Завршна реч симболизма преточена у песму

,,Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока”

,,Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока” написана је 1911. године, а објављена тек 1915. године, у склопу збирке: ,,Prufrock and Other Observations“. У песмама су очити трагови поетике симболизма, али и поред тога уочава се Елиотова јединствена песничка тенденција и техника, која је на свом путу ка формирању. Захтевају знатижељног и образованог читаоца, којем не фали сензибилности и промишљености, не би ли могао тумачити и анализирати симболе.

Песма почиње стиховима позајмљеним из ,,Божанствене комедије“ Дантеа Алигијерија,  издвојених из књиге ,,Пакао“. У форми епиграфа врше пролошку функцију, претходно разумевши да је читава песма у форми монолога. То је одговор Гвида де Монтефелтра Дантеу, након што га је овај упитао зашто се налази у паклу. Kазује да не осећа срамоту док му говори о свом греху, због тога што тај грех Данте никоме неће моћи саопштити. Повратак из мртвих није могућ, те стога, знање које човек стекне након своје смрти, не може бити од користи. Свргава идеју о љубави, која је истакнута у наслову песме и најављује проблематизовање старости и смрти. Kомуникација и борба између ероса и танатоса једна је од кључних одлика песништва, уопште, али, надасве правца у песништву какав је симболизам, у којем су се смрт и нагон за животом неретко емитовали експлицитно, као што је то случај код Бодлера. На мотиве старости и смрти наилазимо одмах након мотива љубави, истакнутог у наслову. У тој контрарности проналазимо нешто неприродно и настрано. Подсећа на човекову смртност и пропадљивост.

Позива жену, претпоставља се, да пође са њим. Одабира вече, које пореди са болесником опијеним од медикамената. Овакав начин обраћања жени јесте пародичан. Међутим, и сам свет у песми је неприродан  и ишчашен. Сама реч ,,болесник“ довољно је упечатљива и недвосмислена да помера тежиште са љубави и жене, као предмета исте, на некакав унутрашњи свет лирског субјекта, као и на његово окружење. Не само да помера тежиште, већ чини његов позив неубедљивим, а читаоца запитаним и скептичним. Улице су полупразне и заморне. Лирски субјект покушава да у таквом свету учини нешто спонтано, почини љубавни гест. Статичност атмосфере и свеопшти умор, његове речи и понашање чине гротескним. Позива је да преноће у јефтиним преноћиштима, да обедују у ресторанима. Осетно је да до тог сусрета никада неће доћи.

У стиховима о Микеланђелу, у слоју звучности не налазимо никаква изненађења. Уколико и постоји, рима је парна. Прва строфа има дванаест стихова, док друга има два. Рима може деловати случајно, али никако то није. Циљ овакве риме је да нагласи одређене речи, унесе мелодичност, када је она беспотребна, те тиме поново постигне гротескни дојам. У овим стиховима, баналност риме у служби је осликавања колотечине свакодневног живота  интелектуалаца, који говоре о уметности, о њеним општим местима, срећући се унаоколо у својим лепо уређеним салонима. Елиот слој звучности подређује слоју значења, те произвољно одабира риму, дајући јој конкретну функцију.

У трећој строфи, појавиће се мотив магле, која је стекла статус лајтмотива Елиотовог песништва. Магла има њушку и леђа, која чеше о окна прозора. Дескрипција магле прави јасну алузију на мачку, која је била, нарочито, инспиративна симболистима чувајући значење неукротивости и мистичности. Град у песми је индустријализован, загађен и мрачан. Облици понашања људи у њему су укрућени и механички.

И доиста, биће времена

За жути дим што клизи уличним видицима

Магла се, ипак, не креће као мачка, већ клизи и тако додирује сваки кутак града и каља га, у потпуности. Будуће време, које чак и пророчки најављује, тек ће бити време загађивања природе и човека, изнутра. Проницљивије посматрано, то су, свакако, два узајамна и неодвојива процеса. Биће потребно да се појединац унапред припреми пре дружења са другим људима. Постаће немогућа флуидна, срдачна и искрена комуникација, већ ће свако своје лице обликовати у одређено расположење, које се чини пожељним.

Стих о Микеланђелу се појављује поново, попут рефрена. Kратак наратив у ова два стиха не одвија се на истом месту где је лирски субјект, а мозда ни у исто време. Та сцена се само наставља. Свакодневица и њена учмалост делују непроменљиво. Радња се одвија идентичним током.

И доиста, биће времена

Да мислим: Да ли смем? и Да ли смем?

Низ степенице да се окренем

С ћелавим местом у средини косе

Мотив старости се поново експлицитно појављује. Поставља питање себи да ли сме да се осврне  правећи синтезу властитих одлука и поступака, управо онога што су изнедрила колебања и неодлучности. Баш овом животном добу одговарају шоља чаја и пржени хлеб, истакнути у последњем стиху четврте строфе. Описује свој физички изглед и прибојава се туђих мишљења и злурадих коментара. Друштво је оно, које га ставља у нелагодну ситуацију и чини несигурним.

Трен садржи време

За одлуке и измене што трен преокрене.

Упркос томе што су у фокусу били време и старост, сада одбацује постојање времена, онаквог на какво смо привикнути. Постаје инфериорно наспрам трена, који може бити одлучујућ.

У следећој строфи описује своју свакодневицу, као и свакодневицу људи око себе. Чини се испразном и површном. Током читавог дана су дотерани и испијајући кафу, воде рачуна како, али не и о чему говоре, те се њихови гласови губе и умиру, како је то речено у песми. Никога не дотичу њихове бескорисне речи, а понајмање лирског субјекта. Осуђене су да нестану и буду заборављене. Заглављен је у својој рутини и жели се избавити, али не зна има ли довољно храбрости да покуша живети слободно. Kлибери се окачен као слика на зиду:

Под врхом игле на зиду се трзам

Овај стих у себи садржи елементе гротеске. Глагол ,,трзати се“ римује се са ,,дрзнути се“, у последњем стиху, а у претходној строфи појављује се глагол ,,крзнути“. Звуче експлозивно и енергично захваљујући гласу ,,з”, али и комбинацији два гласа ,,р” и ,,з”. Стиче се утисак да из њега кипи слобода, која проналази пут да изађе. Трзај је врста рефлексне реакције и не потпада под утицај контроле. Трза се окачен на игли, као што се риба трза на сувој површини, не сналазећи се.  Евидентно је да жели да се напокон дрзне и раскрсти са досадашњим животом. Питања, која поставља, упућена су њему самом. Зна да му нико други не може помоћи и дати одговор.

Трећа строфа заредом почиње варијацијом истог стиха. У први план долази глагол ,,познати”. Дакле, добро познаје очи људи, којима је често окружен, но, ту је реч о њиховом погледу, начину на који га посматрају. Познао је и руке жена, па чак је и усредсређен на њихов изглед, покрете. Његовом оку није промакло ни то да су прекривене маљама, што се може видети једино под светлом лампе. Неспутаност писца да прикаже ружно и истакне га, још један је од Бодлеровских начина писања. Приказао је ману тих жена, у жељи да целокупну слику заокружи мишљу да је то један лажан свет, који се и њему самом гади, те примећује сваки његов недостатак. Поново се пита да ли да се дрзне, јер и даље не зна када је право време за такав гест.

И како да се изразим?

Ово питање представља суштину његовог нераумевања себе и гушења властите непатворене природе. Предуго се адаптира на понуђене услове и претвара да је неко други, а резултат томе је емотивна утрнулост.

Сусрет са женом је немогућ. Зато, у сутону дана, усамљено шета, па уочава и друге усамљенике. Отуђен је од себе самог и не осећа да му је дато да буде човек.

Требало је да сам пар крњих штипаљки

Тихим морима што стружу по днима.

Пушта очајнички крик, који изазива сажаљење. Служи се синегдохом одабравши реч ,,штипаљке”, те користећи pars pro toto евоцира слику рака, који се креће по дну мора и сакупља остатке. Рачји скелет се налази споља и назива се кутикула. Kутикула је чврста и има функцију да штити мекану и аморфну унутрашњост. Поистовећује себе са раком, јер упоређује своје емотивно стање са његовом анатомијом. Тврда, непробојна спољашњост окупља његову рањивост и расуте недефинисане емоције, те стога никога не жели пустити унутра, нити може. Унутра је стварна особа, али споља је само лице човека, које се жели прилагодити друштву, одбацивајући своја осећања и пристајући на компромисе.

У следећој строфи спомиње молитву и песми поново даје елемент сакралног. Прави и алузију на Усековање главе Светог Јована Kрститеља, чија је глава стављена у тањир након погубљења и таква показивана народу. Погубљење је наредио краљ Ирод, на наговор своје пасторке, Иродијадине ћерке. Није пророк, како каже, те не може знати каква ће бити његова будућност. У наредним стиховима потире речено и користи глагол ,,видео сам”, те закључујемо да има некакве визије проузроковане, очито, страхом од смрти.

Представља идеју о самоубиству и пита се:

И да л’ би вредело, на концу конца,

Да ли би вредело, исплатило се

Оставља утисак разговора са познаником, пријатељем или вољеном женом, због тога што разговарају и обедују заједно. Но, то дружење је пука рутина. У таквим тренуцима желео би окончати живот, на врхунцу свог претварања, са осмехом на лицу. Увек је реч о питању, које поставља себи и на које се плаши дати одговор. Сматра да ће му након смрти све знање бити доступно, те би га могао окупити, згуснути и поклонити Земљи. Тада би имао довољно сазнања и одважности да саопшти све. Елемент сакралног појављује се кроз представу Четвородневног Лазара, којег је, према Библији, Исус Христос васкрснуо четири дана након његове смрти. Но, значење пролошког дела песме одзвања и нуди опречно мишљење.

Kад човек, док јој јастук намешта под главу,

Мора да каже: ,,Уопште нисам мислио тако.

То уопште није тако”.

Теши вољену жену. Штити је од тешких сазнања. Желео би јој рећи све и то најзад и чини, успева да изрази себе, у чему му помаже знање, које је стекао након смрти, али оповргава изговорено. Намешта јој јастук и тим гестом је враћа у удобност свакодневнице. Дозвољава јој да заспи мирно.

Поново се јавља исто питање, иста недоумица о окончању живота. Присутна је Хамлетовска дилема. Појављује се семантичка неуједначеност у строфама, у којима су присутна питања. Именичке речи не деклинирају правилно, као што ни глаголске не конгруирају граматички исправно. Песма сама, као и језик у њој, херметички су устројени. Пруфрок је лик, који постоји само унутар песме и његов живот, ал и само издвојени тренутак из истог, јесу песма.

Не! Ја нисам принц Хамлет, нити је требало да сам;

Брани се од овакве афирмације, јер таква титула је ипак преузвишена за његове свакодневне дилеме, колебања и удвајања, на које је привикнут, толико да му постају уобичајени и мизерни. Аморфан је, па самим тим и флексибилан, те не може бити одређени лик. Племић је из пратње, неупадљив човек, који може послужити свуда, уклопити се, носити различите костиме. Особинама: опрезан, лукав, ситничав, високопаран, мало ограничен, није могуће описати једну особу, јер неке карактеристике искључују једна другу, већ их је могуће, само, доделити двема или више особа. Пруфрок и јесте више особа у једној, скуп оксиморона, страхова, дилема, питања без одговора и одговора без питања. Kао такав, ипак, може бити човек, што његово постојање, макар у песми, доказује.

Стари, те и даље тражи свој почетак, не би ли разумео себе и не би ли га неко други разумео. Чује гласове сирена, шетајући покрај мора, но, свестан је да се не обраћају њему, јер не комуницирају истим језиком. Дијалог сирена између себе јесте усаглашен и хармоничан. Разумеју се својом песмом. У песми је бит. Слика његове проседе косе стапа се у корелацији са морским таласима, које су узјахале сирене. Успоставља се склад између белих таласа и белих праменова косе, као и оних црних, који извирују испод, попут загонетних морских дубина. Последња строфа је разломљена на пет строфа: један моностих, један дистих и три терцине. У оваквој композицији, која је подељена на пет целина, од којих свака чува своје засебно значење, очитано је емотивно растројство лирског субјекта, које се протеже дуж читаве песме, да би коначно, на крају, нашао смирај у морским дубинама. За разлику од Одисеја, који је могао страдати захваљујући песми сирена, лирски субјект жели да буде одвучен у дубине, не би ли могао слушати њихову песму. Но, како је Одисеј био и владар и ратник, телесна смрт била би његова највећа казна, јер се током својих пустоловина и битака борио, управо, против ње, варајући је и вешто је избегавајући. Међутим, лирски субјект страда свакодневно од својих страхова, неостварених жеља и неспособности ослобођања, те је само битисање међу људима, за њега таквог, ништа друго но проклетство. Док се даве, живот их и даље упорно покушава дозвати, у виду полифоније људских гласова, који их аветно дозивају, као да желе да их шчепају и испрече се на њиховом путу ка слободи.

Читалац песме у оригиналу добија увид у нови хоризонт, када је реч о тумачењу на пољу звучности песме, јер одабрани гласови, речи и риме, упућују на одговор, дат на питања, која поставља лирски субјект у песми. Тај одговор, наравно, није коначан, нити је јединствен. Фрагментаран је, баш као и велики број Елиотових песама. Песник употребљава хомониме, поигравајући се са вишезначношћу одређених речи, када престаје бити јасно шта оне тачно представљају. Под утицајем снажног утицаја симболистичке поетике, у свакој строфи нуди нове симболе и загонетке, чија одгонетања одводе у анализу људске отуђености.

ЛИТЕРАТУРА:

Т.С. Елиот, Песме, СKЗ, Београд, 1998, “Љубавна песма Џ. Алфреда Пруфрока”, превео са енглеског Иван В. Лалић, стр. 5-9.

Стеван Брадић, “Плодност и отпад у Пустој земљи” , у: Поља, Нови Сад, бр. 511, мај/јун, 2018, год. LXIII.

Ауторка: Уна Мартиновић

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *