Vito Nikolić: Pukne mjesec kao iskreni smijeh

Vitovi reporterski zapisi

Vito reporter – ostaje najbliži Vitu pesniku. Vitov izbor tema pokazuje i njegov karakter – veruje u dobrotu ljudsku. Taj izbor tema pogotovo je specifičan kada je reč o Nikšiću. Vito je smatrao Nikšić svojim gradom. Tu su njegovi koreni, tu se dešavalo mnogo toga što je obeležilo njegov život.

Sakupljanjem njegovih reporterskih zapisa bavio se, ko bi drugi, najbolji poznavalac njegovog rada Maksim Vujačić. Njegov zbornik Vitovih reporterskih tekstova pojavio se 2002. godine po naslovom „Dobri duh Nikšića“.

Vitove reportaže su uglavnom priče o ljudima. Ne o ljudima koji su to vreme predstavljali Nikšić pred ostalim svetom. Nisu to ni priče o napretku grada, o novim fabrikama. Nije to ni društvena kritika, sem poneke usputne primedbe.

Ne, to su obične priče o pomalo neobičnim ljudima. Najobičnijim ljudima, često na margini društva. A Vitov izbor je zaista interesantan, inspirativan i intrigantan. No, da citiramo samoga Vita: „Nikšić je u to vrijeme imao za žitelje i neke veoma neobične i koloritne ljude koji se nikako ne mogu zaobići kad se govori o poslijeratnom životu ovoga grada i meni je žao što ih ovdje mogu samo pomenuti: Milija Đurović, Stevan Vuković, Minjo Kaluđerović, Jovo Borozan koga smo zvali Jovo Džada… Spolja gledano Jovo Džada na priliku bio je običan nosač, amalin, onaj što vuče kolica za sobom, ali on je bio i još nešto drugo, jedna izvanredno zanimljiva osoba koja je znala stihove Šekspira (on ga je zvao Viljem) ili Šantića koga je takođe zvao prisno, Aleksa. Kad je umro, cijeli je Nikšić izašao da ga isprati (jer je sahranjen na Cetinju odakle je rodom). I danas ljudi pričaju kako je Đale (njegov drug, isto tako nosač) položio na njegov kovčeg dvadeset hiljada dinara koje mu je bio dužan i plakao, ne samo zbog toga što je Jovo umro, već i zato što nije stigao da mu za života vrati novac koji mu je dugovao“.

Maksimov zbornik Vitovih reportaža počinje pričom o detinjstvu, a nastavlja se pesnički intoniranim tekstom naslovljenim kao kao „Tri male priče za svečani defile“. Vito konstatuje da se tri druma ulivaju u grad Nikšić, a da je on te drumove uvek video na svoj način: kao durmitorski, hercegovački i pješivački, pa im je davao i posebne karakteristike.

Iako se Nikšić stalno menja, Vito konstatuje da je Nikšić sačuvao i da će sačuvati „taj kutak oko manastira, taj kutak za koji je jučerašnji Nikšićanin bio vezan i svojim rođenjem, i svojim đakovanjem, i svojom prvom ljubavlju, i svojom nedjeljnom razonodom i, konačno, svojom smrću“. Dosledno toj konstataciji i on je našao svoj večni mir u tom „kutku oko manastira“, kome je smeštanje Zavičajnog muzeja u Kraljev dvorac na još jedan način sačuvalo dušu.

U jednoj od reportaža on se žali i na savremeno vreme u kojem su novine sve manje na ceni, ne služe više ni za zavijanje hrane na pijaci, zavijanje krdže, niko u njima ne označava lepo napisane tekstove, već sutradan ih prodaju sakupljačima sekundarnih sirovina koji će od njih ponovo da prave papir. „Budućnost trči prema nama“ – kaže on. U toj budućnosti se našla i njegova reportaža o dobijenoj garsonjeri. Predaju ključeva od garsonjere on šaljivo upoređuje sa zvaničnom turskom predajom ključeva Onogošta grada Crnogorcima.

Specifična je i njegova reportaža iz suda. Ona ostaje na šaljivom razmišljanju o „radu sudija po učinku“, o sudskim klupama koje su zapamtile ko zna koliko generacija tužitelja i tuženih, na čuđenju ljudima koji se, po njegovom mišljenju, spore najčešće nepotrebno.

Tradicionalno polaganje venaca (27. jula svake godine) na mesto gde je poznati nikšićki planinar i član Gorske službe spasavanja Gaga Lučić, (Dobri dječak Gaga) nesrećno izgubio život vadeći telo utopljenice, podtsaklo ga je da o tom plemenitom čoveku koji je izrastao u ovom planinarskom društvu napravi dirljivu reportažu povodom tradicionalnog Memorijala posvećenog tom momku koji je mnoge spasao i na tom poslu stradao.

Vitov jezik u reportažama uvek je na granici poezije. Nad Bukovikom „pukne mjesec kao iskreni smijeh“ kaže Vito pišući o planinarskom domu na Bukoviku. I uvek pomene drumove, koji ga nikako ne ostavljaju na miru. Kaže da ne voli mesta u koja drum samo dolazi, koja nemaju bar još jedan izlaz-ulaz.

Pričom o smaku sveta Vito je zaista na lep način ismejao i pokazao svu besmislenost sličnih predviđanja, šaleći se na svoj račun što smak sveta dočekuje siromašan kao crkveni miš. Na sličan način je prikazao i spletkaroše, ogovarače, koji „mute vodu” i bolje se razumeju u tuđ posao nego u svoj u tekstu koji kao „društvena hronika” govori o toj specifičnoj vrsti ljudi kod nas, a on ih je nazvao „ljudima sa dvije vijuge”. Tako je Vito, kao dobri duh Nikšića, ostavio zapis o svom gradu i njegovim ljudima. Jer, iako je poslednje godine živeo u Podgorici, Nikšić je ostao njegov grad. Na neki način to ostaje grad svih onih koji iz njega odu, a od njega ne mogu da se oslobode. Nikšić se Vitu odužio nazivajući jednu od ulica imenom pesnika.

Autor: Dimitrije Janičić

Naslovna fotografija: Dimitrije Janičić

Vito Nikolić: Nismo mi s Marsa pali, živa bila
Vito Nikolić: Drumovi uvek nekud vode
Vito Nikolić: Stalno prisutna crna gospa
Vito Nikolić: Noćas bih htio sebi – dječaku da ličim
Vito Nikolić: Još mogu poneki osmijeh da slažem
Vito Nikolić: Vito i pesme za decu

Vito Nikolić: Vitovi feljtoni – na stazama vremena

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *