When Harry met Sally, ovaj, Aleksu

Čitajući dela iz fantastike, da li ste se ikada zapitali, makar jednom, koja je funkcija fantastike kao književnog žanra? Da li je to samo beg od realnosti ili možda čak nešto više, recimo, način života i razmišljanja? Prvi kontakt sa onostranim, po rečima Cvetana Todorova, javlja se ta zapitanost kod čitaoca i realizuje se ta neodlučnost, a to, po njemu, leži u osnovi fantastičnog i „traje samo onoliko koliko i neodlučnost zajednička čitaocu i liku, na kojima je da „odluče“ da li ono što opažaju potiče ili ne potiče od „stvarnosti“, kakva ona jeste prema opštem mišljenju“ (Todorov). Sa tim u vezi, Nortrop Fraj u svojoj „Anatomiji kritike“ određuje „moduse fikcije“ koji su ustanovljeni na relaciji junak – čitalac i stavlja akcenat na takvu vrstu odnosa.

Glavni junaci su većinom dečaci/mladići, kao što je slučaj u romanu „Peti leptir“ Uroša Petrovića, a to je Aleksa Rajić, „dečak koji je spasao sopstveni život“ (Pešikan Ljuštanović 2012: 99). Iz svetske književnosti, kao primer uzimam Harija Potera, „dečaka koji je živeo“, iz istoimene serije romana Džoane K. Rouling. Već tu vidimo paralelu da se glavna radnja koncentriše oko njihovih života koji korespondira u odnosima sa ostalim likovima u romanima. Iako u „Petom leptiru“ nemamo ženskih junaka do jednog, a to je lik baba Sare, međutim, ona se javlja samo posredno i funkciji epozodnog lika, kojeg Aleksa čuje kako vrišti preko tranzistora, a on je veza sa onostranim. Konkretno, preko njega komunicira sa šumskim duhom, imenjakom Aleksom V. Jakšićem. Sara će zapravo biti bitan faktor u krajnjem ishodu i uticaće na sudbinu Jovice Vuka. U „Hari Poteru“ imamo nekoliko ženskih likova, ali samo jedan ću izdvojiti koji je od presudnog značaja za ishod Harijevog odrastanja a to je lik Hermione Grejndžer. Ona Harija vodi kroz avanture primenjujući teorijsko znanje iz svih oblasti čarobnjačkih nauka i pomaže mu da uspešno prebrodi sve prepreke, a pre svega, kao i uloga duha Alekse, da pokuša ga sačuva. Međutim, iako je jako moćan i jak lik, ipak joj se ne može prepisati uloga glavnog junaka iz razloga što ona nije vođa, nije inicijator i nema jasno definisan cilj. A oni, Aleksa i Hari, sa druge strane, nemaju mogućnost da samostalno određuju tok vlastite svesti.

Dalje, ono što prvo upada u oko je činjenica da su i Hari i Aleksa siročadi, da su ostali bez roditelja, da su dovedeni u određenim kofama do praga kuće odnosno doma, ali Aleksa ne zna svoje prave roditelje, a ni svoj pravi identitet. Međutim, obojica poseduju moć. Hari je čarobnjak, a Aleksa ima tu sposobnost da komunicira sa duhovima. Aleksina moć ipak ima jednu manu, a to je da mu se ona oduzima po krštenju. Već pomenutu sentencu o borbi za opstanak i život, ne obogatih informacijom o progoniteljima koji taj život ugrožavaju i jedini jasan cilj im je da se on okonča, a javljaju se u oba dela. Aleksu progoni Jovica Vuk, sa veoma interesantnim, groteskim značenjem samog imena, prvo „Jovica“ načinjenog od deminutiva, a zatim prezime „Vuk“ što označava njegovu pravu prirodu, prirodu vukodlak. Folklorna predanja su ovde izrazita samim tim što Jovica Vuk poseduje odlike vampira demonskog mrtvaca koji obitava između dva sveta, sveta živih i sveta mrtvih. On je model lihvara, zelenaša, a njegovo osnovno „zanimanje“ je hraniti se tuđim strahovima. Sa druge strane Harija progoni Lord Voldemor, odnosno „Onaj-čije-se-ime-ne-sme-izgovoriti“. Ime takođe govori o tome da je reč o nečemu mutnom i zlobnom. Sinonim mu je „crni vladar“ ili kako u originalu stoji „Dark Lord“. Bavi se crnom magijom i želi, kao i Jovica, da bude na vrhu piramide. Naravno, paralela između ova dva progonitelja je ta da su obojica besmrtni i da ih samo glavni junak može poraziti. Jedna od osnovnih funkcija fantastike kao žanra je ta da prijateljstvo, ljubav, dobrota i zajedništvo uvek pobedi zlo, iako se ono uvek čini nadmoćnijim i nepobedivim. Hronotopizacija je ovde sasvim jasno data. Aleksa je u Beogradu i na Tari, Hari u Hogvortsu.

Roman „Peti leptir“ je nastao spajanjem dve ranije izdate priče iz kojih su preuzeti likovi. Aleksa je iz priče „Slova“, objavljene 2005.godine, a pored njega su još uzeti likovi deda Dušana i domskog domara Tolstoja. Iz „Međustanice“ koja, zapravo, predstavlja priču za odrasle, uzim a likove Jovice Vuka i njegovog unuka Nenada.

12992988_1092539000810242_1962366406_n

Prvi kontakt sa onostranim, prva komunikacija sa duhom počinje posle Aleksinog bega iz doma i useljenja u jedno staru radionicu koja se činila napuštenom. Ostavarila se tako što su iscepkani papirići počeli da se lepe na češalj ispisujući jasnu poruku. Prvi takav razgovor vodio je sa deda Dušanom, klinički mrtvim vlasnikom, kojeg je Jovica Vuk vratio u život samo da bi Aleksu predao njemu. Tu se, potom, otvorivši prethodno vrata onostranom, pojavljuje duh šumara Alekse, imenjaka, koji je za vreme svog boravka u svetu živih bio prijatelj i saradnik Josifu Pančiću, a pored njega, i baba Sara, koji teži za venčanicom.

Leptire od celofana, kao simbole krhke, ali neustrašive, istrajne, hrabre prirode, uvodi Vlada Grak, Aleksin drug iz doma i tim leptirima on obeležava stanove u kojima boravi, „iako svaki peti upali“ (vidi Pešikan Ljuštanović 2012: 118). On i debeli Gordan se kao Hermiona Grejndžer i Ron Vizli za Harija, tako se i oni zauzimaju za Aleksu i postaju njegovi zaštitnici. Njihov zadatak kao kolektiva je da ubiju Jovicu Vuka pre nego što on ubije njih. Isto pravilo važi i za Harija i njegove prijatelje.

Uroš Petrović na veoma autentičan način dočarava oživljava stvarnost tako da se u njegovim delima često prepliću sfera realnog i imaginarnog tako da njegova dela, mogu pored dece, da čitaju i odrasli. U delima se uočava i prisustvo nekoliko žanrova istovremeno, kao na primer, epska fantastika sa primesama horora („Peti leptir“), SF, folklorna predanja, kako usmena, tako i pismena, čak je i humor relativno zastupljen.

Sumiranjem rada, došlo se do zaključka da su Aleksa Rajić-Kuš i Hari Poter, po svojoj prirodi jako slični tipski likovi. Obojica obitavaju oko dva sveta, i već svojim rođenjem su obeleženi, gube porodicu pre nego postanu svesni svoje egzistencije, ali i naglo odrastaju i ubrzo postaju svesni opasnosti koja im preti i koja ih je dovela u to stanje i tu poziciju. Međutim, mi od početka ne znamo šta se desilo sa Aleksinim roditeljima. Jedini podatak koji imamo je da je došao u nekom traktorskoj prikolici u Beograd, tek naknadno saznajemo da je Aleksa rođen u Međustanici i da je majka definitivno prešla na stranu mrtvih, a on se vratio u svet živih. Kod Harija mi znamo da je njegove roditelje ubio Voldemor, a da njega nije uspeo ubiti jer su majčinske čini Ljubavi i žrtve bile jače od njegove „Aveda Kadevre“ i privremeno ga porazile, a Harija zaštitile. Suština je da se i Aleksa i Hari bore protiv prošlosti i grade sopstveni identitet koji je zasnovan na prijateljstvu, a ne krvnom srodstvu. „Aleksa Rajić zvani Kuš se posvetio stvarima kojima se niko pre njega nije bavio…“

Stoga se mi, čitajući fantastična dela, često zapitamo, da li je istinita ta stvarnost u koju proživljavamo, u koju verujemo i koje smo deo ili je sve to samo san.U vezi sa tim, Cvetan Todorov iznosi dva zaključka: ili smo mi proizvod mašte ili je sve to takva vrsta stvarnosti. Šta ako duhovi stvarno postoje? A sa njima i vampiri, veštice i čarobnjaci? Kako mi u to možemo biti sigurni? Samo zato što ih niko do sad nije video i dokazao njihovo postojanje ne znači da uopšte ne postoje. Zar takvo pitanje ne treba da se postavi i kad se govori o Bogu? Svi veruju u njega a niko još nije potvrdio njegovu egzistenciju. Stoga se sa razlogom kaže „čuda postoje samo ako veruješ u njih“.

Autor: Raška Jovanić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *