Zašto pročitati “Mračno da skoro je noć”?

Autorka knjige Joana Bator, poljska publicistkinja i spisateljica, stekla je popularnost svojim knjigama Peščani breg (2009) i Oblakodalija (2010). Po struci je kulturolog i filozof. Roman Mračno da skoro je noć doneo joj je 2013. najprestižniji poljsku nagradu Nike. Beogradski izdavač Booka je prošle godine objavila knjigu kod nas. Sa korica vas posmatra žena tankih crta lica, sa poluosmehom u crnoj kožnoj jakni, a knjigu je vešto započela citatom Bog se krije u detaljima, đavo je svuda.

Neobičan i teskoban roman. Brzo se čita i do kraja drži pažnju u neizvesnosti, kriminalistička zagonetka zauzima središnji prostor. Analizom osnovnog zapleta, razvija se klupko koje nudi pregled šireg konteksta. Probija se od jedne do druge mučne situacije, prikazuje i analizira mnoštvo marginalnih likova. Slobodno mogu reći da je većina scena koloritna, ali samo u tamnim nijansama. Opisi siromašnih kvartova i njihovih stanovnika, opis davno napuštene roditeljske kuće sa svim mirisima, oštećenjima, traumama, samo je pozadina beskrajne neukorenjenosti i letargije glavne junakinje.

Zanimljivo je što je centralni lik novinarka (mediji su ti koji osvetljavaju, otkrivaju, postavljaju prava pitanja), koja dolazi u svoj rodni grad da istražuje nestanak dece. Iz tog središta razvijaju se sve sporedne priče i vraćaju u njega. Prepliće se mrak nacističkih pokolja, masakr crvene armije, potpune religiozne zaluđenosti i manipulacije, mrak i govor mržnje internet foruma. Vremenski prošlost je stalno prisutna u sadašnjosti, ali ne javlja se budućnost kao koncept, čak ni na nivou plana za sutrašnji dan. Možda je tu izuzetak lik sestre Eve koja je već mrtva, ali stalna saputnica glavne junkinje. Eva je maštala o budućnosti i imala planove, videla je sebe kao glumicu. Pada mi na pamet tumačenje da je umetnost osuđena na propast, lik koji mašta o umetnosti izvršava samoubistvo u adolescenciji. Kao da čitam poruku – budućnost je u religioznom fatalizma, a umetničke kreacije su tu da se samounište… a i šta bi drugo.

Sve je opterećeno mržnjom, perverzijom, neostvarenošću, porazom, ljudskom ograničenošću, pokvarenošću i nesagledivim mrakom. Promakne po koji osmeh nekog lika, uravnoteženost ljudske vrline, toplina saosećanja ka drugom/bližnjem. Novinarka istražuje, otkriva različite slojeve aktuelne priče, misterije svog nesrećnog detinjstva, stare kvartove jednog siromašnog rudarskog grada, porodice otete dece, stare poznanike… ukuse kolača pojedinih u detinjstvu sa sestrom Evom, strašnu istinu o svojoj porodici. Radnja romana se dešava pod poljskim snegom, poljskom zimom. Danju se podjednako teško sagledava situacija kao i noću.

Zamak Ksjonž i priče o princezi Dejzi daju poseban okvir priči, izmaglicu mističnosti. Sam zamak je prisutan pre svega kroz svoje tunele, poznate i nepoznate. Teren koji ga okružuje je zemlja prepuna kostiju, ljudskih, poprište zločina, ukrštanje različitih saznatljivih i nesaznatljivih sila koje vuku konce scena iz pozadine (mačkari i mačkojedi kao simboli dve suprotne sile, koje su tu, ali se ne vide). Zanimljiv okvir misterije dobije se otkrivanjem mačkara i mačkojeda – ko su oni, šta rade, gde su, šta im je svrha… Tihi su i prisutni – jedni dekonstruišu drugi saniraju što se zalečiti može. Ova simbolika – mačkara i mačkojeda je kako spolja tako i unutar čoveka, žene, deteta, krvinka, manipulatora, žrtve. Veliki je kvalitet teksta što ne daje crno-bela objašnjenja, ne lepi etikete i žrtva je krvnikovo delo i pronalazi svoje žrtve…

Mislim da svaka etapa radnje treba da se otkrije samostalno, bez nabacivanja zanimljivih delova koji bi privukli čitace. Zašto? Izgubila bi se tenzija otkrivanja, zalaženja u sve mračnije prostore priče, a to je najveća prednost ove knjige.

Ukratko osećaj i misao sa kojom sam ja zatvorila poslednju stranicu je da istina oslobađa, ona je nepodnošljiva, ali ipak oslobađa.

Autorka: Milica Milić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *