča, odgovara, igra u muškom društvu. Te polne razlike, i markiranje određenih vrednosti samim polom, vidljive su u jednom detalju u pripoveci U noći. U dva navrata insistiraće se na Stojanovom glasu koji je bio „više ženski no muški” (Stanković 1974: 132/7). Taj opis glasa određuje Stojana i kazuje da su i pred njim postojale granice i obaveze kao gazdinog sina. U tom više ženskom nego muškom glasu vidi se nemogućnost da se odupre ocu, da pređe granicu i uzme za ženu siromašnu služavku. Kako su služavke tretirane tj. kako su žene tretirane u kućama u kojima su služile, opet, nam svedoči prethodna pripovetka. Kaže se da je Cveta bila pošteđena u Stojanovoj kući. Ona je bila štićena od silovanja koje su činile druge sluge ili same gazde. Žena je bila predmet muških pogleda i zadovoljavanja seksualnih pobuda, zato se Stankovićeve žene kriju. One se umotavaju u šamije, sklanjaju grudi, ruke od muških pogleda.1)Ima Borisav Stanković interesantan pridev: „razuzurena”, često upotrebljavan u trenucima kada žena postaje slobodna i kada se oslobađa od neke boli, npr. žene u vinogradima udahnuvši slobode razuzurile su odeću, Anica iz pripovetke Pokojnikova žena, posle plača na groblju koji je rasterećuje opisana je razuzurene odeće, ali i u trenucima kada leže na krevet umorna od plača i majčinih poseta ona je opet razuzurena.

Žena postaje vlasništvo muškarca, tako da batine čine sastavni deo takvog odnosa. Cveta očekuje udarac od svog muža za nemar prema dotekloj vodi. U trenucima kada se ona brani i dovija kako bi izbegla mogući udarac, ona govori mužu da je bolna, što će učiniti da on pomisli da je ona trudna. „Njeno obasjano, zažareno lice, vrele oči, kosa u neredu, jelek raskopčan, sve to učini te Jovanu sinu misao da je možda trudna i da je baš sad osetila čedo pod pojasom.[…] -Ta ne plači! Što ne kažeš pa da te ostavim doma! Čekaj! -reče on meko i saže se, uze je u naručje, odnese do međe, položi“ (Stanković 1974: 143); na ženu se polagala pažnja onog časa kada je trudna, kada će ostaviti potomstvo. Ovo je još jedna crta patrijarhata – želja za potomstvom. Odnos prema ženi se menja samo u slučaju kada se mogao ostvariti čin reprodukcije. Ne možemo govoriti konkretno o muškom detetu kao jednom od glavnih načela patrijajarhalnog društva jer kod Stankovića taj segment nije jasno naglašen i na njemu se ne insistira. Analizirajući ove pripovetke Borisava Stankovića, pre svega njegove ženske likove, bilo bi interesantno uporediti ih sa likom Simke, jakog i upečatljivog ženskog lika, romana Koreni Dobrice Ćosića. Da li su Stankovićeve žene podjednako hrabre i spremne na sve da bi ostavile potomstvo, stekle mesto u kući Katića, da li su Stankovićeve žene slobodne koliko i Simka? To bi bila zanimljiva paralela dva ženska senzibiliteta iz dva različita kulturo-društvena perioda.

Žena je za svoj položaj morala da se izbori ali za ime, čini se, nikako. Žena nije bila oslovljavana imenom. Ona je bila određena imenom svog muža ili braće. Anica je „pokojnikova žena“ ili „sestra na Ribanički“ (Stanković 1974: 236), njeno ime je nebitno jer je njeno postojanje obeleženo postojanjem njenih muških. Aničina braća, Anicu i njenu majku oslovljavaju sa „žene“ i „sve su od njih tražili, za sve su im one odgovarale, bile krive“ (Stanković 1974: 237). Muškaraci su ti koji daju pečat ženi. Muž uvodi ženu u svet, on joj daje slobodu. Anica, apsolutnim svojim bićem pripada mužu, govoreći o njemu ona kaže da joj je on dao ne samo ime već i „neku određenost, a ne kao pre, dok je bila devojka, što nije smela ni u koga da pogleda, jer ako pogleda ko zna šta može taj pomisliti o njoj“ (Stanković 1974: 254). Pripadanje ženi daje slobodu, onog trenutka kada postaje nečija ona biva slobodna: „A kada je on nju uzeo, uveo u svoju kuću, postala njegova, od tad je mogla slobodno da gleda u svakoga, mogla da živi, jer nije bila svoja“ (Stanković 1974: 255). Savremenom čitaocu ovo će se učiniti paradoksalno, ali upravo to svedoči o tome koliko je muška figura bila veličana. Žena i kada bi se našla na najotvorenijem prostoru, prostoru gde bi se mogla osećati slobodno, upravo bi tada počinjao njen strah. Anica u trenucima kada se nađe na čaršiji na ulici ona beži ka kući u paničnom strahu, ali u trenucima kada se približava svom zatvoru-pokojnikovoj kući, ona se tada oseća slobodno, toliko da pušta detetu ruku. Pokojniku je pripadalo sve, ne samo Anica i njeno telo, već kuća, bašta, sve ono što je okruživalo Anicu, ali i njena ponovna udaja ticala se pokojnika. Anica, iako živa, pripadala je svetu mrtvih i pokojniku.

U kratkom i slobodnom dijalogu, Pasa i njen muž Masa, odrediće prostore ženskog i muškog. Masa odvraća kako ceo ženski vek prolazi „u celivanju” (Stanković 1974: 192), na šta Pasa odgovara da muški vek prolazi u jelu i piću. Tim muškim jelom i pićem određena je i njihova snaga a samim tim i glorifikovan položaj u odnosu na ženu, koja vek provodi samo u ljubavi. Ali, žene nisu imale ni potpunu slobodu tog celivanja, vrlo često udavane su bez pitanja. Na primer: Cvetu čak ne udaje njen otac ili njena majka, već njen gazda, Anicu udaju njena braća i ne pitavši je šta o tome misli, čak i Pasa, za koju se može reći da ima luksuz koji se zove sloboda, nije mogla sama da izabere muža, udao ju je njen ujak. Udaja u ovim primerima svakako je motivisana i materijalnim statusom prosca. Socijalnim i materijalnim statusom markirani su junaci Borisava Stankovića. Segment materijalnog može biti jedan od uglova posmatranja Stankovićevog dela,  što nam dodatno govori o bogatstvu i slojevitosti njegovog opusa.

Svi prethodni primeri pokazuju koliko je uzan  prostor slobodnog ženskog delovanja. Trenuci ženske slobode kratki su i retki u stegama patrijarhalne zajednice. Žena je morala da zaradi svoje mesto u društvu udajom, ali i porodom, to dovoljno govori o načinu na koji je tretirana u društvu. Svakako da su se danas neke stvari promenile ali mnogo sličnih momenata naći će se danas u pojedinim ruralnim sredinama. I danas kada se naiđe na primer samostalne žene, koja bi uplovila u segmente društvenog života koji je predviđen za muškarce, o njima bi pisale novine, o njima bi se pravile reportaže. Čini se da je i danas ta sloboda senzacija.2)

Literatura:
Stanković, Borisav, (1974). Stari dani. Božiji ljudi, Beograd: Prosveta
Pešikan- Ljuštanović, Ljiljana (2008).  “Borisav Stanković – između tradicije i modernosti”. Izabrana dela Borisav Stanković. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 5-47.

Autorka: Dubravka Lazić 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Odeća ima i simboličku funkciju u delima Borisava Stankovića, ona “otkriva i deli sudbinu svog nosioca”. Vidi:  Pešikan Ljuštanović, Ljiljana (2008).  “Borisav Stanković – između tradicije i modernosti”. Izabrana dela Borisav Stanković. Sremski Karlovci – Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 5-47.
2. Rad je nastao u okviru kursa Predstava o ženi u tradicionalnoj kulturu Srba i drugih Južnih Slovena pod mentorstvom prof. dr Ljiljane Pešikan Ljuštanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *