Вито Николић: „Зауставите планету, ја хоћу да сиђем“

Стихови који се често помињу, служе као графити, неријетко се користе на друштвеним мрежама, а мали је број оних који препознају њиховог аутора. Можда је у нашем менталитету да волимо и поштујемо све туђе и страно, а да своје полако препуштамо забораву. Док у читанкама и лектирама његове пјесме замијењују Хари Потером и другим бестселерима Њујорк Тајмс-а, друмови су се зажељели лудака, а њега нажалост, више нема.

Тешко је писати и говорити о животу великог човјека и пјесника, какав је био Витомир Вито Николић. Његова животна прича је и узбудљива и тужна, испреплетана многим легендама и анеготама које се још увијек препричавају. Иако је рођен и живио у времену разарања и пропадања, био је један од ријетких који је у том времену успио да ствара и гради ствари које су преживјеле и ратове и гранате. Веома рано, као десетогодишњак научио је колико живот може да буде суров. Он о свом дјетињсту говори „као о добу кад се тешко схвата како нам нико неће вратити ни мртву мајку, ни оца, ни брата“.

Њега су схватали ријетки, а он је схватао многе. Фасцинантна је лакоћа са којом читамо његове стихове, народни језик на ком је стварао разумљив је свима, а нарочито онима који су у његовим пјесмама налазе зрно утјехе. Писао је једнако добро и за мале и велике људе, са неким чудним тоном, који у исто вријеме успијева да насмије и растужи.

У материјалном сиромаштву живио је достојанствено и пркосно. Једнако успјешан као пјесник и као новинар супротстављао се времену, чак и политици. Одлучно је бранио своје ставове и стајао иза својих ријечи, упркос последицама коју су слиједиле. Није се бојао да каже истине, које је вријеме освједочило као такве, иако је због истих неријетко завршавао у затвору.

Један од последњих боема, оставио је дубок траг у никшићким улицама, кафанама и корзоу, које је опјевао у многим пјесмама. Писао је о љубави, животу, патњи, свијету, писао је о свему и за свакога. Његове пјесме отпјевали су многи познати пјевачи и бендови са простора некадашње Југославије.

Пишући минут ћутања за живе и последњу пјесму, знао је да слаже понеки осмијех и да одглуми понеку срећу. Остајући сам, док су тутњеле бескрајње кише по Никшићу, питао се: шта ако нема заборава? Шта ако је све само вјечна игра круга? Шта ако чак и испод трава, боли иста људска туга?

Многи књижевни аналитичари, често су упоређивали његов рад и стил са радом познатог руског писца Сергеја Јесењина. Свако на свој начин, оставили су заоставштину која живи послије њих. Ипак, упркос дивљењу прослављеном Јесењину, ГОСПОДИНЕ ВИТО, МОЈЕ ДУБОКО ПОШТОВАЊЕ!

Ауторка: Светлана Вишњић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *