Запостављање педагошке улоге тренера

Друштвене улоге и друштвени положаји су међусобно повезани, али се међусобно и знатно разликују. Друштвени положај се може одредити као место које појединац, група заузимају на друштвеној лествици, богатства, моћи, угледа и место унутар друштвене структуре. Положаји могу бити приписани и стечени. Приписан положај се добија приступањем у неку друштвену структуру, најчешће преко породице. Приписан положај не зависи од личних квалитета, марљивости. Стечен статус је учинак личног достигнућа, зависи од личних способности, квалитета, а може зависити од канала друштвене покретљивости. „Друштвене улоге представљају захтеве које друштво поставља носиоцима друштвеног положаја“ (Трипковић 1998: 206). Под захтевима се подразумева скуп неписаних правила понашања, норми, прописа који су карактеристични за одговарајући друштвени положај. Тако се може говорити о улогама брата, тренера, наставника, лекара. Социјализација је такође битан фактор који прати друштвену улогу. „Добро извршавање друштвене улоге доноси друштвени углед. Углед појединца зависи пре свега од његовог личног положаја, али и од начина на који испуњава друштвену улогу која се од положаја очекује. У складу са дефиницијом наводимо пример: Тренер који је максимално посвећен свом раду, усмерава децу ка врхунским резултатима, брине о деци понаша се као мотиватор, он добро испуњава своју друштвену улогу и углед у друштву му расте.

Када је о статусу, улогама и угледу реч истичемо статусне групе. Као што смо у предходном разматрању видели друштвени углед је учинак друштвеног положаја и начина на који се игра очекивана друштвена улога. Под статусном групом се подразумева скуп појединаца сличног друштвеног положаја, сличних друштвених улога као и начина и квалитета испуњавања тих улога. „Социолог спорта се занима за начин живота, статус и животни стил оних који се баве спортом“ (Коковић 2010: 10). Овај одељак јесте у делокругу социологије спорта као посебне социолошке дисциплине и социолози спорта се често суочавају са овим питањем.

Стручна улога спортских тренера је двојака. С једне стране говори се о стручној улози, а са друге стране говори се о педагошкој улози тренера. Нажалост, често се говори само о стручној улози док се ова друга улога запоставља. У складу са насловом говоримо опширније о педагошкој улози, али ослањамо се укратко и на стручну улогу. Стручна улога се односи на усмереност ка максималном резултату, специјализацији рада на релацији тренер-спортисти. Стручна улога је сложен, свеобухватни термин који обухвата средства, методе и облике рада у процесу припреме спортиста за одређене резултате.

Педагошка улога као и стручна улога је сложен феномен који подразумева специфичне васпитне утицаје са циљем остваривања личности спортиста. Тренер пре свега треба да буде „добар педагог“, односно социјализатор личности спортиста. Тренер треба да преноси идеале, одговарајуће вредности, норме понашања са једне генарације спортиста на другу генерацију спортиста. Сада се суочавамо са васпитном улогом тренера, имајући у виду да је она сложена. Последице васпитног средства тренера, успех или неуспех, зависи од:

Oдговорности и доследности тренера, његовог ауторитета и способности да своје знање пренесе на спортисте. Са друге стране имамо спортисте са њиховим потенцијалом, одговорношћу, циљевима…

Свакако тренери морају примењивати методе, принципе и средства која у одређеној ситуацији дају најбоље резултате.

Принципи и методи су следећи:
Принцип целисходности
Метод усмеравања
Метод навикавања
Метод подстицања
Метод спречавања (Чокорило 1998: 89).

Принцип целисходности подразумева различите факторе, почевши од породице, преко различитих организација, институција па и до самих медија. Сматра се да потпуно јединство поменутих принципа није могуће остварити, али се до извесног нивоа може успоставити међусобна сарадња и координација.

Метода усмеравања подразумева педагошке ситуације у којима спортисти свесно, критички усвајају вредности, знања од стране васпитаника (тренера). У савременом васпитању метода усмеравања претпоставља слободну комуникацију и обострано поверење на релацији тренер–спортисти и обрнуто. Под овим методом сматра се и метод савета (поука) који тренери преносе својим спортистима из сопственог искуства или из искуства са радом спортиста који су већ постигли неке резултате.

Савети могу бити разноврсни од тога како спортисти треба да се понашају у одређеним животним ситуцијама, како треба да постоји међусобна сарадња међу припадницима неке спортске организације, па до тога какав живот морају да воде како би били успешни спортисти тако и грађани и узор млађим генерацијама. Тренери могу давати разноврсне савете. Наводимо тек по неки пример: савети здраве исхране, лепог васпитања (спортисти треба да буду пример другима), савет редовног – истрајног тренирања (како би постигли добре резултате), школа на првом месту, она се не запоставља. У сваком случају ефекат тренер-спортиста ће бити бољи ако на тој релацији постоји међусобно разумевање и поштовање. Уз метод усмеравања иде и метод преваспитавања. „Преваспитавање је, пак, који својим садржајем обухвата мењање, преправљање, или кориговање резултата васпитања који се сматрају погрешним, криво усмереним или друштвено штетним“ (Галић 2006: 37). Тренери се служе овом методом како би уклонили негативне утицаје, а развили високо-цењене вредности.

Метод навикавања је битан метод у свакојаким животним активностима. Када је о овој методи реч истиче се рад као једна од најзначајнијих активности са којима се суочавамо свакодневно. Стицањем радних навика, научимо да се боримо остварујемо резултате и градимо своју личност. Прве радне навике стичу се свакако у породици и школи, затим и у спорту и другим сферама друштвеног живота за које се опредељујемо док смо још „мали“. У породици се од малих ногу деца уче основним навикама. Рецимо устају у одређено време, доручкују, играју се, иду у одређено време на спавање. Други пример тиче се школе: деца свакога дана одлазе на наставу, друже се са вршњацима, савлађују одређено школско градиво, долазе кући, иду на тренинг, тренирају итд. Свакако да дисциплина утиче на то хоћемо ли се навикавати на неке активности или нећемо. Tреба да прође одређено време да се навикнемо на неке активности, затим сопствене навике преносимо на млађу популацију. Када је реч о методи подстицања најпре поменимо да васпитни процес представља сложен, дуготрајан, напоран период у којем васпитаници васпитавају младу популацију. Представљају свакојака искушења, посустајања и колебања. „Метода подстицања служи да освежи снагу и вољу млади, буђењем пријатних осећања који постају снажни унутрашњи мотиви деловања“, (Чокорило 1998: 99). Када је о подстицању у спорту реч, оно је неопходно свима, и спортистима који започињу тренирање, онима који су у успону, а и онима са добрим резултатима – подстичемо их да резултати буду још бољи. Бројна су средства подстицања, да споменемо похвалу, такмичење, признања (могу бити разна: од медаља до новчаних средстава). Свакако да је похвала најчешће средство подстицања са којом се често суочавамо. Похвале се могу односити на појединца, групу, могу бити усменог, писменог карактера, могу се преносити јавно путем медијских средстава, могу бити на свечаним догађајима. Исти је случај када говоримо и о награђивању, признавању. Сa друге стране истичемо критику као метод подстицања. Критика (добронамерна) од стране тренера је неопходна како би спортиста исправљао неке своје активности и радио боље убудуће.

Најзад, истаћи ћемо метод спречавања пројектованом циљу васпитања. Сматра се да ову методу треба користити само у случајевима када деловање других метода није ефикасно примењено. Њена функција је двојака, превентивна и корективна. Под првом функцијом сматрамо уклањање нежељног понашања, а под другом функцијом сматрамо промену нежељеног понашања. Уз ову методу истичемо два додатна средства – контролу и упозоравање. Циљ контроле је да васпитаника очува од свакојаких лоших утицаја у периоду од рођења па до краја живота. Контролори у овоме случају могу бити родитељи, учитељи, тренери. Субјект васпитања пролази кроз разне „фазе“ и добре и лоше како би постала зрела личност. Упозоравање се врши на више начина, погледом додиром, мимиком, покретом руке. Онај ко упозорава, контролише, никако не сме да буде агресивна особа, препоручује се упозорење без вулгарних речи, без претњи итд. Наравно да има агресивних тренера који не примењују ове методе, а о томе ћемо говорити касније. Наводимо пример контроле и упозорења. Тренер контролише спортисту да ли је рецимо на добром путу да постане успешан, може се распитивати да ли је у добром или лошем друштву ван тренинга, да ли поред спортских активности запоставља школске активности итд. Уколико се деси да спортиста није у добром друштву, запоставља школске обавезе тренер га упозорава се усмери ка правим вредностима. Упозорава га ослањајући се на претходне поменуте и већ објашњене методе.

Запостављање педагошке улоге тренера – Када је о насиљу у спорту реч велика се пажња посвећује насилничком понашању спортских навијача којe се најчешће одвија на стадионима, а затим се оно шири и ван њега, дакле одвија се на улици. Ту је реч о насиљу спортске публике, и сa тим у вези најчешће се истиче хулиганизам и вандализам. Додајемо чињеницу да су се организовале бројне трибине и документарне емисије са циљем да се у навијачима пробуди свест како не би дошло до насиља. Међутим, насиље се ту не зауставља, оно је сложено па тако истичемо и насиље које се одвија на тренинзима.

Ауторитет силе је један од најчешћих, али и најгорих ауторитета тренера у савременом спорту. „Испољава се у строгом кажњавању, настојање да се све постигне силом, грубости и држање спортиста и сарадника у сталном страху“ (Галић 2006: 505).

Тренери са оваквим ауторитетом често се служе физичким и вербалним конфликтом. Када ово кажемо мислимо да тренери овог типа често ударају своје спортисте најчешће по глави или како се то каже ударају им „мацоле или чврге“, са друге стране они спортисте називају свакојаким вулгарним именима која омаловажавају лик спортисте, а често у тим случајевима омаловажавају и чланове њихове породице. Атмосфера на тренинзима код тренера оваквог ауторитета није нимало пријатна, а овакви тренери не размишљају да такав њихов рад нарушава њихов углед, да остављају лош пример спортистима и не размишљају да спортисти због таквог понашања на тренинзима трпе нелагодност, а могу чак да створе бројне комплексе поготово ако се ради о спортистима млађег узраста. Ови тренери су најчешће „напети и не треба им много да их спортисти испровоцирају“. Спортистима није урођено да буду спортисти, не рађају се као спортисти већ то постају временом које захтева озбиљне тренинге, одговорност и посвећеност тренирању. То сваки тренер треба да зна. Зато често када спортиста не уради „нешто како треба“ или уради погрешно постаје жртва тренерове бахатости, пустоши. Истичемо да је све више оваквих ситуација без обзира који спорт је у питању који је узраст па између осталог и који је пол спортиста у питању. Спортисти поред физичких и психичких конфликата од стране тренера доживљавају и претње, тренери их оговарају причају лажи о њима, често умеју и да их кажњавају. Сада наводимо пример и разлику између тренера демократичног ауторитета и између тренера ауторитета силе.

Тренер демократичног ауторитета види грешку коју учини спортиста, захтева од њега да ту грешку исправи и да му поново објасни и покаже како се на пример та вежба изводи. Поменути тренер то може чинити и када је индивидуа, али и када је колектив у питању. Стрпљив је у раду са спортистима спреман је да једну вежбу понавља више пута, уколико је то потребно.

Закључујемо да је тренер демократичног ауторитета својим начином рада пре свега добар педагог, пожељан тренер и оставља добар утисак на спортисте, док тренер овог другог ауторитета запоставља педагошку улогу, постаје насилник и оставља лош пример спортистима.

Када је о насилничком понашању реч тренери се позивају на националну нетрпељивост. Са тим у вези тренери омаловажавају спортисте називајући их рецимо „Усташама“, „Шиптарима“, „Босанцима“, „Црногорцима“ и тако даље. Оваква насилна понашања најчешће су заступљена на тренинзима локалног типа. Постоје насиља тренера познатих (признатих) спортских клубова. Тако се рецимо доста говори о нетрпељивости на локацији Црвена Звезда – Партизан. Ту имамо пример да су тренери међусобно у конфликту, тај конфликт је уочен и међу спортистима, а касније он се преноси на навијаче. Тако често долази до туче навијача, а последица тога је прекид утакмице, а насиље се наставља ван терена на улицама града.

Сада се суочавамо са насилничким понашањем тренера на спортским догађајима, различитим такмичењима и видећемо како родитељи утичу на децу и њихово опредељење на неки спорт. Када смо говорили о функцији тренирања, истакли смо да је свакако једна од основних функција такмичење. Сада анализирамо запостављену улогу тренера на спортским манифестацијама. Говорили смо како тренери умеју да буду насилнички настројени према спортистима, међутим они постају насилници и на бројним спортским догађајима. У тим ситуацијама пред другим клубовима (у зависности колико их има) пред публиком коју чине љубитељи одређене спортске гране, дисциплине (атлетике, кошарке, фудбала…) пред пријатељима спортиста који се такмиче, па и пред њиховом породицом између осталог тренер показује своје право лице. Говорили смо шта све спада у запостављање педагошке улоге тренера и то се може лако уочити на такмичењима. Тренерова дрскост, галама, вулгарност јасно је видљива међу публиком и преноси се међу супарницима. Највећи проблем је што се на утакмицама запоставља фер-плеј, а то уме да крене од тренера. Тако тренери умеју не само да омаловажавају своје спортисте, већ омаловажавају и супарнике. Омаловажавају их тако што вичу на њих, називају их свакојаким вулгарним именима, прете им. Неретко су случајеви када тренери захтевају да се противник повреди или испровоцира. Спортисти (па још ако су изузетно млади) наседају на сву ту тренерову провокацију, мислећи да је тренер у праву када се тако понаша. У тим случајевима често дође и до туче између тренера два клуба, која се после преноси и међу спортисте. Цео тај спектакл посматра публика. То је показатељ да тренери не усмеревају спортисте да поштују фер-плеј и у тим ситуацијама спортске манифестације постају насилничке манифестације. Дакле то је ситуација када мрачна страна спорта дође до изражаја.

Спречавање насиља на тренинзима

Сада говоримо о неким предлозима како спречити насилно понашање тренера и како деца (спортисти) да реагују када се нађу у таквим ситуацијама.

Када је реч о актерима спорта (спортистима, тренерима, управи спортског клуба, спортским лекарима) сматрамо да сваки спортски клуб или макар спортски савез треба да има бар по једног психолога и педагога спорта који ће радити са спортистима независно од њиховог узраста. Психолози и педагози су ти који саветују и интервјуишу спортисте ослањајући се на психолошке и педагошке методе нарочито код оних спортиста који имају психичке тегобе, осећају напетост на тренинзима.

Уколико спортисти тренирају код тренера који запоставља своју педагошку улогу, уколико се нађу у стресним ситуацијама, треба да се обрате већ поменутим стручњацима.

Деца треба на тренинзима да се осећају безбедно и пријатно, а не напето и несигурно. Када је о насиљу реч, поставља се питање људима зашто га одмах не пријављују надлежним органима и да ли ћутањем одобравају насиље? Тако постављамо питање спортистима који трпе насиље на тренинзима, да ли одобравају насилничко понашање тренера? У тим ситуацијама када спортисти осећају да су понижени од стране тренера, ако трпе физичко и вербално насиље они истога тренутка треба да напусте спортски тим.. Тренер треба за такво понашање да сноси одговорност, па чак и да му се одузме лиценца. Деца тренирају како би постизала резултате, како би стицала радне навике, како би се усмеравала ка здравом начину живљења, а не тренирају да би трпели насиље. У таквим ситуацијама и родитељи треба да реагују, треба да стану на страну своје деце, пријаве такве тренере надлежним органима, а тренери да одговарају за такве насилничке поступке. У решавању овог проблема треба да буду укључене и институције које ће спроводити оштре казне против оваквих тренера. У раду смо спомињали да су поједини социолози спорта држали трибине „Стоп насиљу на утакмицама“, ми мислимо да социолози спорта заједно са педагозима спорта треба да држе трибине „Стоп насиљу на тренинзима“ и то пред тренерима, спортистима и родитељима.

Ако дође до физичког насиља (шамарање, ударање по глави или другим деловима тела) од стране тренера над дететом (спортистом), дете треба одмах да пријави родитељима, а родитељи да пријаве како управи клуба, тако и да покрену поступак пријављивање надлежним органима. Тренера у клубу треба одмах суспендовати са места тренера до окончања поступка. Уколико се докаже да је тренер физички малтретирао спортисту, матични савез тог клуба треба да одузме лиценцу за рад таквом тренеру. Спортиста треба да да исказ управи клуба и полицији о физичком злостављању тренера, евентуално потражити лекарску помоћ или дијагнозу о степену повреде која је настала физичким злостављањем. Такође би требало прикупити исказе и других спортиста који су били на месту догађаја како би се догађај што релевантније приказао.

Догађај треба одмах да се решава, како се не би дошло у ситуацију одуговлачења процеса и евентуалног заташкивања. Целом догађају треба приступити одговорно и смирено јер такав догађај побуђује велику пажњу јавности и локалној заједници у коме се десио немили случај.

Литература:
Галић, проф. др М. (2006). Педагогија спорта. Бојс, Београд.
Коковић, Д. (2010). Социологија спорта. Графокартон, Пријепоље.
Чокорило, Р. (1998). Педагогија спорта. Виша школа за спортске тренере, Београд.

Аутор: Лука Војчевски

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *