Zapostavljanje pedagoške uloge trenera

Društvene uloge i društveni položaji su međusobno povezani, ali se međusobno i znatno razlikuju. Društveni položaj se može odrediti kao mesto koje pojedinac, grupa zauzimaju na društvenoj lestvici, bogatstva, moći, ugleda i mesto unutar društvene strukture. Položaji mogu biti pripisani i stečeni. Pripisan položaj se dobija pristupanjem u neku društvenu strukturu, najčešće preko porodice. Pripisan položaj ne zavisi od ličnih kvaliteta, marljivosti. Stečen status je učinak ličnog dostignuća, zavisi od ličnih sposobnosti, kvaliteta, a može zavisiti od kanala društvene pokretljivosti. „Društvene uloge predstavljaju zahteve koje društvo postavlja nosiocima društvenog položaja“ (Tripković 1998: 206). Pod zahtevima se podrazumeva skup nepisanih pravila ponašanja, normi, propisa koji su karakteristični za odgovarajući društveni položaj. Tako se može govoriti o ulogama brata, trenera, nastavnika, lekara. Socijalizacija je takođe bitan faktor koji prati društvenu ulogu. „Dobro izvršavanje društvene uloge donosi društveni ugled. Ugled pojedinca zavisi pre svega od njegovog ličnog položaja, ali i od načina na koji ispunjava društvenu ulogu koja se od položaja očekuje. U skladu sa definicijom navodimo primer: Trener koji je maksimalno posvećen svom radu, usmerava decu ka vrhunskim rezultatima, brine o deci ponaša se kao motivator, on dobro ispunjava svoju društvenu ulogu i ugled u društvu mu raste.

Kada je o statusu, ulogama i ugledu reč ističemo statusne grupe. Kao što smo u predhodnom razmatranju videli društveni ugled je učinak društvenog položaja i načina na koji se igra očekivana društvena uloga. Pod statusnom grupom se podrazumeva skup pojedinaca sličnog društvenog položaja, sličnih društvenih uloga kao i načina i kvaliteta ispunjavanja tih uloga. „Sociolog sporta se zanima za način života, status i životni stil onih koji se bave sportom“ (Koković 2010: 10). Ovaj odeljak jeste u delokrugu sociologije sporta kao posebne sociološke discipline i sociolozi sporta se često suočavaju sa ovim pitanjem.

Stručna uloga sportskih trenera je dvojaka. S jedne strane govori se o stručnoj ulozi, a sa druge strane govori se o pedagoškoj ulozi trenera. Nažalost, često se govori samo o stručnoj ulozi dok se ova druga uloga zapostavlja. U skladu sa naslovom govorimo opširnije o pedagoškoj ulozi, ali oslanjamo se ukratko i na stručnu ulogu. Stručna uloga se odnosi na usmerenost ka maksimalnom rezultatu, specijalizaciji rada na relaciji trener-sportisti. Stručna uloga je složen, sveobuhvatni termin koji obuhvata sredstva, metode i oblike rada u procesu pripreme sportista za određene rezultate.

Pedagoška uloga kao i stručna uloga je složen fenomen koji podrazumeva specifične vaspitne uticaje sa ciljem ostvarivanja ličnosti sportista. Trener pre svega treba da bude „dobar pedagog“, odnosno socijalizator ličnosti sportista. Trener treba da prenosi ideale, odgovarajuće vrednosti, norme ponašanja sa jedne genaracije sportista na drugu generaciju sportista. Sada se suočavamo sa vaspitnom ulogom trenera, imajući u vidu da je ona složena. Posledice vaspitnog sredstva trenera, uspeh ili neuspeh, zavisi od:

Odgovornosti i doslednosti trenera, njegovog autoriteta i sposobnosti da svoje znanje prenese na sportiste. Sa druge strane imamo sportiste sa njihovim potencijalom, odgovornošću, ciljevima…

Svakako treneri moraju primenjivati metode, principe i sredstva koja u određenoj situaciji daju najbolje rezultate.

Principi i metodi su sledeći:
Princip celishodnosti
Metod usmeravanja
Metod navikavanja
Metod podsticanja
Metod sprečavanja (Čokorilo 1998: 89).

Princip celishodnosti podrazumeva različite faktore, počevši od porodice, preko različitih organizacija, institucija pa i do samih medija. Smatra se da potpuno jedinstvo pomenutih principa nije moguće ostvariti, ali se do izvesnog nivoa može uspostaviti međusobna saradnja i koordinacija.

Metoda usmeravanja podrazumeva pedagoške situacije u kojima sportisti svesno, kritički usvajaju vrednosti, znanja od strane vaspitanika (trenera). U savremenom vaspitanju metoda usmeravanja pretpostavlja slobodnu komunikaciju i obostrano poverenje na relaciji trener–sportisti i obrnuto. Pod ovim metodom smatra se i metod saveta (pouka) koji treneri prenose svojim sportistima iz sopstvenog iskustva ili iz iskustva sa radom sportista koji su već postigli neke rezultate.

Saveti mogu biti raznovrsni od toga kako sportisti treba da se ponašaju u određenim životnim situcijama, kako treba da postoji međusobna saradnja među pripadnicima neke sportske organizacije, pa do toga kakav život moraju da vode kako bi bili uspešni sportisti tako i građani i uzor mlađim generacijama. Treneri mogu davati raznovrsne savete. Navodimo tek po neki primer: saveti zdrave ishrane, lepog vaspitanja (sportisti treba da budu primer drugima), savet redovnog – istrajnog treniranja (kako bi postigli dobre rezultate), škola na prvom mestu, ona se ne zapostavlja. U svakom slučaju efekat trener-sportista će biti bolji ako na toj relaciji postoji međusobno razumevanje i poštovanje. Uz metod usmeravanja ide i metod prevaspitavanja. „Prevaspitavanje je, pak, koji svojim sadržajem obuhvata menjanje, prepravljanje, ili korigovanje rezultata vaspitanja koji se smatraju pogrešnim, krivo usmerenim ili društveno štetnim“ (Galić 2006: 37). Treneri se služe ovom metodom kako bi uklonili negativne uticaje, a razvili visoko-cenjene vrednosti.

Metod navikavanja je bitan metod u svakojakim životnim aktivnostima. Kada je o ovoj metodi reč ističe se rad kao jedna od najznačajnijih aktivnosti sa kojima se suočavamo svakodnevno. Sticanjem radnih navika, naučimo da se borimo ostvarujemo rezultate i gradimo svoju ličnost. Prve radne navike stiču se svakako u porodici i školi, zatim i u sportu i drugim sferama društvenog života za koje se opredeljujemo dok smo još „mali“. U porodici se od malih nogu deca uče osnovnim navikama. Recimo ustaju u određeno vreme, doručkuju, igraju se, idu u određeno vreme na spavanje. Drugi primer tiče se škole: deca svakoga dana odlaze na nastavu, druže se sa vršnjacima, savlađuju određeno školsko gradivo, dolaze kući, idu na trening, treniraju itd. Svakako da disciplina utiče na to hoćemo li se navikavati na neke aktivnosti ili nećemo. Treba da prođe određeno vreme da se naviknemo na neke aktivnosti, zatim sopstvene navike prenosimo na mlađu populaciju. Kada je reč o metodi podsticanja najpre pomenimo da vaspitni proces predstavlja složen, dugotrajan, naporan period u kojem vaspitanici vaspitavaju mladu populaciju. Predstavljaju svakojaka iskušenja, posustajanja i kolebanja. „Metoda podsticanja služi da osveži snagu i volju mladi, buđenjem prijatnih osećanja koji postaju snažni unutrašnji motivi delovanja“, (Čokorilo 1998: 99). Kada je o podsticanju u sportu reč, ono je neophodno svima, i sportistima koji započinju treniranje, onima koji su u usponu, a i onima sa dobrim rezultatima – podstičemo ih da rezultati budu još bolji. Brojna su sredstva podsticanja, da spomenemo pohvalu, takmičenje, priznanja (mogu biti razna: od medalja do novčanih sredstava). Svakako da je pohvala najčešće sredstvo podsticanja sa kojom se često suočavamo. Pohvale se mogu odnositi na pojedinca, grupu, mogu biti usmenog, pismenog karaktera, mogu se prenositi javno putem medijskih sredstava, mogu biti na svečanim događajima. Isti je slučaj kada govorimo i o nagrađivanju, priznavanju. Sa druge strane ističemo kritiku kao metod podsticanja. Kritika (dobronamerna) od strane trenera je neophodna kako bi sportista ispravljao neke svoje aktivnosti i radio bolje ubuduće.

Najzad, istaći ćemo metod sprečavanja projektovanom cilju vaspitanja. Smatra se da ovu metodu treba koristiti samo u slučajevima kada delovanje drugih metoda nije efikasno primenjeno. Njena funkcija je dvojaka, preventivna i korektivna. Pod prvom funkcijom smatramo uklanjanje neželjnog ponašanja, a pod drugom funkcijom smatramo promenu neželjenog ponašanja. Uz ovu metodu ističemo dva dodatna sredstva – kontrolu i upozoravanje. Cilj kontrole je da vaspitanika očuva od svakojakih loših uticaja u periodu od rođenja pa do kraja života. Kontrolori u ovome slučaju mogu biti roditelji, učitelji, treneri. Subjekt vaspitanja prolazi kroz razne „faze“ i dobre i loše kako bi postala zrela ličnost. Upozoravanje se vrši na više načina, pogledom dodirom, mimikom, pokretom ruke. Onaj ko upozorava, kontroliše, nikako ne sme da bude agresivna osoba, preporučuje se upozorenje bez vulgarnih reči, bez pretnji itd. Naravno da ima agresivnih trenera koji ne primenjuju ove metode, a o tome ćemo govoriti kasnije. Navodimo primer kontrole i upozorenja. Trener kontroliše sportistu da li je recimo na dobrom putu da postane uspešan, može se raspitivati da li je u dobrom ili lošem društvu van treninga, da li pored sportskih aktivnosti zapostavlja školske aktivnosti itd. Ukoliko se desi da sportista nije u dobrom društvu, zapostavlja školske obaveze trener ga upozorava se usmeri ka pravim vrednostima. Upozorava ga oslanjajući se na prethodne pomenute i već objašnjene metode.

Zapostavljanje pedagoške uloge trenera – Kada je o nasilju u sportu reč velika se pažnja posvećuje nasilničkom ponašanju sportskih navijača koje se najčešće odvija na stadionima, a zatim se ono širi i van njega, dakle odvija se na ulici. Tu je reč o nasilju sportske publike, i sa tim u vezi najčešće se ističe huliganizam i vandalizam. Dodajemo činjenicu da su se organizovale brojne tribine i dokumentarne emisije sa ciljem da se u navijačima probudi svest kako ne bi došlo do nasilja. Međutim, nasilje se tu ne zaustavlja, ono je složeno pa tako ističemo i nasilje koje se odvija na treninzima.

Autoritet sile je jedan od najčešćih, ali i najgorih autoriteta trenera u savremenom sportu. „Ispoljava se u strogom kažnjavanju, nastojanje da se sve postigne silom, grubosti i držanje sportista i saradnika u stalnom strahu“ (Galić 2006: 505).

Treneri sa ovakvim autoritetom često se služe fizičkim i verbalnim konfliktom. Kada ovo kažemo mislimo da treneri ovog tipa često udaraju svoje sportiste najčešće po glavi ili kako se to kaže udaraju im „macole ili čvrge“, sa druge strane oni sportiste nazivaju svakojakim vulgarnim imenima koja omalovažavaju lik sportiste, a često u tim slučajevima omalovažavaju i članove njihove porodice. Atmosfera na treninzima kod trenera ovakvog autoriteta nije nimalo prijatna, a ovakvi treneri ne razmišljaju da takav njihov rad narušava njihov ugled, da ostavljaju loš primer sportistima i ne razmišljaju da sportisti zbog takvog ponašanja na treninzima trpe nelagodnost, a mogu čak da stvore brojne komplekse pogotovo ako se radi o sportistima mlađeg uzrasta. Ovi treneri su najčešće „napeti i ne treba im mnogo da ih sportisti isprovociraju“. Sportistima nije urođeno da budu sportisti, ne rađaju se kao sportisti već to postaju vremenom koje zahteva ozbiljne treninge, odgovornost i posvećenost treniranju. To svaki trener treba da zna. Zato često kada sportista ne uradi „nešto kako treba“ ili uradi pogrešno postaje žrtva trenerove bahatosti, pustoši. Ističemo da je sve više ovakvih situacija bez obzira koji sport je u pitanju koji je uzrast pa između ostalog i koji je pol sportista u pitanju. Sportisti pored fizičkih i psihičkih konflikata od strane trenera doživljavaju i pretnje, treneri ih ogovaraju pričaju laži o njima, često umeju i da ih kažnjavaju. Sada navodimo primer i razliku između trenera demokratičnog autoriteta i između trenera autoriteta sile.

Trener demokratičnog autoriteta vidi grešku koju učini sportista, zahteva od njega da tu grešku ispravi i da mu ponovo objasni i pokaže kako se na primer ta vežba izvodi. Pomenuti trener to može činiti i kada je individua, ali i kada je kolektiv u pitanju. Strpljiv je u radu sa sportistima spreman je da jednu vežbu ponavlja više puta, ukoliko je to potrebno.

Zaključujemo da je trener demokratičnog autoriteta svojim načinom rada pre svega dobar pedagog, poželjan trener i ostavlja dobar utisak na sportiste, dok trener ovog drugog autoriteta zapostavlja pedagošku ulogu, postaje nasilnik i ostavlja loš primer sportistima.

Kada je o nasilničkom ponašanju reč treneri se pozivaju na nacionalnu netrpeljivost. Sa tim u vezi treneri omalovažavaju sportiste nazivajući ih recimo „Ustašama“, „Šiptarima“, „Bosancima“, „Crnogorcima“ i tako dalje. Ovakva nasilna ponašanja najčešće su zastupljena na treninzima lokalnog tipa. Postoje nasilja trenera poznatih (priznatih) sportskih klubova. Tako se recimo dosta govori o netrpeljivosti na lokaciji Crvena Zvezda – Partizan. Tu imamo primer da su treneri međusobno u konfliktu, taj konflikt je uočen i među sportistima, a kasnije on se prenosi na navijače. Tako često dolazi do tuče navijača, a posledica toga je prekid utakmice, a nasilje se nastavlja van terena na ulicama grada.

Sada se suočavamo sa nasilničkim ponašanjem trenera na sportskim događajima, različitim takmičenjima i videćemo kako roditelji utiču na decu i njihovo opredeljenje na neki sport. Kada smo govorili o funkciji treniranja, istakli smo da je svakako jedna od osnovnih funkcija takmičenje. Sada analiziramo zapostavljenu ulogu trenera na sportskim manifestacijama. Govorili smo kako treneri umeju da budu nasilnički nastrojeni prema sportistima, međutim oni postaju nasilnici i na brojnim sportskim događajima. U tim situacijama pred drugim klubovima (u zavisnosti koliko ih ima) pred publikom koju čine ljubitelji određene sportske grane, discipline (atletike, košarke, fudbala…) pred prijateljima sportista koji se takmiče, pa i pred njihovom porodicom između ostalog trener pokazuje svoje pravo lice. Govorili smo šta sve spada u zapostavljanje pedagoške uloge trenera i to se može lako uočiti na takmičenjima. Trenerova drskost, galama, vulgarnost jasno je vidljiva među publikom i prenosi se među suparnicima. Najveći problem je što se na utakmicama zapostavlja fer-plej, a to ume da krene od trenera. Tako treneri umeju ne samo da omalovažavaju svoje sportiste, već omalovažavaju i suparnike. Omalovažavaju ih tako što viču na njih, nazivaju ih svakojakim vulgarnim imenima, prete im. Neretko su slučajevi kada treneri zahtevaju da se protivnik povredi ili isprovocira. Sportisti (pa još ako su izuzetno mladi) nasedaju na svu tu trenerovu provokaciju, misleći da je trener u pravu kada se tako ponaša. U tim slučajevima često dođe i do tuče između trenera dva kluba, koja se posle prenosi i među sportiste. Ceo taj spektakl posmatra publika. To je pokazatelj da treneri ne usmerevaju sportiste da poštuju fer-plej i u tim situacijama sportske manifestacije postaju nasilničke manifestacije. Dakle to je situacija kada mračna strana sporta dođe do izražaja.

Sprečavanje nasilja na treninzima

Sada govorimo o nekim predlozima kako sprečiti nasilno ponašanje trenera i kako deca (sportisti) da reaguju kada se nađu u takvim situacijama.

Kada je reč o akterima sporta (sportistima, trenerima, upravi sportskog kluba, sportskim lekarima) smatramo da svaki sportski klub ili makar sportski savez treba da ima bar po jednog psihologa i pedagoga sporta koji će raditi sa sportistima nezavisno od njihovog uzrasta. Psiholozi i pedagozi su ti koji savetuju i intervjuišu sportiste oslanjajući se na psihološke i pedagoške metode naročito kod onih sportista koji imaju psihičke tegobe, osećaju napetost na treninzima.

Ukoliko sportisti treniraju kod trenera koji zapostavlja svoju pedagošku ulogu, ukoliko se nađu u stresnim situacijama, treba da se obrate već pomenutim stručnjacima.

Deca treba na treninzima da se osećaju bezbedno i prijatno, a ne napeto i nesigurno. Kada je o nasilju reč, postavlja se pitanje ljudima zašto ga odmah ne prijavljuju nadležnim organima i da li ćutanjem odobravaju nasilje? Tako postavljamo pitanje sportistima koji trpe nasilje na treninzima, da li odobravaju nasilničko ponašanje trenera? U tim situacijama kada sportisti osećaju da su poniženi od strane trenera, ako trpe fizičko i verbalno nasilje oni istoga trenutka treba da napuste sportski tim.. Trener treba za takvo ponašanje da snosi odgovornost, pa čak i da mu se oduzme licenca. Deca treniraju kako bi postizala rezultate, kako bi sticala radne navike, kako bi se usmeravala ka zdravom načinu življenja, a ne treniraju da bi trpeli nasilje. U takvim situacijama i roditelji treba da reaguju, treba da stanu na stranu svoje dece, prijave takve trenere nadležnim organima, a treneri da odgovaraju za takve nasilničke postupke. U rešavanju ovog problema treba da budu uključene i institucije koje će sprovoditi oštre kazne protiv ovakvih trenera. U radu smo spominjali da su pojedini sociolozi sporta držali tribine „Stop nasilju na utakmicama“, mi mislimo da sociolozi sporta zajedno sa pedagozima sporta treba da drže tribine „Stop nasilju na treninzima“ i to pred trenerima, sportistima i roditeljima.

Ako dođe do fizičkog nasilja (šamaranje, udaranje po glavi ili drugim delovima tela) od strane trenera nad detetom (sportistom), dete treba odmah da prijavi roditeljima, a roditelji da prijave kako upravi kluba, tako i da pokrenu postupak prijavljivanje nadležnim organima. Trenera u klubu treba odmah suspendovati sa mesta trenera do okončanja postupka. Ukoliko se dokaže da je trener fizički maltretirao sportistu, matični savez tog kluba treba da oduzme licencu za rad takvom treneru. Sportista treba da da iskaz upravi kluba i policiji o fizičkom zlostavljanju trenera, eventualno potražiti lekarsku pomoć ili dijagnozu o stepenu povrede koja je nastala fizičkim zlostavljanjem. Takođe bi trebalo prikupiti iskaze i drugih sportista koji su bili na mestu događaja kako bi se događaj što relevantnije prikazao.

Događaj treba odmah da se rešava, kako se ne bi došlo u situaciju odugovlačenja procesa i eventualnog zataškivanja. Celom događaju treba pristupiti odgovorno i smireno jer takav događaj pobuđuje veliku pažnju javnosti i lokalnoj zajednici u kome se desio nemili slučaj.

Literatura:
Galić, prof. dr M. (2006). Pedagogija sporta. Bojs, Beograd.
Koković, D. (2010). Sociologija sporta. Grafokarton, Prijepolje.
Čokorilo, R. (1998). Pedagogija sporta. Viša škola za sportske trenere, Beograd.

Autor: Luka Vojčevski

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *