Жена у приповеткама Борисава Станковића

Положај жене у друштву одувек је био специфичан. Интересантно је посматрати положај жене некада, када је простор њеног деловања био ограничен, из перспективе данашњег времена, када су жене успеле да се изборе за права, па то чак обележавају и прослављају датумима. Колико су данас жене заступљене у научним, пословним, политичким сферама често је питање. Уопште узев, тема жене и њеног положаја увек је актуелна и шкакљива. У овом раду осврнућемо се на једно минуло време, увек актуелног Врања Борисава Станковића и положаја женског света. Шта су то тзв. „женска посла” и колики је круг женске слободе, посматраћемо на примерима приповедака: Стари дани, У виноградима, У ноћи и Покојникова жена. Ове приповетке део су збирке приповедака Стари дани (Станковић 1974) оне су се учиниле као најрепрезентативнији примери за тему, пре свега, њихови поједини сегменти, тако да ће анализа ових приповедака у раду бити заступљена у већој или мањој мери.

Када у приповеци У ноћи, Цвета загрми на Стојана реченицом: „Та ја сам жена!” (Станковић 1974: 133) у тој речи „жена” слегле су се све муке, тескобе и обавезе који тај, условно речено епитет, носи. Али ову реченицу можемо уметнути у уста сваке Станковићеве жене. Она стоји као камен међаш, као стална опомена на дужности и границе. Кажем границе јер су оне, уистину, и постојале, али постоје и данас између женског и мушког света. Поставља се питање када те границе нестају и да ли уопште нестају. Приповетка У виноградима сведочи о постојању баријера али и о њиховом падању. У винограду све врви од живота, песме и рада али и ашиковања. О тој вреви у винограду посведочиће наратор дечак: „Свуда жене, девојке. Трче из једног у други виноград, састају се. Нестало је међа, граница. Све је једно” (Станковић 1974: 154). И Цвета из приповетке У ноћи ће се сећати како се некада слободно предавала Стојановом загрљају и песми док раде на њиви. Приметна је разлика  Цветиног лика у њиви дувана некада са Стојаном где и једно и друго уживају у љубави, младости, али и Цвете у њиви свог мужа, згурене од посла, лома у души. Стојанова Цвета је слободна, весела. Интересантна је та женска слобода на ливади, њиви, винограду, као да жена остаје без стега на том, не само отвореном простору, него у контакту са земљом. Жена је та која даје живот, али и Земља, такође. При контакту две мајке границе престају.

Мимикрија женског положаја види се и у приповеци Стари дани. На слављу девојке и млађе жене су у другој соби, за софром седе мушкарци. Али овде има један интересантан детаљ: у челу софре налази се домаћинова мајка. Чело стола предвиђено је за мушке али и најстарије у кући, сада је она та која отпочиње разговор, преузима на себе мушки задатак. Ту моћ дају јој године, али и удовиштво. Она је та на чију молбу домаћица почиње да пева. Дечак наратор, говори како његову тетку моли њен брат да пева, али она се стиди и нећка, све до тренутка када јој то не допусти свекрва. На том слављу може се приметити хијерархија између старијих жена, младих жена и девојака, али и границе између мушког и женског света. Те границе нестаће у помало карневалској атмосфери, после јела и пића све постаје једно. Празник постаје простор где се сви они „мешају”. На слави се издваја Паса најслободнија од свих жена. Она слободно игра, пева, разговара. Та њена слобода може бити и одатле што је она већ једном прешла ту мушко-женску линију фронта. Оног тренутка када је преобучена у мушко одело побегла од Арнаута, од тада за њу границе не постоје. Опет карневалки моменти, маскирање, промена вредности, промена улога, Паси дају ту моћ да слободно прича, одговара, игра у мушком друштву. Те полне разлике, и маркирање одређених вредности самим полом, видљиве су у једном детаљу у приповеци У ноћи. У два наврата инсистираће се на Стојановом гласу који је био „више женски но мушки” (Станковић 1974: 132/7). Тај опис гласа одређује Стојана и казује да су и пред њим постојале границе и обавезе као газдиног сина. У том више женском него мушком гласу види се немогућност да се одупре оцу, да пређе границу и узме за жену сиромашну служавку. Како су служавке третиране тј. како су жене третиране у кућама у којима су служиле, опет, нам сведочи претходна приповетка. Каже се да је Цвета била поштеђена у Стојановој кући. Она је била штићена од силовања које су чиниле друге слуге или саме газде. Жена је била предмет мушких погледа и задовољавања сексуалних побуда, зато се Станковићеве жене крију. Оне се умотавају у шамије, склањају груди, руке од мушких погледа.1)Има Борисав Станковић интересантан придев: „разузурена”, често употребљаван у тренуцима када жена постаје слободна и када се ослобађа од неке боли, нпр. жене у виноградима удахнувши слободе разузуриле су одећу, Аница из приповетке Покојникова жена, после плача на гробљу који је растерећује описана је разузурене одеће, али и у тренуцима када леже на кревет уморна од плача и мајчиних посета она је опет разузурена.

Жена постаје власништво мушкарца, тако да батине чине саставни део таквог односа. Цвета очекује ударац од свог мужа за немар према дотеклој води. У тренуцима када се она брани и довија како би избегла могући ударац, она говори мужу да је болна, што ће учинити да он помисли да је она трудна. „Њено обасјано, зажарено лице, вреле очи, коса у нереду, јелек раскопчан, све то учини те Јовану сину мисао да је можда трудна и да је баш сад осетила чедо под појасом.[…] -Та не плачи! Што не кажеш па да те оставим дома! Чекај! -рече он меко и саже се, узе је у наручје, однесе до међе, положи“ (Станковић 1974: 143); на жену се полагала пажња оног часа када је трудна, када ће оставити потомство. Ово је још једна црта патријархата – жеља за потомством. Однос према жени се мења само у случају када се могао остварити чин репродукције. Не можемо говорити конкретно о мушком детету као једном од главних начела патријајархалног друштва јер код Станковића тај сегмент није јасно наглашен и на њему се не инсистира. Анализирајући ове приповетке Борисава Станковића, пре свега његове женске ликове, било би интересантно упоредити их са ликом Симке, јаког и упечатљивог женског лика, романа Корени Добрице Ћосића. Да ли су Станковићеве жене подједнако храбре и спремне на све да би оставиле потомство, стекле место у кући Катића, да ли су Станковићеве жене слободне колико и Симка? То би била занимљива паралела два женска сензибилитета из два различита културо-друштвена периода.

Жена је за свој положај морала да се избори али за име, чини се, никако. Жена није била ословљавана именом. Она је била одређена именом свог мужа или браће. Аница је „покојникова жена“ или „сестра на Рибанички“ (Станковић 1974: 236), њено име је небитно јер је њено постојање обележено постојањем њених мушких. Аничина браћа, Аницу и њену мајку ословљавају са „жене“ и „све су од њих тражили, за све су им оне одговарале, биле криве“ (Станковић 1974: 237). Мушкараци су ти који дају печат жени. Муж уводи жену у свет, он јој даје слободу. Аница, апсолутним својим бићем припада мужу, говорећи о њему она каже да јој је он дао не само име већ и „неку одређеност, а не као пре, док је била девојка, што није смела ни у кога да погледа, јер ако погледа ко зна шта може тај помислити о њој“ (Станковић 1974: 254). Припадање жени даје слободу, оног тренутка када постаје нечија она бива слободна: „А када је он њу узео, увео у своју кућу, постала његова, од тад је могла слободно да гледа у свакога, могла да живи, јер није била своја“ (Станковић 1974: 255). Савременом читаоцу ово ће се учинити парадоксално, али управо то сведочи о томе колико је мушка фигура била величана. Жена и када би се нашла на најотворенијем простору, простору где би се могла осећати слободно, управо би тада почињао њен страх. Аница у тренуцима када се нађе на чаршији на улици она бежи ка кући у паничном страху, али у тренуцима када се приближава свом затвору-покојниковој кући, она се тада осећа слободно, толико да пушта детету руку. Покојнику је припадало све, не само Аница и њено тело, већ кућа, башта, све оно што је окруживало Аницу, али и њена поновна удаја тицала се покојника. Аница, иако жива, припадала је свету мртвих и покојнику.

У кратком и слободном дијалогу, Паса и њен муж Маса, одредиће просторе женског и мушког. Маса одвраћа како цео женски век пролази „у целивању” (Станковић 1974: 192), на шта Паса одговара да мушки век пролази у јелу и пићу. Тим мушким јелом и пићем одређена је и њихова снага а самим тим и глорификован положај у односу на жену, која век проводи само у љубави. Али, жене нису имале ни потпуну слободу тог целивања, врло често удаване су без питања. На пример: Цвету чак не удаје њен отац или њена мајка, већ њен газда, Аницу удају њена браћа и не питавши је шта о томе мисли, чак и Паса, за коју се може рећи да има луксуз који се зове слобода, није могла сама да изабере мужа, удао ју је њен ујак. Удаја у овим примерима свакако је мотивисана и материјалним статусом просца. Социјалним и материјалним статусом маркирани су јунаци Борисава Станковића. Сегмент материјалног може бити један од углова посматрања Станковићевог дела,  што нам додатно говори о богатству и слојевитости његовог опуса.

Сви претходни примери показују колико је узан  простор слободног женског деловања. Тренуци женске слободе кратки су и ретки у стегама патријархалне заједнице. Жена је морала да заради своје место у друштву удајом, али и породом, то довољно говори о начину на који је третирана у друштву. Свакако да су се данас неке ствари промениле али много сличних момената наћи ће се данас у појединим руралним срединама. И данас када се наиђе на пример самосталне жене, која би упловила у сегменте друштвеног живота који је предвиђен за мушкарце, о њима би писале новине, о њима би се правиле репортаже. Чини се да је и данас та слобода сензација.2)

Литература:
Станковић, Борисав, (1974). Стари дани. Божији људи, Београд: Просвета
Пешикан- Љуштановић, Љиљана (2008).  “Борисав Станковић – између традиције и модерности”. Изабрана дела Борисав Станковић. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 5-47.

Ауторка: Дубравка Лазић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Одећа има и симболичку функцију у делима Борисава Станковића, она “открива и дели судбину свог носиоца”. Види:  Пешикан Љуштановић, Љиљана (2008).  “Борисав Станковић – између традиције и модерности”. Изабрана дела Борисав Станковић. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 5-47.
2. Рад је настао у оквиру курса Представа о жени у традиционалној културу Срба и других Јужних Словена под менторством проф. др Љиљане Пешикан Љуштановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *