Vito Nikolić: Stalno prisutna crna gospa

„Gdje smo se mi to sreli
u kom životu i kada?
Lijepa smrti, je li,
gdje smo se mi to sreli?

Ne, nije čudno što Vito u svojim pesmama, metaforički rečeno, „koketira“ sa smrću. Sreo se sa njom kao dete. Ostala mu je u pamćenju urezana slika, užasna slika, kako su nekom nesrećniku ko zna zbog čega odsekli glavu. I on je video tu glavu i muvu koja je ravnodušno šetala po tom mrtvom licu otvorenih očiju. Okolo je sve bilo normalno – i sunce, i trava, i vetar, i šumor lišća, sve je bilo uobičajeno, osim te glave otvorenih očiju „sa ravnodušnom muvom na sred lica“.

„Ćutao sam i dok su ostali
odlazili siti tog prizora ratnog
neko je viknuo ŠTA ČEKAŠ MALI!
NIŠTA! rekao sam sasvim mator.“

Tako se sazrevalo u ratu – susret sa smrću na takav način učinio je da se preskoče godine, da se sazri u trenutku, pre nego se iole dublje zakorači u život. To je bilo normalno – zaključiće s pravom Vito – za nas „koji smo pohađali Drugi svjetski rat umjesto osnovne škole“.

*   *   *

Smrt je uvek drugovala s pesnicima, bila njihova tema. Miljković i Jesenjin bavili su se njome na svoj način, a Vito je, valjda zbog svoje bolesti, bio u znatno bližem kontaktu sa tom Crnom gospom. Kada se mladost sretne sa smrću, to je drugačije nego kada čovek počne da se presabira za put u onostrano. Mladost se ili ruga smrti, ili, ako je stalno u nekom kontaktu sa njom, a takva je bila atmosfera posleratnog lečenja tuberkuloze u Jugoslaviji, onda se taj susret prihvata drukčije, teže. Ona je nešto od čega se ne može pobeći. Ipak, Vito joj pristupa i sa strahom, onda šaljivo, a zatim i ironično, ali sa onom dozom poštovanja prema „tamo njoj, ime joj se kod vatre ne pominjalo“.

Kuda to tečemo? Odakle? Ne znamo, kao što ne znamo ni otkuda i kamo teče krv u nama. Umesto minuta ćutanja za mrtve, Vito predlaže ćutanje za žive, jer „u toj svijetloj budućnosti“ on pesnički čuje „kako kisnu naše kosti“. On ne kaže kako smo nestali, niti kako su to od nas ostale kosti koje su negde napolju, na nekoj kiši, u nekoj hladnoj, „sjajnoj (a to zvuči zaista ironično) budućnosti“, te kosti koje su ostale od nas kisnu, a nama od te morbidne atmosfere hladno oko srca, nema nikakve utehe, nema ni sunca da nas ugreje, („Sunce, hladno mi je“) nema nikoga da te kosti skloni, sve je hladno, tužno, morbidno, vidimo samo porušeno groblje i razbacane pokrove i – kosti. I kišu, sivu, jesenju, koja sve natapa, od koje sve kisne. Uh! Brrr!

Vitomir Vito Nikolić, 1979. Foto: Dimitrije Janičić

Uzalud pesnik traži neke reči koje će otvoriti vrata, koje će rešiti tajnu. Samo neke zle slutnje, neke naznake koje izazivaju zebnju. I mrak. Noć. Strah od mraka i noći, poneseni iz detinjstva, pretvaraju se u strah od smrti. Pesnik ne veruje noći, jer će mu se prikrasti, „udaviti ga omčom mraka“. A odlasci varaju, ni oni ne mogu da prevare vreme, „ceste su lažljive“, pa pesma „Miljokazi“ postaje priča o smrti. Miljokaz umire, vreme ga je na staroj cesti „ostavilo travi“ – to je personifikacija neke spore, dugotrajne smrti. Vreme ruši sve, menja sve, ubija trud čovečji, ono je neumoljivo, beskrajno strpljivo. Tu neminovnost pesnik shvata kao nešto što nam je unapred definisano, čime nas je život unapred obeležio, priprema nas, poput astečkih sveštenika, da budemo žrtvovani na njegovom oltaru prolaznosti.

Maksim Vujačić:
BIOGRAFIJA VITA NIKOLIĆA (3)

1952. Zaposlen je u GRO „Crna Gora" u Nikšiću. Tih petnaest dana biće mu jedino zaposlenje do maja 1956. godine.

1952. Krajem oktobra „Omladinski pokret" iz Titograda objavio mu pjesmu „Povratak" u rubruci „Poezija mladih", a sjutradan objavljena u listu srednjoškolske omladine Sarajeva „Riječ mladih".

1955/56.  U Narodnom pozorištu u Nikšiću Vito statira. Prvih dana januara napisao je pjesme „Proljećna asocijacija i „Četiri stiha". Od 5. maja 1956. do 1. janura 1957. zaposlen je u Građevinskom preduzeću „Niskogradnja" Nikšić.

1957. Od 1. januara do 24. jula 1958. radi u preduzeću „Niskogradnja - Danilovgrad". Iz rijeke Zete 7. jula izvadio je utopljenika, devetnaestogodišnjeg Selima Zurevca. Napisao pjesme: „Zapis o ulici Novaka Ramova", „Ti si riječ", „Buđenje" i „Prvi snijeg". Te godine u Brezoviku je bio 221 dan.

1957. Na svoj dvadeset peti rođendan, napisao je pjesmu „Rođendan".

1962. U „Nikšićkim novinama" objavio je humoresku „Garsonjera". U izdanju prijatelja u Nikšiću štampao je prvu zbirku poezije „Drumovanja". Do 1962. godine napisao je 34 pjesme, 29 uvrstio u „Drumovanja". Nakon gašenja „Nikšićkih novina" dobija nekoliko povremenih poslova. U Pivari „Trebjesa" dobio je posao da vodi prvu razglasnu stanicu u Crnoj Gori koju on zove Radio Trebjesa, ali je ubrzo zbog jednog incidenta pod djejstvom alkohola svojom krivicom taj posao izgubio i od tada pa do 1. oktobra 1970. godine nije imao stalno zaposlenje.

1964. Stanje Vitovog zdravlja se pogoršalo, pa je hitno upućen na liječenje u Brezovik.

1964. Od maja je u bolnici Kasindol kod Sarajeva. Ima aritmično lupanje srca, nemir, strah. Pomišlja na najgore. „Bilo me je strah da u Brezoviku umrem pa sam otišao u Kasindol u Sarajevo. Sve mi je postalo nevažno i u Brezoviku se izvičem na ljekara koji mi je stavio primjedbu na red u sobi pa sam disciplinski otpušten iz bolnice". Od 5. decembra 1965. do 20. aprila 1966. godine na liječenju je u bolnici na Avali kod Beograda.

Kada ga izda vedrina, kada zanoći noć u njemu, on onda sve vidi drugačije, tamom i smrću obojeno. Tada je mesec samo „ugarak“, ali i takav osvetljava „crne straže“, dok pod njim „ludo drvo zapomaže“. Taj krik u pesmi „Obezdrumljenost“, kada lice ne sme „ni u šake – zlokobnice“, a dan koji dolazi, kome bi trebalo da se raduje, gleda ga „kao da je neko drugi“. Ova pesma-krik ramboovski iskazana, ali ne kao strah, već kao realnost, iako svojim metaforama liči na delirium tremens, označava gubitak svih puteva, nestanak svih perspektiva, čovek se odjednom našao na pustoj poljani, ogoljen, usamljen, obezdrumljen, obeznađen, sve oko njega je neprijatelj, a jedina budućnost je ta tamna gospa, koja briše ovaj svet i sve u njemu, pa i pesnika.

Koga zvati u pomoć kada se čitav svet svede na četiri bela (bolnička) zida, kada više nema drugog sveta, nema drumova koji zovu u daljine i obećavaju. Samo smrt praznim očima skeleta bulji, jedini „izlaz“ barem za oko je prozorsko okno, ali i ono zagrađeno staklom, tom providnom barijerom, to je ono sudbinsko raskršće koje je mučilo Vita, koje je tražilo odluku – ili – ili – na koju stranu i kako dalje. Sada već nema dileme, sada ostaje samo krik „Ne dajte me drumovi!“ Međutim, ni taj krik ne donosi smirenje, onda nastaje ona samosažaljiva pesma posvećena kafanskom drugaru, zarobljeniku savskih obala, glumcu Pavlu Vujisiću „Drumovi će poželjet ludaka“. Tu srećemo smrt u nešto drukčijem obliku, ovde je ona opet u saradnji sa vremenom, jer „na gradove udariće trava“, a strahovlada trave znači da će sve da se njoj podređuje, pa će cvetovi „ostati bez glava“. To se isto tako može razumeti i kao pobuna protiv palanačke učaurenosti, pobuna protiv mediokriteta, protiv jednakosti koju su neki (ne)namerno shvatili kao potrebu da se sve uproseči, da se svim cvetovima skinu glave, što znači da će to biti svet bez pesnika, jer pesnici su cvetovi (sa glavom), pesnici su drugačiji, oni ne mogu u travu, moraju da budu cveće, makar da budu korov, ali moraju da se izdvajaju. To znači da se ukida i sumnja, da će početi da vlada dosada. E, u tom trenutku, sasvim razumljivo, „drumovi će poželjet ludaka, a ludaka više biti neće“.

Vito, koji je u drumovima video mnogo toga, video je da je i on „bijelim drumom očajno proboden“. Ne, nije se to desilo bez razloga, on je izgubio cilj, ne vidi perspektivu, ide kako sam kaže „kuda me oči vode, u san, u pjesmu, u riječ, u čovjeka“. Onda, na kraju te svoje priče o očaju, kaže da će tako i u smrt da ode. No, tu nema tuge zbog smrti. On hladno konstatuje „pa ako slučajno umrem – neka“, mirno iznosi konstataciju o mogućem prestanku ovozemaljskog bitisanja. Iako to direktno ne kaže, on je duboko svestan da će i posle njegovog nestanka sve da ide svojim tokom, dan i noć će se smenjivati, Sunce će izlaziti i zalaziti, život će trajati i bez njegovog prisustva. Odatle ono njegovo hladno, bez emocija, kao da je reč o nekom drugom, nekom koga i ne poznajemo, bez velikih reči i žaljenja – pa neka! – neka se i to desi. Pa šta, ako se to desi!?

Onda dolazi „Rekvijem za skitača“, pesma o smrti samoj, o pesniku što se „obestrvi“. Ta reč nije baš u čestoj upotrebi, a znači nestati bez traga i glasa, izgubiti se, biti uništen tako da ne ostane ni pomen o nekome ili nečemu. To znači nestati kao svetlost kada se ugasi, otići „s one strane krvi“. U ovoj pesmi on drugi put upotrebljava onu metaforu o klanju, ona otkinuta glava iz detinjstva, hteo ne hteo, ostavila je dubok trag u njemu, jer ovde „umiru dani“ „sopstvenim suncem svirepo zaklani“. Ovo je suprotnost, jer je u onoj drugoj pesmi izrazio bojazan da će mu se prikrasti noć i zaklati ga.

Vito više puta pominje „svoju glavu ludu“. U pesmi „Kletva“ on sebi proriče „mramor u nekoj slobodi“. I ovaj izraz nije uobičajen u tom značenju. Zna se, mramor je kamen za spomenike, odnosno to je grob. Mermer koji se ovdje zove mramor, ali u nešto izmenjenom značenju. Poznat je idiom „ne zna mu se groba ni mramora“. On se svađa sa svojom glavom, jer ga ona nekud vodi, a ima trenutaka kada nije siguran ni koja je njegova glava, plaši se da nije slučajno među onima koje tonu u nepovrat. Svojoj glavi se obraća kao „ludoj glavi“ i preti joj da će i nju „odnijeti đavo“, jer je vidi kao trošnu kost koja mu se grozno ceri iz te „neke“ budućnosti. On joj daje rok „do sjutra, do posljednjeg poja, pa ćeš i ti pasti, nevjernice moja“. Inače, on za svoju glavu tvrdi da je „svemu i svačemu sklona“, pa je zato i vidi kako već četiri dana visi „na bedemu Onogošta“, turske tvrđave, dok kroz šuplje otvore njenih očiju svira vetar, plašeći noćne straže.

Smrt je jedno, a umiranje drugo. Postoji ceo ciklus pesama o umiranju, pa je pesma „Razglednica iz umiranja“ naslovna pesma toga ciklusa. Međutim, to je više pesma kako tuga može da obuzme čoveka, ona bolnička tuga koja liči na produženo umiranje. Zato Vito i kaže „o, pišem vam, dragi moji, iz ovog lijepog umiranja“. On onda objašnjava da je to umiranje negde na jugu, „možda i nešto južnije“. On kaže da će ostati tu dugo, dugo, „pa možda čak i nešto duže“. A tuga je tu u svemu, srodio se sa njom, pesma njegova i tuga njegova postali su prijatelji. Tako je ta Vitova razglednica iz tuge, duboka i bez leka, tako je ta tuga zbog umiranja ona na koju se već navikao, koja je postala sastavni deo te svakodnevice, te sanatorijumske atmosfere. Možda je tada i uzviknuo ono:

„Na drum palo nebo malaksalo,
Ne može se dalje, Vitomire,
i do sad se s mukom bitisalo,
umiri se veliki nemire
svako te je nadanje izdalo.“

Ali, to je samo trenutak. Vito još kaže „još mogu poneki osmijeh da slažem, poneku sreću da odglumim“.

A Brezovik, koji je hladan za vreme kišnih jeseni i hladnih zima, a on je bio i neka vrsta Vitovog utočišta, čije topole šume za umiruće, a čije listanje u proleće i opadanje lišća u jesen – boli i njega, fizički ga doživljava. A veče u Brezoviku tiho, mirno, pusto, „trave sve glasnije“, dok od one unutrašnje jeze, od bolničkog mirisa i bjeline „hladna promaja odnekud bije“.

Autor: Blagota (blaugeot_meditschi)

Vito nije propustio da se na svoj način našali sa smrću. U pesmi „Vrlo važan podatak za moju istoriju bolesti“ on ljekarki ili medicinskoj sestri koja piše u sanatorijumu njegovu istoriju bolesti kaže da treba da napiše i to „da ja živim iz najobičnije učtivosti, jer držim da je nepristojno umrijeti pred tako lijepom ženom.“ To se dešava u Brezoviku kada on bolestan, a mlad i željan da ispija život punim gutljajima, krikne:

O, niko ne zna kako proljeća bole,
kada su oteta i nedokučiva.“

Vito se, inače, nikako nije slagao sa jesenjim kišama i hladnim vetrom sa Vojnika, gušilo ga je to vreme bez topline, a nigde druga, ni drage, nigde utehe i toplog kutka. Samo ta pusta, hladna, nemilosrdna jesen i vetar što briše niz nikšićko polje. Tada ga obuzme misao o samoubistvu, pa tu misao prekine ona druga: „a šta ako nema zaborava, ako je život vječna igra kruga“. On počinje da razmišlja kao Pekićev Lazar iz „Vremena čuda“, koji svoju smrt preživljava bezbroj puta. Zato i postavlja sebi pitanje – gde će mu duša kada izađe iz ove robije. On ne vidi robiju u društvu, njegova robija je njegovo telo koje boli, koje je nemoćno, koje je podložno svakoj jačoj hladnoći i svakoj jesenjoj magli. Tada kao da prvi put shvata i ograničenost čovekovu, želju njegove besmrtne i široke, nemirne i slobodne duše da se vine u neku širinu, u neki beskraj, gdje je neće sputavati bolesno telo. Zato valjda i savetuje dušu, ako postoji reinkarnacija, a kroz mnoge njegove pesme ta ideja se ili naslućuje ili direktno izgovara, da se ne naseli ponovo među rebra ljudska „previše su, dušo, previše su za te uska“. Kao da ponavlja već poznatu Njegoševu misao “tijelo je za dušu grobnica”, Vito oseća i fizički tu nemoć sopstvenog tela u kome duša mora da boravi, a on bi hteo da je oslobodi, da ona odluta kao misao, kao pesma, kao mašta, kao želja. Ali, šta je tu je, ne može se preko nekih granica. No, ideja o samoubistvu ga ne napušta, pa u „Nesanici“ zaključuje da je on sasvim zreo kao samoubica, možda je čak i prezreo, pa sada vene, čeka da otpadne. I, razmišljajući opet o smrti, izvodi neobičan zaključak za vreme u kome piše tu pjesmu. To bi Ćopićev Nikoletina izrazio kao komesarov zaključak „Nema Boga!“, a on to kaže mekše, profinjenije da je lakše bilo umirati našim precima, jer ih je tamo negde, iza krvi i iza života „čekao dobri Bog“. „A kuda ja da odem?“ – pita se on potpuno svestan da „mrijeti se mora“. Neminovnost smrti samo je činjenica sa kojom se on pomirio. Ipak ne može se nikada pomiriti sa nasilnom smrću, a pogotovo sa smrću pesnika. Otuda se ubistvo Frederika Garsije Lorke našlo u njegovoj pesmi, pa predviđajući sebi sličnu smrt kaže:

„I ponavlja se sramna slika
već toliko puta ponovljena
mrtav pjesnik pred četom vojnika
a okolo pjesma ponižena.“

Protest protiv nasilja nad pesmom, nasilja nad slobodom stvaranja izražen je kratko, jasno i jezgrovito. Nije čak ni ime pomenuto, ali naslov pesme jasno ukazuje o čemu je reč. A pesma je, po Vitovom shvatanju, kao pištolj, ona gađa „u srce, u čelo, u oči“. Antiratna je i jedna od njegovih pesama iz vremena kada se raspadala takozvana „treća Jugoslavija“, pesma „Noć sa Dubrovnikom“, njegovo pismo dubrovačkom gosparu i strah od onoga što se dešava. Još dublja i potresnija je njegova znatno ranije napisana pobuna protiv ubijanja u pesmi „Kod Jasenovca ponire Sava“. Tu se Sava stidi, ona tu od toga stida nestaje, ponire, priroda ne može da razume te ljude-neljude koje su ubijajući oskvrnile njen tok, njene obale, prirodu samu.

Onda on u koračnici kreće ka krvniku da mu „pukne strašna pogibija i studeni mramor u vidiku“. I, eto, ide on, ide u susret ubici, ide prema metku koji će mu život uzeti, ide „ka svršetku svome ka početku“. Ovde se ponovo pojavljuje ona Vitova misao o reinkarnaciji, jer taj put prema kraju ne shvata kao put prema konačnosti, već kao put prema nekom početku. Krajevi su uvek neki počeci. On se znatno ranije ogradio da ne želi da se na ovom svetu ponovo pojavi kao čovek, a kakav će biti taj početak, on se ne bavi time.

A kada se oprosti sa ovim svetom, kada leži „na odru tih, uprošćen“, kada počne ispraćaj na posljednji put, tada se o mrtvima govori samo lepo („o smrti, moja jedina greško“), u tom trenutku on ne zna da li je za njim zaista neko ožalošćen, „ali zaista jesam ja“ – zaključuje on „Posljednju pjesmu“.

Ipak, kao da se iza toga stiha čuje da je ovaj život bilo vredno živeti, da je bilo vredno patiti ove patnje, pa i pisati ove stihove.

Autor: Dimitrije Janičić

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila
Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *