Заводећи Шагане

Шагане је песма Сергеја Јесењина. Припада циклусу Персијски мотиви, у којем су и песме: Не питај ме о Босфору више, Кажеш, знао је Саади, Руке драге, Мењајући рубљу за тумане, и друге. Није познато ко је тачно Шагане — да ли је стварна особа (постоје подаци да је у питању име једне учитељице) или је необавезно изабрано типско име за девојку из тог поднебља, која представља тип ондашње лепотице (Јесењин је био на Блиском истоку).

Мора да се ради о лепотици, за такве је овај песник писао. Ова „дарагаја” му се увукла под кожу, жели да се мења због ње, допушта јој је му прстима чешља косу. Хоће да јој да сва своја блага, златну косу  и приче о свом завичају. Присваја је, каже јој да је она његова, јер је он „северњак”, те ће његова одлучност северњака превагнути, и искористити своје право на лепоту.

Жели да је освоји, нуди јој да јој прича о свом највећем благу, пољима Рјазана, под месечевом светлошћу. Та поља је много пута и опевао у својим песмама, а најдирљивије у Песми о житу:

„Секу српом отежало класје
као лабуде под грло кад кољу.“

Песникова осетљивост за све што је живо избија из сваког његовог стиха, важни су му и дете, и пас, али, нису мање вредни ни лабуд, али ни жито. Упадљиво је колико је важна за овог поету слобода, без стега града или било каквих друштвених норми. Јесењинова мисао подсећа помало на Вука Исаковича, јунака Милоша Црњанског из романа Сеобе. Исакович верује да је Русија велико поље по коме ће он слободно јахати коња.

Месец, Луна, такође је важан мотив његове поезије. Срећемо га у стиховима:

„Потегни, поноћи, ведрицу Луне
Захвати млеко бреза.”

Тамо, у Русији, огромној и слободној пољани, је боље но у Ирану и то у стиховима доказује:

„У нас луна лепша је и шира,
И ма како диван био Ширас,
За рјзањске ја ширине гласам,
Ваљда зато што северњак ја сам.”

Примењује принцип мужевности, он не осећа бол, чак и ако га драга нехотице или хотимично почупа за косу. Девојку осваја одлучношћу и убеђује је у своју љубав. Као и у многим другим песмама које је певао у част жене којој се удвара Плану видик у плавом пожару, Ко је љубио тај не љуби више, Тањуша, и у овој песми користи сличне мотивационе везе, спомиње косу (своју), љубавно појање уз месечеву светлост и интимност.

„И ове власи поплавеле од ражи, ако хоћеш око прста вежи
Ја нимало не осећам боли,
Ваљда што северњак ја сам.”

Ова песма је необично лепа и полагано заводи свог читаоца или слушаоца у свој звонки и плаветни свет, и одводи га у пределе где је овакво обраћање могуће и исход љубавни —апсолут. Још више се примећује лепота израза и мелодије, када се слуша изведба глумца Сергеја Безрукова, који је тумачио Сергеја Јесењина у филму Јесењин, као и у представи Исповест мангупа, јер ко ће боље разумети и приказати Сергеја, осим Сергеја?

Ауторка: Тања Миленковић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *